Razgovarala: Sara Stojev //

Drugi dan 30. Nišvila obeležio je sjajan nastup nigerijske umetnice iz Londona Kamile Džordž (Camilla George, 1988). Kamila je zvezda u usponu na svetskoj džez sceni koja u svojoj muzici spaja tradicionalne džez elemente sa afrobeat ritmovima, i pomerajući granice žanra, odaje počast svom nigerijskom poreklu.

Saksofonistkinja i kompozitorka Kamila Džordž poznata je po zvuku koji kombinuje džez sa afrobit uticajima. Rođena u Nigeriji, u mladosti se seli u Veliku Britaniju, gde je brzo uronila u svet džeza. Kao diplomac prestižnog konzervatorijuma (Trinity Laban Conservatoire of Music and Dance), Kamila je sarađivala sa nekim od najcenjenijih imena u muzičkoj industriji, uključujući Jazz Jamaica i Tomorrow’s Warriors. Njen debitantski album Isang, objavljen 2017. godine, kao i njegov nastavak The People Could Fly (2018), dobijaju pozitivne kritike i etabliraju je među vodeće glasove na savremenoj džez sceni.

Ekskluzivno za čitaoce Art Box portala Kamila Džordž govori o počecima svoje karijere, procesu komponovanja, saradnji i nastupu na Nišvilu.  

Kako je izgledao tvoj muzički put? Koja vrsta muzike i muzičara je uticala na tvoju odluku da postaneš džez muzičarka?

Moj tata je bio veliki poštovalac džeza. Tako da sam od malih nogu imala priliku da slušam njegovu neverovatnu kolekciju ploča. Nedeljom bismo zajedno slušali ploče velikih džez muzičara. Neke od njih je i uživo gledao, kao što su Sonny Stitt i Sidney Bechet. To je bio moj uvod u džez. Moji roditelji su uvek slušali muziku. Imala sam sreće. Rođena sam u Nigeriji, tata mi je iz Grenade. Takođe je na nas uticala karipska muzika, rege je stalno svirao u kući. Kada mi je bilo 8 godina, desilo se da prijateljica moje mame ima saksofon. Njen dečko ga je ostavio kod nje u stanu, a ona nije mogla da izvuče zvuk. Međutim ja sam, iako devojčica, uspela sam da izvučem zvuk iz tog tenor saksofona. Bila sam oduševljena. Želela sam da sviram saksofon, ali sam bila previše mlada, a instrument je bio skup. Roditelji nisu bili sigurni da sam ozbiljna, pa sam morala da čekam do svoje 11. godine. U srednjoj školi je bilo muzičko takmičenje. Pobednik je mogao da izabere instrument koji bi želeo da nauči da svira i uz to nekoliko besplatnih časova. Pobedila sam i izabrala saksofon.

U to vreme zaista me je sve više zanimo džez. Tako da me je mama odvela na jedan koncert u blizini moje škole, svirao je bend  Jazz Jamaica, koji je nastao iz Tomorrow’s Warriors, važne obrazovne organizacije u Velikoj Britaniji, posebno u Londonu, čiji je cilj bio da uključi decu iz etničkih manjina u džez. Kada sam ih upoznala, odlučila sam: „Oh, želim da radim ono što vi radite.” Oni su rekli: „U redu, dođi na sesije.” Održavajli su besplatne muzičke sesije svakog vikenda. Tako sam se pridružila Tomorrow’s Warriors. Mnogo godina kasnije, pridružila sam bendu Jazz Jamaica, i još uvek sviram sa njima. U međuvremenu sam završila i muzičku akademiju.

 Kroz muziku naglašavaš svoje nigerijsko poreklo. Kako je ono uticalo na tvoju muziku i umetnički izraz?

Mislim da je moje poreklo definitivno uticalo na moju muziku. Objavila sam tri albuma do sada, i svi oni imaju vezu sa mestom gde sam rođena i našom kulturom utkanom u džez. Bilo mi je važno da to bude fokus mog stvaranja.

Ja sam neko ko je definitivno ponikao iz džez tradicije. Ali kada govorimo o tome da želimo postanemo džez muzičari, razmišljamo o pronalaženju sopstvenog glasa. Za mene, je moj glas bio: kako da inkorporiram svoje afričko nasleđe.

Da li je tvoj stil evoluirao tokom godina?

Definitivno da je evoluirao. Moj bend postoji već 10 godina. Počeli smo 2014. sa jednim mini LP-om, koji nisam znala kako da distribuiram, pa sam ga jednostavno delila na nastupima. Moje stvaranje je od tada evoluiralo. Kada počnete da stvarate, posebno kao džez muzičar/ka, često koristite imitacije zasnovane na džez standardima. Ali onda prelazite na pronalaženje sopstvenog stila.

