Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Pre nekoliko dana, zapravo 28. januara, dve klimatske aktivistkinje, pripadnice grupe „Riposte alimentaire“ („Odgovor na hranu“), bacile su sadržaj supe iz konzerve na najčuveniji eksponat najpoznatijeg muzeja umetnosti na svetu. Zahvaljujući blindiranom staklu, koje od 1950. godine štiti Leonardovu sliku, Mona Liza nije oštećena a snimak njihove akcije u Luvru osvanuo je na ju tjubu.

Demonstrantkinje su  kasnije uhapšene a na snimku se čuje kako traže pravo na „zdravu i održivu hranu“, vidi se muzejsko osoblje kako užurbano podiže zaštitne panele pred slikom i posetoci koji napuštaju salu ali sve vreme fotografišu. Očigledno je da je aktivistkinjama Mona Liza, zbog globalne pažnje koju privlači, poslužila da na svoje ideje skrenu pažnju jer Luvr, prema statistikama, poseti oko deset miliona posetilaca godišnje.

I ranije je Mona Liza bila izložena napadima, poslednji put je 2022. godine nepoznati muškarac, prerušen u stariju ženu u invalidskim kolicima, bacio na nju parče torte. Ostaci torte završili su na blindiranom staklu a fotografije su na društvenim mrežama postale viralne.

Postavlja se pitanje zašto je baš ovo Leonardovo delo toliko slavljeno, citirano i travestirano u savremenoj umetnosti i pop kulturi. Setimo se, Marsel Dišan joj je docrtao brkove, Salvador Dali stvorio je Autoportret kao Mona Liza a Endi Vorhol seriju printova inspirisanih Đokondinim likom.

Zapravo, slika nastala između 1503. i 1519. godine, dok je Leonardo živeo u Firenci, koja je u Luvru izložena od 1804. godine, nije bila toliko poznata sve dok 1911. godine nije ukradena iz muzeja. Vest je osvanula na naslovnim stranama svetske štampe. Luvr je nakon te krađe bio zatvoren na nedelju dana a po otvaranju mnoštvo posetilaca je nagrnulo u muzej kako bi videlo mesto na zidu muzeja na kojem je bila okačena Mona Liza.

Poslednji put sam Mona Lizu videla tačno 100 godina nakon što ju je Italijan Vićenco Peruđa isekao iz rama, sakrio je pod mantil i neprimećen izneo iz Luvra. Čitav vek kasnije, ništa se neobično nije dešavalo. Ogromni redovi posetilaca pružali su se do ulaza. A kada su, iscrpljeni nakon čekanja, konačno sišli pod svodove staklene piramide za koju je Den Braun tvrdio da je načinjena od 666 staklenih ploča, počinjala je potraga za Đokondom. Većina je okom okrznula egipatske sarkofage, Hamurabijev Zakonik, Mikelanđelovog Umirućeg roba, Niku sa Samotrake, preskočila Rembranta, Rubensa, Vermera i Botičelija hrleći ka Mona Lizi. Što je i logično jer, statistike kažu, kada bi se u Luvru svaki eksponat gledao samo 30 sekundi, posetiocu bi trebalo oko 100 dana da obiđe muzej.

Ispred Mona Lize su se već tiskali oni koji su sa slikom pokušavali da naprave selfi. Na fotografijama će tek kasnije primetiti tuđu ruku u kadru ili neko nepoznato lice. A Mona Liza je i tada, kao i danas, u tom svom blindiranom staklenom oklopu, iza uniformisanih čuvara, ostajala daleka i nedodirljiva.

Sećam se kako nakon te posete Luvru nisam razmišljala o Đokondi nego o Veronezijevoj Svadbi u Kani. Za koju bi se moglo ustvrditi da je najnevoljenija slika na svetu. Da to ulje na platnu, koje su Napoleonovi vojnici isekli sa manastirskog zida, jedna od slika koju, uprkos što je reč o jednoj od najvećih muzejskih slika u Luvru, posetioci jednostavno ne primećuju budući da joj neprestano okreću leđa. A razlog je jer je izložena nasuprot — Mona Lizi.

Zašto je Đokondin osmeh zagonetniji od recimo osmeha dame sa hermelinom, toliko da su naučnici u stanju da prekopavaju renesansne grobnice tragajući za DNK analizama koje bi potvrdile da je Leonardu pozirala baš Liza Đerardini del Đokondo? Navodno je tih godina, u raskošno ukrašenoj odaji drapiranoj brokatom, ona nepomično sedela pred Leonardom, dok ih je njena družbenica, madona Lukrecija, zabavljala sviranjem u lautu i recitovanjem Petrarkinih sonata. Vremenom su se pojavila nova tumačenja, koja su tvrdila da je u Mona Lizinom liku sakrivena bezimena idealna žena, da je u pitanju portret Leonardovog učenika i ljubavnika Salaja, da se Mona Liza zagonetno osmehuje zato što je u blagoslovenom stanju ili zato što nema zube, da je slika Leonardov auto-portret jer je u ženinom licu sakriven njegov lik, da se Đokondino lice shizofreno raspada na anđeosku i demonsku stranu, kao i da je Mona Liza zapravo alegorična predstava o hrišćanskoj crkvi.

Mada, možda zavodljivost Mona Lizina uopšte i nije skrivena u slici? Možda je, ma koliko to paradoksalno zvučalo, suština upravo u tim nesnosnim turistima koji pred slikom pokušavaju da naprave selfi.