Piše: Dragan Vojvodić //

O francuskom umetniku Marselu Dišanu (Marcel Duchamp, 1887–1968) do danas je napisano mnogo toga, a njegov značaj u svetu moderne i savremene umetnosti odavno je etabliran. Često se navodi da je, prema oceni 500 umetničkih stručnjaka, istoričara umetnosti i kustosa iz Velike Britanije iz 2004. godine, upravo Dišan autor „najuticajnijeg umetničkog dela 20. veka” — redi mejd rada Fontana iz 1917. godine.

Dišanova Fontana iz 1917, zapravo porcelanski pisoar sa potpisom R. Mutt, nije bila postavljena na izložbi Udruženja nezavisnih umetnika u Njujorku, iako nije postojalo žiriranje. Bila je cenzurisana od ostalih umetnika pod izgovorom da se ne radi o umetničkom delu. Međutim, upravo je Dišanov čin – izbor svakodnevnog, industrijski proizvedenog vodoinstalaterskog objekta i njegovo simboličko izdvajanje iz konteksta – ono što je Fontanu učinilo umetničkim delom.

Nakon izložbe, Dišan će rad fotografisati u ateljeu Alfreda Štiglica, a fotografija će biti objavljena u dadaističkom časopisu The Blind Man.

Šta je to redi mejd (ready made)?

Redi mejd je predmet svakodnevne, vanumetničke upotrebe koji postaje umetničko delo samim činom umetnikovog izbora, označavanja i izlaganja. Umetničko se, dakle, ne nalazi u samom objektu, već u konceptualnom gestu koji ga transformiše. Upravo zato originalna Fontana nije sačuvana – njen značaj nije bio u materijalu, već u ideji.

Šezdesetih godina 20. veka Dišan je proizveo seriju identičnih primeraka za potrebe retrospektivnih izložbi, što je izazvalo brojne kontroverze u umetničkom svetu, otvarajući pitanja autentičnosti, ponavljanja i statusa umetničkog dela u vremenu konceptualne umetnosti.

Dišan je želeo da radikalno preispita samu ideju umetnosti, suprotstavljajući se njenoj institucionalizaciji i društvenom obožavanju kao nečeg uzvišenog i ekskluzivnog. Kroz redi mejd on odbacuje tradicionalnu unikatnost umetničkog dela. Po njegovoj zamisli, svaki predmet — bez obzira na poreklo ili funkciju — ima potencijal da postane umetnost, ako umetnik to odluči.

„Umetnost nije u objektu. Umetnost je u ideji”, govorio je Marsel Dišan. Njegovi redi mejd radovi nisu izazivali samo šok — bili su filozofski zaokret u dotadašnjem shvatanju umetnosti, radikalno pomeranje granica onoga što umetnost može da bude.

Dišan svesno odbacuje estetske kriterijume. Predmetima koje je birao za svoje redi mejd radove nije pridavao nikakvo estetsko značenje niti je zauzimao vrednosni stav — njegova selekcija bila je vođena namernim odsustvom ukusa, bilo dobrog ili lošeg. Taj čin neutralnosti, kako je sam govorio, bio je poput anestezije.

Za života je napravio 30-tak redi mejd radova smatrajući da velike serije umanjuju značaj njegovog koncepta, a želeo je i da izbegne ponavljanje u produkciji, kao i stvaranje vlastitog stila kao neprijatelje umetnosti.

Zamisao i koncept redi mejda uticao je na neoavangardne pokrete 50-tih i 60-tih godina XX veka kao što su bili neodada, fluksus, hepening i dr. On postaje sredstvo širenja domena umetničkog rada.

Najznačajniji Dišanovi redi mejd radovi

Točak bicikla (Bicycle Wheel 1913), prvi Dišanov redimejd

Sušač za boce (Bottle Rack 1914)

U produžetku slomljene ruke (In Advance of the Broken Arm, 1915)

Fontana (Fountain, 1917)

L.H.O.O.Q. (1919), razglednica Mona Lize kojoj je Dišan docrtao brkove i bradu

Belle Haleine, Eau de Voilette (1921), rad nastao uz asistenciju Mena Reja, prodat je na aukciji u Kristiju za 11,5 miliona dolara, čime je postao najskuplje prodato Dišanovo delo. Tim iznosom nadmašen je dotadašnji rekord koji je držala Fontana, prodata 1999. godine na aukciji u Sotbiju za gotovo dva miliona dolara.

O Dišanu

Marsel Dišan je rođen 1987. u malom mestu u blizini Ruana. Potiče iz intelektualne porodice koja je bila umetnički orjentisana. Od sedmoro braće i sestara, četvoro su postali poznati umetnici. Studirao je umetnost na nezavisnoj akademiji Žilijen koja je nastala kao reakcija na Akademiju lepih umetnosti. Njegov rad u prvoj deceniji XX veka prolazi kroz uticaje impresionista, fovista, Sezanovog protokubizma.

