Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Sinoć je, besedom člana ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta Gorana Šušljika, pred prepunom salom SNP-a, u Novom Sadu zvanično otvoreno 69. Sterijino pozorje koje će trajati do 3. juna. Takmičarski program započet je izvođenjem predstave na mađarskom jeziku Novosadskog pozorišta– Újvidéki Színház Bilo jednom u Novom Sadu u režiji Andraša Urbana.

Foto_Sterijino pozorje

Na Pozorju, čiji je ovogodišnji takmičarski program specifičan po praizvedbama savremenih originalnih dramskih tekstova Milana Ramšaka Markovića, Tanje Šljivar i Vide Davidović, koje dolaze iz pozorišta van Srbije, premijerno će biti izvedeno sedam predstava u takmičarskom programu i tri u međunarodnoj selekciji Krugovi.

Bilo jednom u Novom Sadu, Novosadsko pozorište – Újvidéki Színház

Na Sceni „Jovan Đorđević“ novosadskog SNP-a sinoć je izvedena prva predstava takmičarske selekcije – Bilo jednom u Novom Sadu  Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színház po teksu i režiji Andraš Urbana koja je izazvala ovacije sterijanske publike.

Bilo jеdnom u Novom Sadu propituje temu pozorišta. Čini to iz glumačke perspektive, predstavom kojom se slavi 50 godina od osnivanja Novosadskog pozorišta. Celokupni glumački ansambl je na sceni a radnja započinje posle gala večeri u čast jubileja, nakon koje glumci, kao domaćini, moraju da ostanu na prijemu sve dok ne ode i poslednji gost. Rano jutro saznaju da u 9 sati imaju sastanak ansambla pa odlučuju da ostanu u pozorištu. I tako, dok čekaju, dešava se predstava – drama u drami, pozorište u pozorištu – manjinska ekstravaganca, s mnogo muzike i plesa, s duhovima i Indijancima.

Na sceni se, kroz (samo)ironiju i (samo)kritiku, kroz metaforu pozorišta, preispituju odnosi moći, relacije privatno – javno, pojedinac – društvo, većina – manjina, društveno korektni jezički i kulturološki diskurs (mađarsko-srpski bućkuriš, samoironično poigravanje rodnim i nacionalnim stereotipima i društvenom korektnošću) što gledaoci najčešće prihvataju sa smehom, smejući se (svesni toga ili ne) samima sebi i sopstvenoj svakodnevici.

Uprkos toposu, kojim inače započinju bajke koje uvek imaju happy end, i dopadljivim muzičkim numerama, Bilo jednom u Novom Sadu pokazuje da savremeno pozorište nije bajkovito budući da je ono – lice naše stvarnosti, drama u drami.

Detaljan program Sterijinog pozorja možete pronaći OVDE.