Art Box portal //

Verovatno je britanska umetnica Trejsi Emin (Tracey Emin, 1963) široj javnosti najpoznatija po dva vrlo intimna rada iz devedesetih godina prošlog veka. To su: Svi s kojima sam ikada spavala 1963–1995 (1995) i Moj krevet (1998), koji joj je doneo nominaciju za Tarnerovu nagradu 1999. Uprkos tome što stvara u različitim medijima i tehnikama, mnogi smatraju da su njeni radovi realizovani u tekstilu najkarakterističniji i najdosledniji izraz njene umetničke prakse. Među njima se svakako izdvaja rad Ne očekujem da ću postati majka iz 2002. godine.

Tekstil i umetnost

Dugo godina galerije i muzeji savremene umetnosti radove realizovane u tekstilu nisu smatrali delima ozbiljne umetnosti. Tokom vremena, umetnost tekstila, veza i šivenja postaće jedno od sredstava otpora protiv ograničenja samog feminiteta. A jedan od tih primera svakako je i umetnička praksa Trejsi Emin.

Emin često koristi tehnike ručnog rada, tekstil, pačvork i šivenje, smeštajući ih u ispovedni i lični diskurs, ali i kritički se odnoseći prema društvenim normama i sadržini pojma savremene umetnosti. Uprkos asocijacijama na domaćinstvo i feminitet jasno je da takvi njeni radovi sem ispovednog nose i subverzivan, provokativan, politički i seksualni sadržaj.

„Pravljenje pokrivača je oduvek smatrano zanatom. Nikada nije stavljeno u domen visokih umetnosti. Ali se nadam, osećam, da je moja praksa uspela da menja neka od ovih shvatanja“, kaže Emin.

Njeni prvi pokrivači (koje opisuje kao „svete tkanine“) nastali su gotovo slučajno; nakon što je dobila ponudu da izlaže galeriji Džeja Džoplina, počela je da secka staru odeću, delimično iz svog detinjstva, a delimično iz ormara svojih prijatelja.

Kroz aplikovane i kolažirane fraze i tekstove, koji se oslanjaju na najintimnije detalje njene lične istorije, nastajali su njeni prekrivači, obično napravljeni od starog vunenog pokrivača, sa karakterističnim pravopisnim grešakama i obeleženi šavom. Njen prvi rad te vrste datira iz 1993. godine, i ukrašen je uspomenama iz njenog detinjstva, uključujući imena ljudi i mesta, pa čak i ušivene odlomke rukopisnih sećanja.

Ne očekujem da ću postati majka 

Rad Ne očekujem da ću postati majka (2020) Emin je „slikala krpicama”, koristeći stari roze pokrivač, sečenjem i spajanjem kombinujući različite materijale, teksture, boje, dezene i tekst sastavljen od slova, takođe isečenih i pojedinačno ušivenih na pokrivač.

Koristeći tradicionalnu tehniku veza i pačvorka, ručno šivene šarene i cvetne materijale, u ovom radu umetnica razmišlja o materinstvu i smrti, zaključujući: „Ne očekujem da bću postati majka, ali očekujem da umrem sama / Ne mora da izgleda ovako / Izašla je kao sijalica od 40 vati / Moj mozak se raspao / Ljubav do kraja / Želim to nazad – tu devojku od 17 godina.“

I ovaj prekrivač, izveden u materijalu koji se tradicionalno povezuje sa domaćinstvom i ženskim radom, pretvoren je u alat za lični iskaz.

I mada to mnogi ne bi pomislili, jer reč je o umetnici koja je izjavila: Trejsi Emin: „Postoje dobri umetnici koji imaju decu. Naravno da ih ima. Zovu se muškarci“, u intervjuu za BBC 2015. godine, Emin je objasnila da naslov Ne očekujem da ću postati majka ne nosi nikakvu negativnu ni kritičnu konotaciju, već je reč o autorefernecijalnosti spram događaja i iskustva iz vlastitog života što jeste centralna tema njene umetničke prakse.