Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //
U eseju „Sopstvena soba” (“A Room of Ones Own”, 1929), Virdžnija Vulf (Virginia Woolf, 1882–1941) piše da „žena mora imati novca i sopstvenu sobu ako želi da se bavi književnošću”. Mene su na taj tekst podsetile organizatorke FemFest-a, uputivši mi neobičan poziv. Program prvog izdanja ovog feminističkog festivala, koji je te 2006. održan u zagrebačkom SC-u pod nazivom „Kategorički feminizam – nužnost feminističke teorije i prakse”, objedinio je teorijska izlaganja, projekcije filmova, promocije feminističke biblioteke i časopisa, koncerte, izložbe, pozorišne predstave, performanse, umetničke instalacije i sl.
„Poštovana“, pisali su mi, „Predlažemo Vam da se Vaše priče predstave kao zidni plakati/posteri i instalacija ‘Vlastita soba’. Instalacija bi se sastojala od poezije i proznih tekstova nalepljenih na zidove toaleta u sklopu našeg centra. Time želimo čitateljkama/korisnicama toaleta ponuditi siguran & slobodan prostor gde se na miru mogu posvetiti sebi i u tišini & neometano konzumirati poeziju/prozu. Već davnih godina Virdžinija Vulf je konstatovala da je ženi, za neometano stvaranje, potreban vlastiti prostor, kako simbolički tako i čisto praktičan. Toalet je prostorija koja, nekako po svojoj definiciji, jedina osigurava privatnost i pravo na neometan boravak, za razliku od, na primer, kuhinje i dnevnog boravka koji su mesta za okupljanje, te spavaće sobe koja je, naravno, rezervirana za dvoje. Zanima nas da li se slažete da Vaši radovi budu izloženi u okviru gorenavedenog koncepta?
Koncept mi se dopao pa je nekoliko mojih priča završilo na zidovima – toaleta. A ja sam, potom, učestvujući u različitim umetničkim rezidencijalnim programima na Islandu, Grenlandu, u Norveškoj, Švedskoj, Finskoj, Austriji, Portugaliji, Španiji, Estoniji, Latviji, Rusiji, u istraživačkim projektima u Japanu i Francuskoj, kao i koordinišući umetničke rezidencijalne aktivnosti novosadskog Art Box-a, sve više počela da obraćam pažnju na vidljivost i reprezentaciju umetnica, sliku žene u umetnosti, kao i na kreativne strategije koje preispituju problematiku roda.
Projekat „Sopstvena soba“ Kreativno-edukativnog centra Art Box, koji je i osnivač istoimenog portala, preispituje na koji način radni prostor umetnica utiče na njihov umetnički identitet; istražuje različite lične, intimne i javne prostore – poput ateljea, umetničkih rezidencija, javnih biblioteka, kafića, parkova, ali i kuhinja, spavaćih soba, dečijih soba – u kojima žene (umetnice/kustoskinje/književnice/kritičarke roda) mogu da se osame, razmišljaju, čitaju, stvaraju, istražuju, pišu… Ovaj projekat je, u raznim fazama, obuhvatio i radionice sa srednjoškolkama, podkast i pop up izložbu, s ciljem da se osnaže funkcionalni i održivi umetnički rezidencijalni programi nevladinih organizacija u Srbiji za žene umetnice i podstakne mobilnost lokalnih vizuelnih umetnica/kustoskinja/književnica.
Bez namere da donosimo konačne zaključke, jer ova složena problematika ne može se svesti samo na individualno, kolektivno ili rodno iskustvo, razgovarali smo sa umetnicama u rezidenciji, lokalnim umetnicama, umetnicama koje potiču iz različitih društveno-kulturoloških miljea. One se razlikuju po izboru medija, temama, konceptima i tehnikama koje primenjuju u svom radu, po iskustvu, (ne)vidljivosti u javnom prostoru, učestvovanju u projektima mobilnosti, stepenu aktivizma u odnosu na društvena i feministička propitivanja, društvenom, geografskom i kulturnom miljeu u kojem stvaraju i koji utiče na njihov rad.
