Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Finska umetnica Eeva Maria al-Khazaali istražuje prostor između poezije, vizuelne umetnosti i performansa. Njena umetnička praksa povezuje pisanu reč, video, izvođenje uživo i interdisciplinarne umetničke forme. Za portal Art Box ona fovori o književnosti, video-poeziji, performansu, feminizmu i potrebi da se iznova promišljaju granice između različitih umetničkih disciplina.

Kako doživljavate svoje mesto kao autorke unutar finskog kulturnog i književnog konteksta? Da li smatrate da i dalje postoji nešto što bismo mogli nazvati specifičnom „finskom književnom pozicijom“ ili danas identitet autora i autorki više oblikuju individualna iskustva i njihova povezanost sa širim, globalnim književnim prostorom?

Ne posmatram sebe kroz nacionalnu pripadnost. Umesto da me nazivaju Finkinјom, radije bih da me nazivaju Evropljankom. A pre nego Evropljankom, radije bih da me nazivaju ljudskim bićem. Ne verujem u teritorije koje su stvorili ljudi i veštačke granice. Moj stav u vezi sa ovim pitanjem nekima može delovati provokativno. Kao pesnikinja, razumem vrednost finskog jezika i volim ga zbog njega samog, ali ne bih dozvolila da određeni kulturni kontekst, jezik ili državljanstvo definišu moje ljudsko iskustvo na ovoj planeti.

Bavite se poezijom i videom, što je interdisciplinarna forma koja povezuje književnost i vizuelnu umetnost. Da li u Finskoj postoji tradicija video-poezije ili sličnih hibridnih umetničkih praksi? Kako vidite mesto ove forme u savremenoj umetnosti?

Napravila sam i napisala nekoliko video-poetskih radova, ali to ni u kom slučaju nije moja trenutna ili kontinuirana umetnička praksa. Dopada mi se ideja vizuelizacije moje poezije kroz saradnju sa različitim autorima, u kojoj su mi videografi i stručnjaci iz oblasti medija pomagali da „poeziju kao film“ predstavim publici.

Čini mi se da video-poezija nije samo u usponu zato što je video-format pogodan za sadržaje na društvenim mrežama, već verujem i da se ova forma može prikazivati i doživljavati u galerijama i muzejima savremene umetnosti.

I ja sam, kao i mnogi drugi, radila na projektima u kojima je poezija bila praćena vizuelnim izvođačima, di-džejevima, muzičarima i različitim drugim formama. U Finskoj sam primetila da mnoge pesnikinje i pesnici, posebno oni koji tek počinju, u svoja čitanja i performanse uključuju zvučne pejzaže ili muziku.

Vaša umetnička praksa često počinje željom da redefinišete granice između poezije i umetnosti. Zašto vam je važno da preispitujete i proširujete te granice?

Savremena vizuelna kultura snažno me inspiriše: gotovo sve vreme koje provodimo na internetu zasnovano je pre svega na statičnim ili pokretnim slikama. Okruženi smo njima na svakom koraku. Fotografija, na primer, često može biti odličan podsticaj za kreativno pisanje.

Pesnike i književnike vidim kao umetnike, bez obzira na formu kojom se izražavaju. Takođe bismo mnogo mogli da naučimo iz procesa digitalizacije muzičke industrije. Ako se poezija često doživljava kao „teška“ ili „nedostupna“, možda bi upravo uvođenje vizuelnog aspekta ili zvuka moglo da otvori nove mogućnosti. Zašto ne bismo pravili video-poeziju nalik muzičkim spotovima, kako bismo privukli nove čitaoce i publiku i probudili njihovu radoznalost? To bi možda pomoglo ljudima da shvate da su tekst i jezik u središtu i drugih umetničkih formi.

Na koje načine se feminizam pojavljuje u vašem pisanju i umetničkoj praksi? Da li ga pre svega doživljavate kao političku, društvenu ili ličnu poziciju?

Verujem u slogan i misao Karol Hanis iz perioda drugog talasa feminizma: „Lično je političko.“ Koristim ga gotovo kao mantru. Veliki deo mog pisanja duboko zalazi u unutrašnji svet, intimno i privatno, u snove, sećanja i identitet. Ovi pojmovi ne mogu se odvojiti niti izolovati od društva i sveta u kojem živimo.

Od drugog talasa feminizma do danas, kada govorimo o intersekcionalnom feminizmu, obuhvatamo celokupno ljudsko iskustvo i posmatramo ga u njegovoj punoj složenosti. Feminizam, a za mene i moje lično iskustvo kao žene, jeste sve navedeno: političko, društveno i lično.

Članica ste Saveza finskih književnika. Koliko je važno biti deo takve profesionalne zajednice u Finskoj i kakvu ulogu ona danas ima u podršci književnicima?

Primanje u Savez finskih književnika predstavlja najvažnije dostignuće čitave moje karijere. Profesionalna zajednica pruža pravne usluge (koje su dostupne i onima koji nisu članovi), stipendije, rezidencije, određeni broj stanova za književnike i druge važne oblike podrške — a pre svega deluje kao most između autora i donosilaca odluka na najvišem nivou.

Članstvo mi je konačno omogućilo da pronađem svoje mesto i čvrsto stanem na noge. Istovremeno, nisam naivna kada je reč o članstvu, jer u svakom savezu ili klubu koji počiva na članstvu postoji mnogo prostora za rad na unapređenju procesa i prakse. U celini gledano, volela bih da i književnici koji žive u Finskoj, a pišu na stranom jeziku, mogu da budu primljeni u članstvo.

Finska je poznata po snažnoj povezanosti obrazovanja, čitanja i kulture. Kako danas izgleda život i rad književnika ili pesnika, posebno književnice, u Finskoj? Da li društvo, kulturne institucije i književni sistem pružaju dovoljnu podršku savremenim autorima i autorkama?

Pisanje je uvek zahtevalo i zahtevaće samoću. Ali samoća nije isto što i izolacija. Nacionalne organizacije, poput Centra za čitanje, rade na unapređivanju pismenosti. Ipak, pismenost i interesovanje za čitanje trebalo bi još više podržavati. Mi, kao književnici, ne možemo se zatvoriti u kulu od slonovače i misliti da će se ostatak sveta pobrinuti sam za sebe. Promovisanje čitanja i pronalaženje novih načina za povezivanje sa publikom jeste ono što književnost održava živom.

Lično sam kao književnica i izvođačica dobijala mnogo podrške, čak i u kriznim vremenima, poput pandemije kovida i smanjenja državnog finansiranja. Ipak, moram reći da bi fokus trebalo staviti na pitanje: Ko uopšte još želi da čita?

Kako vidite ulogu poezije danas, u vremenu koje oblikuju digitalna komunikacija, ubrzan način života i duboke društvene promene?

Poezija nikada nije izgubila svoje značenje ni vrednost. Štaviše, mlađe generacije i novi čitaoci danas pronalaze poeziju kroz citate na društvenim mrežama, kao i kroz rad novih autora i autorki koji se pojavljuju na internetu.