Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Sinoć je, na 57. Bitefu, na sceni Ateljea 212, izveden komad Kao i sve slobodne djevojke Tanje Šljivar, u produkciji pomenutog pozorišta i režiji Selme Spahić. Za razliku od jedne od najuspešnijih rediteljki iz regiona, koja prvi put režira u Ateljeu 212, tekstovi Tanje Šljivar (s kojom je Selma Spahić sarađivala u Grebanju ili kako se ubila moja baka) već su postavljani u ovom pozorištu (Pošto pašteta i Režim ljubavi). Ovo, uslovno govoreći, postjugoslovensko žensko pismo na temu maloletničke seksualnosti, domaća je praizvedba teksta (21.10. 2022. u Ateljeu 212) koji je do sada preveden na sedam jezika. Praizvedbu je imao u Dojčes Teatru u Berlinu, javno je čitan i izvođen, pored Nemačke, u Čikagu u SAD, Hrvatskoj, Austriji, Italiji….

Na osnovu sižea, moglo bi se pretpostaviti da se ovaj komad s temom maloletničke seksualnosti čita isključivo kao tinejdžerska priča ili angažovano, feminističko pozorište, ali reč je o dijagnozi čitavog (patrijarhalnog, regionalnog) društva koje se tiče svih nas.

Komad pripituje diskriminatorne odnose prema ženskoj, devojačkoj, maloletničkoj seksualnosti, prema načinu na koji se mlade žene nose sa sredinom koja priznaje isključivo maloletničku aseksualnost prećutkujući njihovu seksualnost.

Tekst Kao i sve slobodne djevojke inspirisan je istinitom pričom iz 2014. godine. Sedam trinaestogodišnjih/četrnaestogodišnjih devojčica, iz malog mesta u Republici Srpskoj, zatrudnelo je na školskoj ekskurziji u BiH. Na internetu se u vezi s tim može pronaći niz tabloidnih, mizoginih, šovinističkih novinskih tekstova (horor među osnovcima; maloletnička trudnoća hara BIH; deca prave decu; neverica; šokantno; zatrudnele na petodnevnoj ekskurziji u Sarajevu; ogorčeni roditelji krive neodgovorne učitelje; uzdrmana svetska javnost, zabrinjavajući trend; panika među roditeljima; deci zabranjuju ekskurzije; devojčice abortirale i vratile se školskim obavezama; strašan epilog, zaprepašten čitav svet; nemili događaj i sl.).

O tome šta se tim devojčicama/devojkama desilo govorili su različiti autoriteti: škola, ginekolozi, koordinatori za reproduktivno zdravlje, crkva, osramoćeni roditelji, ali ne i one. Njihov govor je ućutkan i, upravo zato, — one govore u tekstu Tanje Šljivar. U predstavi se, upravo kroz iskustvo devojačke, maloletničke seksualnosti, iskazuje doživljaj sveta, odnos prema vladajućem diskursu koji se podriva, istražuje, provocira.

Ove devojke žive u disfunkcionalnim porodicama, u socijalno ugroženom miljeu (razvedena majka koja žudi da upozna novog muškarca, dementna baba o kojoj brine devojčica…)…Njima je u toj sredini dosadno, one žele da je napuste, da je menjaju, svoju budućnost zamišljaju drugačije. One su i samouverene, i besne, i egoistične, i egocentrične, ali i bespomoćne i zbunjene. Dosađuju im odrasli i škola jer ne vode računa o njihovim stvarnim interesovanjima, prirodi i potrebama, ali su i nesigurne, uplašene, jer potrebno im je da ih još neko razume, utočište imaju samo jedna u drugoj.

Autorska pozicija iz koje Tanja Šljivar govori je hrabra, provocira stereotipe, imenuje ono o čemu se u našoj kulturi uvek ćuti (odnos prema seksualnosti mladih, ali i starih osoba i dr.).

Kroz sedam monologa, naizmeničnu upotrebu upravnog i neupravnog govora, slušamo individualna iskustva devojaka (veoma je važno što i Marko Grabež i Ermin Bravo igraju devojčice), ali u isto vreme, prepoznajemo koliko ona jesu i naša, kolektivna.

Imena devojčica su dvosložna, veoma slična (Ana, Ena, Ina, Ona, Una, Lea, Mia), kao i njihova iskustva i narativi koji se prepliću. One su i kolektivni govor isljučenih iz javne sfere, iz nečega što se tiče nas samih a o čemu odlučuju drugi.

Scensko čitanje Selme Spahić, u kojem devojčice igraju glumci/glumice: Milica Mihajlović, Ana Mandić, Jelena Stupljanin, Ermin Bravo, Marko Grabež, Marta Bjelica, Manja Aleksić/Vera Jovanović dok devojčice na videu glume: Milica Čvorović, Natalija Obrenović, Aleksandra Zelenović, Kruna Dojčinović, Anastasija Lukić, Dunja Nedeljkoviću, uključuje elemente savremene perforativne prakse, inkorporirane vizuelne segmente (personifikovani fetus, video-radovi, vajber snimci i poruke), multiplicirane monologe u kojima svako od nas, bez obzira na uzrast, pol, rod, aktivizam, sklonost ka (post)feminističkom diskursu, mora prepoznati vlastito individualno i kolektivno iskustvo.