Ali, ono što ih povezuje jeste potreba za prostorom u kojem imaju mir, mogućnost da se koncentrišu, stvaraju, eksperimentišu… Najčešće im takav kontekst pruža umetnički studio ili umetničke rezidencije koje prepoznaju kao potencijalne prostore za razmenu ideja i saradnju.
Umetnica iz Švajcarske Ariane Lugeon živela je u Danskoj, boravila na Islandu i u Švedskoj; Njujorčanka Laurie Rosenwald decenijama već ima studio na dva kontinenta – leti u Švedskoj, ostatak godine u Njujorku. Šveđanka Vanja Larberg u poslednje vreme svoj kreativni prostor više nalazi u vlastitoj kuhinji nego u studiju koji deli sa nekoliko umetnica među kojima je i ilustratorka i animatorka Maja Fjällbäck. Radni prostor Felicie Fortes smešten je u delu Geteborga, koji sve više naseljavaju umetnici i kreativne zanatlije, dok Britanka Elizabeth Sercombe privremeno stvara na tavanu svoje zgrade u Majorni. Sasvim specifično iskustvo ima Holanđanka Simone Hooymans – ona s porodicom živi i radi u umetničkoj rezidenciji Kunstnarhuset Messen u Norveškoj, okružena inostranim umetnicima i imetnicama. I za Novosađanke Jelenu Đurić i Maju Erdeljanin, umetnički studio neophodan je uslov njihove umetničke prakse dok se sa višestrukom marginalizacijom i problemima suočava Marija Maca Obrovački, pesnikinja sa invaliditetom, članica i aktivistkinja Centra Živeti uspravno, čija samostalnost uz personalnu asistenciju danas ne bi bila moguća da nije bilo pomenutog centra.
Laurie Rosenwald autorka je knjiga, dizajnerka, slikarka i edukatorka iz Njujorka. Diplomu iz slikarstva stekla je na Rhode Island School of Design a živi na Menhetnu. Imala je svoj dizajnerski studio, glumila je u jednoj epizodi popularne serije „Sopranos“. Njene ilustracije pojavile su se na stranicama prestižnih publikacija (The New Yorker, The New York Times, New York Magazine, The Atlantic, The Wall Street Journal, Vanity Fair). Animacije i dizajn radila je za različite onlajn i štampane medije, grad Pariz, kao i poznate internacionalne kompanije (Coca-Cola, Ikea, Shiseido, Sony, The Sundance Channel, Virgin, Warner Brothers i Whitney muzej i dr.) Njena najnovija knjiga, „Kako namerno napraviti grešku“, inače i tema njenog TEDx govora i istoimenih kreativnih radionica, kroz koncept „namerno stvorenih grešaka“ pomaže pojedincima da oslobode svoju kreativnost i otkriju nove veštine.
Umetnička praksa Laurie Rosenwald odvija se između njenog njujorškog studija, biblioteke Metropoliten muzeja, i studija u Geteborgu. „Za mene ne postoji konkretan izvor inspiracije. Svaki dan, ili pišem ili slikam – to je moj svet“, kaže Laurie.
Ariane Lugeon rođena je Bielu a živela je u različitim gradovima: Kopenhagenu, Bazelu i Hegenheimu. Ova samouka umetnica već 17 godina bavi se tekstilom sa željom da „materijalizuje emotivna stanja koja tako komuniciraju sa okruženjem“. Ariane stvara i instalacije, bavi se performansom i fotografijom.
Zahvaljujući tome što je učestvovala u različitim umetničkim rezidencijalnim projektima, u zemljama poput Švedske i Islanda, imala je priliku da radi samostalno, ali i u zajedničkim prostorima sa drugim umetnicima/umetnicima. Na osnovu tih iskustava naglašava da je osnovni uslov njene koncentracije i kreativnosti – mir.
Holanđanka Simone Hooymans stekla je obrazovanje na Akademiji za vizuelne umetnosti u Arnhemu (Artez) i Bredi (St. Joost), a danas sa suprugom i sinovima živi i stvara u Norveškoj, u specifičnom kontekstu – umetničkoj rezidenciji KH Messen.
