Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić//

Distopijski narativ u kojem vlasti, kako bi sprečile slobodno mišljenje, proglašavaju čitanje knjiga zločinom nisu samo podtekst Bredberijevog (Ray Bradbury, 1920—2012) romana Farenhajt 451 (Fahreinheit 451), niti je manipulacija strahom karakteristika samo fikcionalnog i budućeg. U Bredberijevoj knjizi iz 1953. godine opisano je društvo u kojem država, iz straha od slobodne misli, organizuje specijalne jedinice koje plene knjige po kućama a potom ih spaljuju (navodno papir počinje da gori na 451 °F). Danas za tim nema potrebe budući da ružičasti programi sa nacionalnom frekvencijom kontrolišu veći deo društva a konzumerizam i narcistička selfi kultura pokazuju jednaku destruktivnu moć. Ostaje pitanje: Da li je, kao u distopiji, otpor protiv takvog sistema uzaludan i (ne)moguć?

Ne bez razloga, po Bredberijevom romanu nazvana je i jedna knjižara — Fahrenheit 451 ° raamatutuba, smeštena u estonskom gradu Tartuu, Evropskoj prestonici kulture 2024. godine. Ona u nevelikom prostoru, u džentrifikovanoj fabrici iz sovjetskog doba Aparaaditehas, čuva zaboravljene klasike, nudi utočište knjigoljupcima, razgovor o dobroj knjizi, čitalački kutak za za decu. U ovoj knjižari s dušom, dupke punoj knjigama, možete se sklupčati u nekom ćošku, razgledati knjige, čitati pored pisaće mašine iz sovjetskog doba, starinskog telefonskog aparata, vintidž vage ili harmonike što seća na prošlost.

Ova tzv. nezavisna, mala knjižara (koja zbog atmosfere podseća na mnogo poznatiju Šekspirovu knjižaru u Parizu) ima misiju „čuvanja ljudskih duša” i kulture čitanja. Ukoliko je poredimo sa Bredberijevim romanom, ulogu vatrogasca Montaga u knjižari ima nekolicina zaposlenih, kao i volonteri/volonterke, koji u nju stižu iz raznih krajeva sveta. Montag je vatrogasac čiji je zadatak da pali knjige. Sa suprugom opsednutom televizijskim programom živi monotonim  životom u desenzibilisanom svetu nasilja, ne preispitujući posao koji obavlja. Sve dok ne sretne Klarisu, djevojku koja mu priča o prošlosti u kojoj ljudi nisu živeli krijući vlastitu duhovnost. Tada on počinje da preispituje sebe i svet u kojem živi, i od spaljivanja sakriva štampane knjige.

U knjižari Farenheit 451 ° najviše je knjiga na estonskom jeziku, a može se pronaći i Šekpir i Turgenjev na ruskom, Bredberijev Farenhajt 451 u prevodu na desetak stranih jezika, Džojs na engleskom, ali i knjige poput Dnevnika Bridžet Džouns… Deo knjiga u Farenhajt 451 ° stiže iz Tajpa muzeja papira i štampe, deo donose građani. One koje se procene kao vredne (neke od njih su izuzetno retke i skupe) ili da za njih postoji interesovanje prodaju se u knjižari dok se ostale šalju na reciklažu. Ukoliko su sa tvrdim povezom i očuvanih korica, u Tajpi od njih izrađuju planere, ili sveske koje, na taj način, dobijaju svoj „drugi život”.

Povodom 100-godišnjice rođenja Reja Bredberija, čiji roman Farenhajt 451 uz Orvelovu 1984 kritičari najčešće apostrofiraju kao distopijski, estonska knjižara je 2020. godine načinila svojevrsni omaž kultnoj knjizi. Tom prilikom je izloženo 100 unikatnih primeraka knjige povezanih u korice odbačenih knjiga, na koje je, uz pomoć starih štamparskih presa, utisnut naslov Farenhajt 451 °.  Tako da su ta neobična, kolekcionarska izdanja, sačuvala i reference na autore knjiga čije su korice poslužile kao vizuelni predložak.

„Farenhajt 451 je roman o čitanju kojega se, danas, vrlo lako, odričemo a da nismo svesni koliko time gubimo u životu”, poručuju iz knjižare Fahrenheit 451°.

Bredberijev roman, „u kojem je opisao noćnu moru svakog pisca i ljubitelja knjiga: društvo koje pali knjige i u kojem su intelektualne misli protivzakonite”, doživeo je niz adaptacija, postoji BBC radio-drama, video-igra, grafički roman. Kultno ostvarenje je, svakako, istoimeni britanski distopijski film iz 1966. godine (mada postoji i rimejk iz 2018), reditelja Fransoe Trifoa.

Interesantno je da je, godinu dana nakon Bredberijeve kultne knjige, objavljena Andrićeva Prokleta avlija. Roman nije postigao svetsku slavu Farenhajta 451, nije prodat u 10 miliona primeraka, ali je nesumnjivo remek-delo. Iako je reč o drugačijoj temi smeštenoj u drugačiji istorijski i kulturološki kontekst, te o različitom tipu romana, i u njemu motiv knjige ima značajno mesto. Ona nosi atribute duha i misli. Andrićev protagonista, Ćamil, strada zbog svoje posvećenosti čitanju. Jer, pored ljudi kao što je Ćamil uvek postoji i neko poput valije: „tvrd i revnostan činovnik, tupoglav i bolesno nepoverljiv čovek”, „čovek kratke pameti i dugih prstiju” − koji mrzi knjige!

„Sam sebi nije umeo da objasni zašto knjige, naročito strane knjige i u ovolikom broju, izazivaju u njemu takvu mržnju i takav gnev. Ali, mržnja i gnev nisu ni tražili objašnjenja, nego su se uzajamno podsticali i uzajamno rasli….” kazivao je Andrić arhetipsku priču o iskonskoj potrebi za pripovedanjem i čitanjem i isto tako snažnom, i uvek prisutnom strahu od − duhovnosti i slobodne misli, protiv čega se (uzaludno) bore i knjižare kakva je i estonska Farenheit 451°.