Piše: Nataša Krstić //

Savremena umetnost poziva publiku na temeljno i ozbiljno razmišljanje o svetu u kojem živimo. Njen vokabular, smisao i poruke, usmerene na definisanje suštinskih vrednosti savremene egzistencije, navode nas na pitanja u kakvom svetu živimo i u kakvom bismo voleli da živimo. Gotovo da nema savremenog umetnika/umetnice koji ne postavlja ova pitanja, bez obzira na to da li stvara umetnost u kojoj preovladava značaj estetskih vrednosti ili poruke konceptualizma. Jedna od njih je i japanska umetnica Ćiharu Šiota (Chiharu Shiota, 1972), čije su odabrane instalacije, crteži i skulpture, prikazani na izložbi The Soul Trembles (od 11. decembra 2024. do 19. marta 2025) u pariskom Grand Paleu.

Iako je studirala slikarstvo, Ćiharu Šiota se odlučila za rad u instalacijama koje joj kao medij omogućavaju da stvori vlastiti svet, paralelnu virtuelnu realnost, koja vremenom postaje društveno odgovorna. Njena umetnost ima moć i deluje na publiku, oblikujući kako individualne, tako i društvene percepcije.

Šiota artikuliše poruke usmerene na individualnu egzistenciju, ali i na širu sliku društva, ističući naše zajedničke težnje da živimo u boljem, humanijem i uređenijem svetu. Sve njene poruke konvergiraju u onu koja se tiče naših sloboda, sreće i humanog sveta koji želimo da gradimo, zamenjujući surov i brutalan svet u kojem trenutno živimo.

Instalacije Ćiharu Šiote evociraju naše težnje ka istančanim emocijama, obojenim plemenitošću i dubokim sagledavanjem smisla egzistencije. Naziv njene pariske izložbe The Soul Trembles definiše treperenje duše, tumačeno kroz niz osećanja koja se kriju ispod ovog treperenja – ukazujući na različite dihotomije, kao što su život i smrt, snovi i realnost, unutra i spolja.

Sećanje i pamćenje, kao i ljudska solidarnost, dva su najznačajnija egzistencijalna fenomena kojima se Šiota bavi. Kada uđemo u prostor njenih instalacija, menja se naša percepcija sveta, omogućavajući nam da zaronimo u misaone dubine koje su nam inače nedostupne. Na površinu izlaze emocije koje leže duboko u nama. Interakcija sa instalacijama otvara vrata za dublji odnos sa sobom, kao i sa svetom oko nas. Šiota u svojim instalacijama koristi predmete poput stolica, čamaca, prozora i haljina, postavljajući tako jednu od mogućih teorija egzistencijalnih vrednosti. Opisujući predmete kao nosioce narativa, ona se približava tumačenju pojma „reality argument“ skovanog u kontekstu Pikasovog kubizma. Kroz konac i liniju, Šiota dočarava ovu relaciju predmeta i realnosti.

Upotreba crvene i crne boje, kao i simbolika i narativ predmeta, tragovi sećanja i podsećanja, pozivaju nas da našu realnost sagledamo na drugačiji način.

Prizori ovih instalacija bude osećaj zajedništva među ljudima, stvarajući zajedničku teritoriju. Istovremeno, one razvijaju osećaj individualnosti i autentičnosti svakog posmatrača. Povezanost, koja je suštinski važna za stvaranje boljeg sveta, prvi je uslov za stvaranje osećaja solidarnosti među ljudima. Ova ideja ima svoja korena u filozofiji Japana. Šiotin identitet se razvija na granicama Istoka i Zapada, čineći njenu misao univerzalnom.

U političkoj filozofiji postoje pretpostavke da bi se idealno društvo moglo graditi na zajedničkim temeljima kombinacije ideja istočnog i zapadnog sveta. Individualizam, kao deo identiteta, moguć je jer se identitet ne formira na strogim principima nacionalne ili bilo koje druge pripadnosti. Tako dolazimo do suštinskog značaja Šiotinog umetničkog izraza za dalji razvoj civilizacije.

Živeći u Berlinu, centru savremene umetnosti, Šiota ima priliku da govori glasno i da njen glas dopre do svih prostora. Ova univerzalnost se razvija istovremeno sa usavršavanjem tehnika izrade instalacija kao aktuelnog načina izražavanja koji zauzima veoma značajno mesto u savremenoj umetnosti. Slično modernom, savremenom književnom jeziku, instalacija ima moć da širi istinu o ovom svetu.