Svoje zanimanje za tranziciju, promenu, kretanje pokazaće u svojim najznačajnijim radovima u mediju slikarstva poput Akt, tužni mladić u vozu iz 1911. godine (Kolekcija Pegi Gugenhajm u Veneciji), za koji je Marsel Dišan govorio da predstavlja autoportret, kao i u jednoj od najčuvenijih slika te epohe Akt koji silazi niz stepenice, br. 2 iz 1912. Ovu je sliku Dišan prvo poslao na Salon nezavisnih, no tadašnji teoretičar, filozof i umetnik Albert Gleze poručio mu je, preko njegove braće, da sam povuče sliku ili da bar preslika naziv slike smešten u donjem desnom uglu. Nakon toga Dišan povlači sliku sa Salona, a svoj postupak će kasnije opisati kao prekretnicu u  životu. Izjaviće da ga pripadnost grupi više neće interesovati. Ipak, Dišan šalje tu sliku na čuvenu grupnu izložbu Armory show 1913. godine u Njujorku, koja je bila prva velika prezentacija umetničkih tendencija iz Pariza američkoj publici naviknutoj na realistično slikarstvo. Cela izložba će kod publike izazvati zgražavanje, a Dišanovo delo će izazvati najveće kontraverze.

Nakon što je posetio izložbu Aviacione tehnologije 1912. godine Marsel Dišan će reći svom prijatelju Konstantinu Brankusiju: „Slikarstvo je završeno. Ko će ikada napraviti nešto bolje od tog propelera? Reci mi, možeš li ti to da uradiš?“

Godine 1913. Dišan se zaposlio kao bibliotekar u biblioteci Sen-Ženevjev u Parizu kako bi imao redovna primanja i mogao da se posveti izradi svog životnog dela Veliko staklo (1918—1925). Posle izbijanja Prvog svetskog rata, oslobođen vojne obaveze zbog srčane mane i 1915. emigrira u SAD. U Njujorku će biti iznenađen time da već ima reputaciju. Družiće se sa pokroviteljkom umetnosti Ketrin Drajer i umetnikom Menom Rejom, kao i Fransisom Pikabijom i drugim umetnicima koji su emigrirali iz Evrope.

Dišanova umetnost

Marsel Dišan će se oprobati u različitim umetničkim medijima. Interesovao se čak i za zvuk i komponovanje. Igrajući partiju šaha sa Džonom Kejdžom, komponovao je minimalistički komad sastavljen od slučajnih elemenata, od zvukova pokretanja figura na šahovskoj tabli.

Sa Menom Rejom će snimiti seriju performativnih fotografija, autoportreta transponovanih u žensku osobu, kreirajući vlastiti alter ego i pseudonim Rose Sélavy, što po zvučnosti nalikuje francuskoj frazi Éros, c’est la vie (Eros, takav je život). Taj pseudonim će kasnije koristiti potpisujući pojedine članke i umetnička dela, poigravajući se sa konceptom autorstva, što se može tumačiti kao kritika romantizovanja ideje umetnika individualca i njegove stvaralačke autentičnosti, što je takođe prisutno i u filozofiji redi mejda. Tako će u redi mejd radu Belle Haleine: Eau de Voilette, zapravo bočici parfema sa etiketom na kojoj je lik Rose Sélavy, promeniti slova u reči violette sa originalne etikete u voilette, čime će nastati izraz „Eau de toilette” (voda za toalet). Natpis „Belle Haleine” je takođe humoristična aluzija na „Belle Hélène” (Lepa Helena).

Po povratku u Pariz 1923, Dišan se više neće baviti umetnošću. Nju zamenjuje šahom. Vremenom će postati i šahovski majstor.

Spremnost na promenu

Ono što je važno u umetničkom opusu Marsela Dišana jeste brzina njegovog umetničkog napretka, spremnost na konstantnu promenu, odlučnost za radikalno odbacivanje vlastite umetničke prakse i same umetnosti. Celo njegovo sazrevanje, slikanje najznačajnijih radova, odbacivanje slikarstva i kreiranje redi mejd koncepta desiće se u svega par godina.

U Muzeju lepih umetnosti u Ruanu danas se, na samom ulazu u kolekciju muzeja, mogu videti, kao svojevrsni omaž braći Dišan, dve slike iz ranog Dišanovog perioda, iz 1910. godine, Portret doktora Ferdinanda Triboa u ekspresionističkom maniru i Dva akta, koji svedoče o slikarskom pristupu po kojem Dišan danas nije poznat.

Izložene slike ni najmanje ne odražavaju potencijal Dišanove umetničke ličnosti. Već tokom naredne dve godine naslikaće najznačajnija dela, da bi sledeće 1913. potpuno odbacio slikarstvo. Tada nastaje već pominjani prvi redi mejd rad Točak bicikla, za koji će, pokrenuvši ga, reći da ga je posmatrao s uživanjem, jednako kao kada posmatra plamen u kaminu.