Simone, kroz eksperimentalne animacije i video-instalacije, „spaja ručno crtane svetove sa digitalnim tehnikama“. Inspiraciju crpi iz „pejzaža, klimatskih promena i stalne potrage za razumevanjem sveta koji nas okružuje“. Njeni radovi na različite načine istražuju kompleksne veze između ljudi i prirode.
Sem što je grafička dizajnerka, odgovorna je i za medije i komunikaciju u rezidenciji u kojoj živi i ima studio. Njen svakodnevni ritam podrazumeva dinamičnu ravnotežu između porodičnih obaveza, umetničkog rada u studiju i obaveza u rezidenciji.
„Da bih radila na svojim animacijama, moram biti iskrena prema sebi, disciplinovana i iskoristiti vreme koje imam u svom studiju dok su deca u školi. Koncentracija je ključna i nema mesta za ometanja“ kaže Simone.
„U mom svetu, porodični i umetnički život neraskidivo su povezani, a moja deca rastu s uverenjem da je umetnost sastavni deo naše egzistencije. Okruženi su međunarodnim umetnicima i različitim umetničkim izrazima. Trudim se da negujem njihovu globalnu svest i otvorenost prema raznolikim umetničkim putevima“, nastavlja Hooymans. „Osećam se privilegovano što sam okružena inspirativnim umetnicima, a kontakt s njima pruža mi veliko zadovoljstvo. Moja prva publika upravo su umetnici koji borave u rezidenciji. Njihove povratne informacije i inspiracija veoma često prerastaju u dublje prijateljstvo“.
Felicia Fortes, ilustratorka, umetnica i grafička dizajnerka, započela je svoje obrazovanje iz umetnosti, književnosti i ilustracije na Univerzitetu u Geteborgu. Dugo godina delila podučavala je vizuelnu umetnost, grafički dizajn i ilustraciju a danas, zajedno sa suprugom Draganom Mitićem, vodi kreativnu produkciju pod nazivom „Kobajagi” koja se bavi razvojem scenarija za filmove, televiziju i radio, kao i kreiranjem ilustracija, a posvećeni su i edukaciji iz oblasti dramaturgije ili kreativnog pisanja.
Felicia poseduje i svoj umetnički studio u industrijskom delu grada po imenu Ringön, nekada poznatom brodogradilištu, koje je poslednjih godina postalo stecište kreativnosti u koje umetnici i preduzetnici raznih usmerenja donose novi duh. Tamo su danas smeštene lokalne pivare, umetnički ateljei, zanatske radionice, pioniri održive mode…
„Ringön je prirodno stanište za naš rad“, može se čuti među stanovnicima ove neobične četvrti, što govori o skladu između stvaralaštva i okruženja koje je i Felicija odabrala.
U Geteborgu živi i dr Elizabeth Sercombe, istraživačica, književnica i umetnica iz Velike Britanije. Trenutno piše roman, bavi se akvarelom, fotografijom, svira klavir…, „istražuje suštinu ljudskog postojanja, podstičući radoznalost i zadovoljstvo u otkrivanja sopstvene suštine“.
Dok je radila na svojoj doktorskoj tezi, Elizabeth je često pisala u lokalnom kafiću u Devonu slušajući muziku. Međutim, za razliku od akademskog rada, za njeno bavljenje umetnošću, potrebno joj je, kaže, „mirno okruženje i tišina“. Za Elizabeth umetnički studio predstavlja „poetski izraz“, „lični otpor“. On je, poput „čarobnog štapića dobre vile – mitski izvor moći”.
Interesantno je da je Elizabeth, upravo zahvaljujući internacionalnom umetničkom studiju u Geteborgu, prepoznala svoju potrebu da se bavi umetnošću. Mesecima posvećeno stvarajući u geteborškoj umetničkoj rezidenciji, postala je, kako kaže, „Elizabeth, naša međunarodna gostujuća umetnica“, što je „preobrazilo njen identitet i podstaklo razvoj njenog umetničkog „ja“.
