Ljiljana Maletin Vojvodić //

Susedna soba (The Room Next Door), najnoviji film španskog režisera Pedra Almodovara, ovogodišnji dobitnik Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji, prvi je Almodovarov dugometražni film snimljen u potpunosti na engleskom jeziku. Film, koji je nedavno prikazan i na 30. FAF–u, kroz odnos između dve žene, koje tumače Džulijan Mur i Tilda Svinton, preispituje probleme lične slobode, bolesti i eutanazije. Susedna soba je priča o prijateljstvu, samoći i roditeljstvu, o izborima i teškim životnim odlukama, kao što je suočavanje sa neizlečivom bolešću i smrtnošću.

Literarni predložak ovog filma je roman Sigrid Nunez What Are You Going Through. Uloge u filmu, sem pomenute Tilde Svinton i Džulijen Mur, tumače i Džon Turturo (glumi bivšeg ljubavnika obe prijateljice), Alesandro Nivola, Huan Dijego Boto, Raul Arevalo, Viktorija Luengo, Aleks Heg Ande..

Okosnicu fabule čini susret između Ingrid (Džulijan Mur), književnice iz Njujorka, i Marte (Tilda Svinton), ratne reporterke. Mada se nisu videle godinama, kada sazna da je njena stara prijatelјica u terminalnoj fazi raka, Ingrid odlučuje da je poseti u bolnici, što ih ponovo zbližava.

Čini se da se Marta pomirila s bolešću. Zapravo je u toj fazi Ingrid zatiče. U jednom trenutku će Marta ipak emotivnije reagovati pominjući fraze koje ljudi koriste kada govore o raku, nazivajući  ga „borbom“, „testom snage“. „Ako izgubiš, možda jednostavno nisi dovoljno borio“, kaže ogorčeno, odlučujući da doživi dobru smrt a sopstveni život okonča ilegalno nabavljenom tabletom za eutanaziju.

Marta moli Ingrid da, metaforično i bukvalno, bude u susednoj sobi tokom tih njenih poslednjih dana. Ingrid pristane i Marta iznajmljuje kuću Vudstoku u kojoj je ništa emotivno ne vezuje za prošlost, leži na suncu, sluša cvrtkut ptica, sa Ingrid razgovara o knjigama, umetnosti, razmišlja o završnim rečima iz Mrtvih Džejmsa Džojsa, gledaju na DVD plejeru istoimeni Hjustonov film iz 1987…

Ovaj film je u Veneciji, gde je nagrađen Zlatnim lavom, doživeo 18-minutni aplauz, jedan od najdužih u novijoj istoriji festivala. „Film temeljno i bez melodrame obrađuje važna pitanja”, ocenila je Izabel Iper, francuska glumica i predsednica žirija u Veneciji.„Verujem da čist i dostojanstven pozdrav sa ovim svetom osnovno pravo svakog ljudskog bića”, izjavio je Almodovar kada mu je uručena nagrada, apostrofirajući šta je zapravo hteo da kaže svojim najnovijim filmom.

Ipak, iako je interesovanje za Susednu sobu očekivano (na FAF-u su u rekordnom vremenu prodate sve tri projekcije), reakcije u vezi sa filmom su podeljene.

I ovaj Almodovarov film bogat je bojama, dizajnerskim predmetima i kulturološkim referencama. Prisutni su poznati elementi njegove poetike: stilizovani enterijeri, moda, luksuz, briga o detaljima, reminiscencije na druge režisere (Hjuston, Čaplin, recimo), na vizuelnu umetnost — pojedini kardovi reinterpretiraju melanholičnu atmosferu slika kao što je Kristinin svet Endrua Vajeta (reminiscencija na Martinu prošlost) ili Ljudi na suncu Edvarda Hopera (na sličnim ležaljkama u iznajmljenoj kući leže Ingrid i Marta.)

Ništa u Almodovarovoj scenografiji nije slučajno. Almodvarovski dom nije potpun bez  biblioteke. Pažljivo birane knjige i DVD-ovi vidljivi su na policama i stolovima: Oster, Elfride Jelinek, Fasbinder, Erotska lutanja o Elizabet Tejlor i Ričardu Bartonu…

Da li vizuelna raskoš ovog filma u gledaocima izazva osećaj krivice? Da li je pogrešno diviti se enterijerima u duhu američkom modernizma, dizajnu iz sredine veka, vintidž predmetima, Martinom puloveru, Panton šolji za kafu ili Ingridinom ružu? Da li je mana filma jer je film o smrti stavljen u takav kontekst? Zašto Almodovar jednu toliko tešku temu, kao što je suočavanje sa sopstvenim krajem i eutanazija, propituje u estetizovanim i stilizovanim enterijerima njujorških nebodera, u rentiranoj kući u Vudstoku?

Da li je ovaj film drugačiji od prethodnih Almodovarovih jer nije na španskom jeziku?

Jesu li danas važne teme poput dark veba (nabavka pilule), post#metoo ere (lični trener koji ne sme da zagrli klijentkinju), homoseksualnosti (scena sa ratišta) ili klimatskih promena (sneg u aprilu, ptice koje izumiru…) nedovoljno motivisane kao i epizode koje tematizuju rat u Iraku, reminiscencije na rat u Vijetnamu, Bosni i sl, budući da nekadašnja ratna reporterka izgleda previše artistički kao i njen njujorški apartman i luksuzna kuća koju iznajmljuje u Vudstoku?

Da li je Almodovar, ne mogavši (ili ne želeći) da se odrekne luksuznog dekora i kolorita, stvorio oksimoron ili farsu — radostan film o smrti?  Da li je to dobro ili loše? I koliko je čitav kontekst sporedan a ključna samo ideja da bi eutanazija, ako se složimo sa Almodovarom da to „nije političko, već ljudsko pitanje”, trebalo da bude jednako dostupna širom sveta.