Za mene, kao ljubiteljke saksofona i kompozitora, Kenny Garrett je veoma važan. Njegova muzika i njegova kompozicija su zaista inspirativni, i verovatno su direktno uticali na mene. Njegova muzika zvuči  snažno, poput uspavanke. To je ono čemu težim – toj vrsti uspavanke, nečemu što ljudi mogu pevati.

Radila si sa mnogim talentovanim muzičarima, kao što su Courtney Pine, Zara McFarlane i Moses Boyd. Možeš li istaći neku saradnju koja je značajno uticala na tvoj muzički pristup?

Tom Harrison, moj producent na poslednjem albumu, za mene je veoma poseban. Oboje smo išli na isti muzički koledž u isto vreme. Obično primaju samo jednog tenor saksofonistu/kinju i jednog alt saksofonistu/kinju, ali su nas oboje primili. Od tada smo veliki prijatelji. Naša saradnja, u smislu zajedničkog pisanja i produkcije, zaista je pomogla da razvijem sopstvenu muziku i pristup kompoziciji.

Kako izgleda tvoj proces komponovanja? Postoje li specifične teme ili poruke koje želiš da preneseš?

Često volim da pišem o pričama. Istražujem neku priču, razmišljam o njoj i onda napišem nešto na tu temu. Tako volim da razmišljam o muzici – kao o nizu priča koje vas vode na nova mesta. Ponekad pokušavam da pišem svaki dan, čak i ako je većina toga besmislica. Ali ne bacam ništa jer će doći trenutak kada ću čitati nešto o nekoj narodnoj priči iz mog sela i shvatiću da deo za koji sam mislila da je bezvredan može na neki način funkcionisati.

Tvoj poslednji album, Ibio-Ibio, objavljen je prošle godine. Kako si pristupila spajanju afričkih ritmova sa džezom? Da li je bilo posebnih izazova ili iznenađenja u tom procesu?

Moj najnoviji album je veoma ličan. Objavljen je prošle godine. Veliki izazov je bio COVID 19, ali na neki način je to bilo pozitivno iskustvo jer nisam mogla nikuda da idem, pa sam jednostavno morala da pišem. Taj proces mi je pomogao da napredujem i napisala sam veći deo albuma. Negativno je bilo to što sam, kada sam bila spremna da ga probam i snimim, mogla da priuštim samo dva dana snimanja. Trebalo je da se svi saradnici pojave, i postojala je briga zbog COVID-a, ali srećom, niko nije otkazao.

Album zaista deluje veoma lično. Kako je stvaranje Ibio-Ibio uticalo na razumevanje tvog kulturnog identiteta?

Ovaj album je ličan jer sam istraživala svoje pleme, narod Ibibio, i istraživala njihovu istoriju, mitove o stvaranju i ono što ih čini posebnim. Bio je to poseban put i osećam se blagosloveno što sam imala vremena da to uradim.

Kako vidiš ulogu džeza u današnjem društvu? Veruješ li da još uvek ima moć da pokrene društvene promene?

Mislim da džez još uvek ima moć da pokrene društvene promene, ali više verujem u moć radosti koju on prenosi. Ima mnogo sukoba i patnje, ali ako se fokusiramo na negativno, nikuda nećemo stići kao društvo. Ono što džez uspeva da učini je upravo da usmerava ka radosti i magiji života. Sa muzikom i džezom, postoji taj element – ljudi dolaze na nastup, osećaju se sjajno tih sat i po, i to je ono što je zaista važno.

Nastupaš na Nišvil Jazz Festivalu ove nedelje. Kakvi su bili prvi utisci kada si bila pozvana da nastupaš na Nišvil Jazz Festivalu?

Nastupam u petak na Nišvilu! Nikada nisam bila u Srbiji, a ove godine imaću čak tri svirke, što je sjajno. Uzbuđena sam zbog dolaska.

Gde vidiš svoju muziku u narednih nekoliko godina? Postoje li novi žanrovi ili saradnja za koju bi volela da se desi?

Trenutno ne govorim o tome jer sam u procesu pisanja novog albuma. Takođe imam neke ideje koje razvijam. Nadam se da će se desiti neka uzbudljiva saradnja u budućnosti. Što se tiče moje muzike, fokusiram se na to da komponujem energičniji i autentičniji zvuk, posebno sada kada razvijam svoj glas liderke i kompozitorke.