Elizabeth Sercombe, trenutno, stvara na tavanu svoje zgrade u četvrti Majorna. Reč je o, nekadašnjoj radničkom a sada džentrifikovanom delu Geteborga, pretežno naseljenom politički osvešćenim pojedincima koji glasaju za zelene i vode održivi način života. Nekadašnja „soba za sušenje veša“, uz dozolu skupštine stanara, danas je umetnički studio Elizabeth Sercombe. Iako nije sigurna koliko će ga dugo koristiti, on poslednih meseci igra značajnu ulogu u njenom stvaralačkom procesu.
Vanja Larberg, vizuelna umetnica i urbanista iz Geteborga, „beleži trenutke iz svakodnevnog života rečima i slikama“. Njen recentni umetnički projekat pod nazivom „Evening Archive“ bio je izložen u „bibliotheket_2x2″ Mari Lagerquist, referentnoj biblioteci, mestu inspiracije i otvorenom arhivu u kojem se mogu pronaći knjige i brošure nezavisnih izdavača i knjige umetnika.
Od 2005. godine Vanja ima studio u nekadašnjoj osnovnoj školi (Gårdaskolan) u urbanom kvartu Gårda. Studio koji deli sa Mari (takođe i sa Majom Fjällbäck), na početku njene umetničke prakse imao je važnu ulogu. On joj je pomogao da stvori „kontekst u kojem se usudila da svoj rad shvati ozbiljno“.
Vanja poslednjih godina, uglavnom crta i piše u kuhinji svoje kuće, dok otiske za umetničke knjige izrađuje u obližnjoj radionici za štampanje.
Za razliku od Vanje Larberg, animatorka i ilustratorka Maja Fjällbäck, koja je obrazovanje stekla na Univerzitetu u Gotlandu, taj isti studio svakodnevno koristi za svoj rad.
„Odlazak iz kuće olakšava stvari“, kaže Maja. „Studio mi pomaže da uđem u mentalni prostor koji mi je neophodan. Da ne gledam prljavo posuđe i veš. Da mogu da kažem, sebi i drugima, da – idem na posao! Ujedno to je i borba u mom umu, suočavanje s mitom kako je uvek lepo biti kreativan, sa činjenicom da je teško pronaći fokus, da moraš ozbiljno da shvatiš svoj rad, ispoštuješ rokove, da moraš da napustiš kuću, ostaviš svog sina u vrtiću…“.
O tome koliko je umetnički studio bitan aspekt (i uslov) njene umetničke prakse govori i novosadska umetnica i galeristkinja Maja Erdeljanin.
„Do sada sam radila u nekoliko ateljea: u jednom zajedničkom na Petrovaradinskoj tvrđavi, u svojoj sobi u roditeljskom stanu, na tavanu zgrade u kojoj sam živela, u ateljeu na drugom kraju grada, a u poslednjih desetak godina u stanu u kojem živim“, kaže Maja. „U njemu je jedna soba, zapravo atelje, a ostatak stana je mesto za život, ali i za odlaganje slika. To mi se pokazalo kao najfunkcionalnije rešenje, jer imam i dnevni posao, pa uštedim dragoceno vreme preskačući putovanje do ateljea. U stanu nemam toliku slobodu da zaprljam prostor kao u pravom ateljeu, ili da radim formate veće od dva metra, što mi pomalo nedostaje, ali imam mogućnost da i usred noći, u pižami odem da nešto uradim, ako to poželim.“
„Atelje ili soba za rad je neophodan, kao i vrata, ako treba i ključ, mesto gde se dekompenzujem od stvarnosti, mesto potpune iskrenosti, koje me čeka onakvo kakvim sam ga ostavila da nastavim sa radom tamo gde sam stala. Kao materijalizovana mapa mog uma. Sopstvene finansije još su važnije, jer omogućavaju luskuz osećaja slobode. Čak i kada od partnera imamo potpunu podršku, emotivnu, finansijsku, čak i kada umesto nas kuva i ide u nabavku, neophodan je taj fizički i mentalni prostor i vreme koje možemo svakodnevno da posvetimo svojim mislima i idejama, samoostvarivanju“, dodaje Maja Erdeljanin.
