KARL UVE KNAUSGOR: „U LETO”

Autorka: Ljiljana Maletin Vojvodić //

„Književnost mora biti lična a ne privatna”

„Roštiljanje je neka vrsta vrhunske aktivnosti jedne porodice, njena najzahtevnija bravura, jer ne samo što zahteva koordinaciju i saradnju već se i odigrava u porodičnoj zoni najbližoj drugim porodicama, pa je izloženija tuđem pogledu. Ulog je tada veći; tinejdžer koji se dere na roditelje, majka koja se napila, deca koja su izmakla kontroli, ili obrnuto, porodica koja roštilja u tišini i jede bez reči… ”

Karl Uve Knausgor, U leto 

KARL UVE KNAUSGOR
Foto: LJMV

Stariji, kao i klinci koji redovno čitaju lektiru, pamte početak „Ane Karenjine”. Upravo mi je rečenica: „Sve srećne porodice nalik su jedna drugoj, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način” pala na pamet dok sam čitala zapis pod imenom „Roštilj” i Knausgorovu (Karl Ove Knausgård, 1968) knjigu „U Leto” („Om sommeren”, 2016) koje je ove godine, u prevodu Radoša Kosovića, objavila beogradska izdavačka kuća Booka. Jasno je da Knausgor nije Tolstoj, ali je činjenica da su šestotomnu „Moju borbu” zavoleli i čitaoci naviknuti na lapidarnost posta i tvita.

Poslednji tom „Moje borbe” još nije bio objavljen na engleskom jeziku (kao ni na srpskom), a na tržištu su se već počeli pojavljivati delovi „Godišnjih doba”. Fanovi „Moje borbe” jedva su dočekali knjige koje su, međutim, u njima izazvale oprečne emocije i komentare. Jer, Zima i Jesen nisu pisane poput heksaloga zbog kojeg je Knausgor toliko čitan. Možda su „Mojoj borbi” do sada bili najsličniji fragmenti Proleća („U proleće” glasi naslov u prevodu na srpski) koje su, opet, neki od kritičara (što Knausgor citira u knjizi ”U leto”) okarakterisali kao „patetični mama-blog”.

„U leto” je poslednji tom „lične enciklopedije” koju otac piše svojoj najmlađoj kćerki.

Radnja se dešava 2016. godine a Karl Uve Knausgor je 47-godišnji otac i pisac, Novežanin koji u Švedskoj živi sa ženom i decom. On nije ni sveznajući pripovedač ni sveznajući otac. Piše o pojmovima koji tematizuju leto (jun, jul i avgust), deo teksta čini i dnevnik porodičnih događanja iz Drugog svetskog rata. Prethodi im svojevrsni pojmovnik života čije su odrednice: kratke pantalone, komarci, ribizle, sladoled, cinizam, slepi miševi, kockice leda, lov na krabe… u kojima se iščitavaju fragmenti skandinavske svakodnevice (odsustvo patrijarhalne porodične matrice, specifičan način vaspitanja dece i odnos prema lokalnoj zajednici i prirodi, društvo u značajnoj meri i dalje zanovano na jednakosti). Mada piše o sadašnjosti, seća se i vremena „kada ništa nije dovodio u pitanje” i „nije pokušavao da utvrdi vezu između stvari”.

U zapisima se ne iščitava samo njegov odnos prema najmlađoj kćerki (deci) već i prema prijateljima, poznanicima i naravno njegov „detaljni lični introspektivni portret” na koji smo naučeni u „Mojoj borbi”. Knausgorova tadašnja supruga, književnica Linda Bustrem Knausgor suštinski je „odsutna” iz knjige. Sporadično se pominje kako odlazi od kuće i vraća se u nju, sastaje se sa izdavačem, vreme provodi s decom, ali se ne opisuju emocije koje autor ima prema njoj niti razvod koji će uslediti u jesen 2016.

KARL UVE KNAUSGOR
Foto: LJMV

Mada je autor svestan kako se njegova unutrašnjost poslednjih godina izmenila (ima utisak da nije osoba već mesto kroz koje prolaze misli i osećanja) to je i dalje Karl Uve Knausgor s kojim su čitaoci tako lako uspevali da se povežu: „znatno iznad proseka neraspoložen, „više nego normalno povučen u sebe”, autor i književni lik čija je „mašta prosečna” a „osećanja daleko iznad”, koji „ne ume da izmišlja, a ume da oseća.