Filozofski aspekt koji postoji u delu Ćiharu Šiote počeo je da se razvija 1994. godine, kada je odlučila da koristi niti i konac kao zamenu za liniju. Jezik boja Šiota povezuje sa kulturnim aspektima, pri čemu belo simbolizuje čistotu i istinu, dok su crvena i crna dramatične i snažne, predstavljaju dualizam života i smrti. Šiota vidi smrt kao još jednu fazu života. Poput filozofije Istoka, ona veruje da smrt nije kraj; takvo verovanje se danas uklapa u ono koje dušu doživljava kao beskonačnu, nepropadljivu.

Još jedna dihotomija kojom se Šiota bavi jeste odnos reda i haosa. Ona ukazuje na prirodan put prelaska haosa u stanje reda, uz transformaciju ljudskog duha. Ideja o uređenom sistemu, u kojem vlada disciplina, predstavlja vekovnu tekovinu koja treba da bude univerzalna ideja svakog vremena, svake epohe.

Iako je nit Šiotinih instalacija unakrsna i polazi iz raznih uglova, ona na kraju čini uređeni sistem, koji iznutra ostaje veoma dinamičan. Njena ideja, da nema budućnosti bez prošlosti, savršeno se uklapa u koncept u kojem čovek živi sa svojim burnim emocijama unutar strukture uređenosti.

Na ulasku u izložbu, iznad glava posetilaca, prikazana je instalacija Where are we going, koja je bela i ima oblik anđeoskih krila. Ostale instalacije su crne i crvene.

Kroz sedam velikih instalacija prikazanih u prelepom i prostranom čuvenom pariskom zdanju Grand Pale, Šiota ujedinjuje i istražuje sve aspekte svoje poetske vizije.

Autorka naglašava da sve njene instalacije počinju iz ličnog iskustva i emocije, a zatim se šire ka univerzalnom. Poput japanskog pisca Haruki Murakamija, Šiota istražuje „metafiziku postojanja“. Ovakav slogan objedinjuje sve njene namere i ideje. Poput još jedne japanske umetnice, Mariko Mori, Šiota promišlja protok energije koja stvara red u univerzumu.

Šiotina umetnost, slično kao savremena moda, ističe važnost narativne vrednosti predmeta koji sa sobom nose priče i istine o odnosu čoveka sa prirodom i realnošću. Kao sopstveni težak prtljag, predmeti nose svedočanstva o nama i našim životima. Ovo me navodi na pomisao da bi trebalo napraviti instalacije satkane od bedževa koje nose studenti koji danas u Srbiji pišu istoriju, pri čemu bi te instalacije mogle imati raznovrsne simboličke forme. Treba čuvati bicikle kojima su putovali, pokrenuti svojim nemirom. Da ostane svedočanstvo o ovom vremenu i ljudima koji su u njemu živeli i da se studentska revolucija, poput karte za bolji svet, nikada ne zaboravi.

Šiota naglašava da su predmeti čuvari egzistencije i da nas podsećaju na ljude, mesta i trenutke koji više nisu tu. Svaki predmet predstavlja osobu i proživljen život. Objekti istovremeno evociraju emocije i sećanja posmatrača i posetilaca. Iako su akteri prošlosti odsutni iz tih uspomena, oni su ipak prisutni i ostavili su trag iza sebe, povezavši se sa nama.

Hrabro koračajući u bolji svet, naši studenti ne ispisuju samo istoriju, već kreiraju i niz uspomena koje nas neće napustiti, od kojih naše duše trepere. Šiotina ideja o narativu koji predmeti nose unosi treperenje u naše duše i može se povezati sa sve izraženijom tendencijom savremenog koncepta mode da napusti plitku priču o trendovima i diktatu, posvećujući se simbolici predmeta, težini značenja i ispričanih priča. U tom kontekstu, umetnici poput Šiote, kao i mnogi dizajneri, učestvuju u oporavku društva, povratku vrednosti, podsećajući nas da svi, na razne načine, činimo deo ovog pohoda. Da naše duše ne umiru i ne nestaju. Da postoje zauvek.