„Za jednu umetnicu/ka bitno je da se fizički izmesti iz svakodnevnog životnog prostora. Kada vam je to profesija, čekanje na inspiraciju je uzaludno trošenje vremena. Ja imam tu naviku da na svoj posao idem svaki dan, jer mi je potrebno da se u prostoru u kojem radim duboko povežem sa sobom i svojim promišljanima. To je prostor gde smo samo ja i moje platno igrači. Ishod našeg međusobnog delovanja je uvek neizvestan i u tome je lepota ove profesije“, ističe novosadska slikarka Jelena Đurić.
A koliko umetnica, posebno umetnica sa invaliditetom može biti nevidljiva, i koliko joj je teško da obezbedi sebi i egzistenciju i mentalni i fizički prostor za bavljenje umetnošću, svedoči i iskustvo novosadske pesnikinje Marije Mace Obrovački. Njena poezija uvrštena je u antologiju novosadske ženske poezije Siniše Tucića Nevidljiva zebra. „Iako je naslovna sintagma preuzeta iz pesme Jasne Manjulov, ona opisuje, „iskustvo velikog broja autorki koje se najčešće nalaze izvan sistema književnih institucija i mehanizama raspodele privilegija i priznanja na srpskoj književnoj sceni. Njena pozicija osobe sa invaliditetom samom pojmu nevidljivog/nevidljive daje novo značenje. Maca se, kucajući laktom po tastaturi, iako na ekstreman način, u pisanju izborila za određenu meru samostalnosi“.
Umesto zaključka:
Cilj projekta „Sopstvena soba“ jeste da podrži mobilnost umetnica i različite umetničke i istraživačke prakse žena. Takođe, i da skrene pažnju na nedostatak funkcionalnih i održivih rezidencijalnih programa (posebno nevladinih organizacija) u Srbiji, kao i na nedostatak lokalne podrške i nedovoljnu mobilnost lokalnih vizuelnih umetnica, kustoskinja, književnica i kritičarki roda, posebno mladih i onih iz marginalizovanih grupa.
Referišući se na istorijske i društvene prepreke koje su žene sprečavale da se potpuno posvete umetnosti i intelektualnom radu, „Sopstvena soba“ ukazuje na potrebu za fizičkim i mentalnim prostorima u kojima žene (umetnice, književnice, kustoskinje, istraživačice i dr.) mogu da se posvete sebi i neometano razvijaju svoju umetničku, teorijsku i kustosku praksu.
Iako se iskustva, doživljaji i narativi umetnica koje su učestvovale u projektu „Sopstvena soba“ razlikuju, jasna je njihova potreba za fizičkim i mentalnim kontekstom koji je u svom eseju Virdžinija Vulf simbolično nazvala „sopstvenom sobom“ koja je metafora autonomije, intelektualne i kreativne slobode žena umetnica.
Žena je najčešće doživljavana kao inferiorni Drugi, u umetnosti predstavljana kao muza ili akt. Ženama je bilo uskraćivano pravo na obrazovanje, finansijska nezavisnost, ograničavani lični prostori za razmišljanje i stvaranje. Iako bi mnogi rekli da to danas više nije slučaj, savremeno društvo ne možemo doživljavati kao koherentnu sredinu jer razlike su očigledne ne samo u rodnom, već u svim segmentima, od geografskog, ekonomskog, religijskog do gastronomskog.
Tema „sopstvene sobe” morala bi zato da obuhvati i tzv. kulturu imigrantkinja, LGBT+ populaciju, kao i pripadnice različitih etničkih i kulturoloških identiteta, umetnost osoba sa invaliditetom… Što opet otvara i druga pitanja poput: da li su #metoo pokret i cancel kultura dodatno osnažili žene ili su se važna pitanja svela ‘hešteg trend’; šta statistike o rodnoj ravnopravnosti znače u praksi i sl. Ovo su problemi koji, u sledećoj fazi, želi da istraži ovaj projekat.
Projekat „Sopstvena soba” realizovan je zahvaljujući podršci rezidencijalnih centara u Švedskoj i Norveškoj; deo projekta podržala je i Gradska uprava za kulturu Novog Sada.
Publikaciju možete preuzeti ovde OVDE
Leave a Reply