Njemu više ne manjka uspeha niti književne slave, romani mu se prevode u inostranstvu, ali će zato, recimo u Londonu, u koji je doputovao samo zbog jubileja izdavačke kuće, primetiti da zvanicama „šalje signale nedostojnog entuzijazma”, da se i dalje oseća kao autsajder – kao jedan od nas.

„Kad sam se popeo tepihom zastrtim stepenicama u staroj pozorišnoj kući i čuo žamor, stvarnost me je, međutim, sustigla, pa sam shvatio kako će biti, da neću znati šta ću sa sobom, da neću znati gde da stojim i šta da kažem, da lica onih koji će mi se obratiti neće moći da sakriju nelagodnost koja će ubrzo nastupiti, želju da se udalje od mene”, piše.

O sličnom svedoči i kada pripoveda: „Dok smo jesenas snimali u studiju, u Geteborgu, odleteo sam u Stokholm na jedan tok-šou i stid zbog svega što sam izgovorio u emisiji je bio tako velik da sam na letu nazad poželeo da se ubijem, samo da bih pobegao od svega. To zvuči kao preterivanje, ali ponekad sam takav, male, beznačajne stvari iznenada mogu da poprime gigantske proporcije i postanu nepodnošljive.”

I pored toga što živi sa suprugom i decom propituje suštinsku ljudsku usamljenosti, strah od autoriteta, potrebu da im se dodvorimo. Razmišlja, tako, šta bi se desilo da se susreo s Donaldom Trampom, kao što su mu predlagali da učini. Sleđen od straha, odbio je tu mogućnost, „zbog njegove moći, slave, prezira prema drugima, ali najviše zbog njegove autoritarnosti” jer bi, u želji da mu se dopadne, „pokušao da mu se dodvori, da zanemari sve što jeste.” Što je, s jedne strane kukavički, a s druge ljudski. Nešto što bismo i sami bili u stanju da uradimo, pokušavajući kasnije da racionalizacijom nadvladamo vlastiti stid. Valjda autor zbog toga u drugima i izaziva pojačanu potrebu da mu se ispovedaju. Svestan je da je identifikacija jedan od razloga, ali takođe i da ono što vide kada ga pogledaju mora biti sasvim drugačije od onoga što on vidi u sebi.

I u ovoj knjizi postoje reference na književnost (ponovo recimo pominje Hamsuna) ili vizuelnu umetnost (Munk, Kifer, Ana Bjerger) gde se izdvaja anegdotski intonirana epizoda s jednim od najznačajnijih nemačkih slikara, Anselmom Kiferom, kojeg je posetio u ateljeu nadomak Pariza kako bi odabrao crteže koji se nalaze u norveškom i engleskom izdanju ove knjige.

KARL UVE KNAUSGOR
Foto: LJMV

Takođe, pisanje je i u „U letu” jedan od nezaobilaznih motiva. U njemu i dalje postoji svakodnevna žeđ za stvaranjem. Definišući književnost kao „arenu slabih” i „koloseum plašljivih” razmišlja kako je uvek „težio mestima na kojima se gnev i buka smatraju prostačkim, prvo univerzitetu pa književnim krugovim” kao i „da je književnost mesto gde se čovek može izraziti bez bojazni od očevog ili psećeg zakona.” Razgovori koje vodi s urednikom nam pomažu da definišemo njegov pripovedački postupak – Karl Uve Knausgor događaje želi da ispriča tako što akcenat neće biti na samim doživljajima „već na jastvu”, jer „pisac mora napraviti kompromis sa sopstvenom istinom, tačnije, stvoriti jastvo s kojim se ne poistovećuje potpuno, kako bi izrazio nešto što može biti istinito za druge”.

Čini se da je u tome ključ za razumevanje i razlog čitanosti njegovog dela – proza Karla Uvea Knausgora ne izražava samo ličnu istinu „jer književnost mora biti lična, a ne privatna.”

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!