Razgovarala Sara Stojev //

Ciklus intervjua u 2025. godini započinjemo razgovorom sa studentkinjama i studentima beogradskog Filozofskog fakulteta u blokadi. Sa njima pričamo o studentskim pokretima, obrazovanju i umetnosti, ulozi intelektualaca u društvu, o „volji za istinom“, o tome kako su „osnovne crte čoveštva skoro svi poneli od kuće“, koliko im je važno zajedništvo i kolektivno delovanje, podrška profesora, porodice, komšija, „svih bližnjih i svih stranaca“ koji im „upute lepu reč ili pozdrav“ i „prepoznaju“ njihov „trud i rad“. Govore nam šta ih motiviše i podstiče, sa kakvim se sve preprekama i pritiscima suočavaju, kakav ishod očekuju. I kako, upravo zbog toga što vole svoju zemlju, zahtevaju – „legalan i legitiman rad svih državnih institucija“.

Retrospektivno, studentski protesti imaju već dugu tradiciju na našim prostorima. Počevši od čuvenih protesta 1968, preko devedesetih godina prošlog veka, studentske blokade 2024. godine ostaće verovatno na isti način zapamćene. Koliko sličnosti vidite u ovogodišnjim protestima sa pomenutim istorijskim trenucima? Da li smatrate da treba nešto promeniti u pristupu?

Jedno ovako kompleksno pitanje zahteva podrobniju analizu kako bismo sveli današnje studentske proteste na identitet sa drugim protestima koje ste naveli u vašem pitanju, međutim, kako za tako nešto nema prostora u ovakvoj formi – moraćemo ipak opisno da damo odgovor. Sličnost sa protestima iz 1996/97. naizgled je suštinska, a zapravo je prazna i netačna. Pre bismo rekli da su današnji protesti slični onima iz 1968. godine, samo u tom smislu što mi kao studenti zahtevamo da se poštuju pravila unutar sistema u kom naša država jeste konstituisana, kao što su tada studenti socijalisti to tražili u okviru socijalističkog ustava. Danas je u pitanju demokratska Srbija, koja ima svoj ustav i koja time jamči kako je ovde prisutna pravna država koja ima svoj definisan normativni sistem. Dakle, kao što su protesti iz 1968. bili „socijalistički“ protesti studenata koji su se borili za jednakost i manje klasnog raslojavanja – na isti način mi kroz naše zahteve tražimo da se poštuju okviri države u kojima smo se mi sami konstituisali. Dakle, mi tražimo poštovanje onoga što piše u Ustavu i tražimo ispunjenje naših zahteva koji su definisani po osnovu legaliteta i legalnosti. Naži zahtevi po sebi ne definišu revoluciju već pravedniju državu, dakle, reformu.

Kako objašnjavate to da su mladi ljudi, koji su odrastali u nedemokratskom kontekstu uz rijaliti programe i turbo folk, razvili toliko progresivne ciljeve i aspiracije za društvene promene? Da li smatrate da je baš odrastanje u takvom okruženju imalo uticaja na vaš aktivizam, i ako jeste, na koji način?

Velika je zabluda da se zbog odrastanja u okolnostima u kojima smo mi odrastali, a koje su dobrim delom bile obojene propagandnim „ispiranjem mozga“, što kroz mainstream medije, što u samom društvu koje je često ćutalo i trpelo represiju, te time i otvaralo put za navedenu propagandu, naši stavovi nisu mogli oformiti na alternativne načine. Podsetili bismo na to da mi koji smo danas studenti jesmo deca onih koji su se devedesetih aktivirali i sproveli svoj vid borbe sa korumpiranim sistemom, kao i da smo većinom vaspitavani u duhu nepoverenja prema organima vlasti, što nije slučajno i to je direktna posledica turbulencija devedesetih i ranih dvehiljaditih u kojima je većina nas rođena i odgajana. Danas, zbog ogromnog broja kanala informisanja, sve vreme moramo u vidu imati i time sprečavati širenje lažnih vesti, ali i osigurati ograđivanje od istih. Zbog čitave klime u državi koja se blago menjala na bolje krajem pomenutih devedesetih, ali koja otprilike od dostizanja privida stabilnosti u ranim dvehiljaditim, samo regresuje i dostiže nivoe kritičnosti više nego i srednjih devedesetih, naučeni smo od malena da budemo oprezni, nepoverljivi, ali nikada i uplašeni. Ipak, smatramo da je krajnje neadekvatno govoriti o studentskim blokadama koristeći se pojmovnim aparatom koji sadrži termine poput termina „progres“, „aktivizam“ i druge, ideološki obojene, termine. Možemo da govorimo o tome kako smo demokratske vrednosti učili u školama i na fakultetima i to ne bi bilo sasvim neistinito, ali treba sagledati širu sliku i reći da je istina da smo osnovne crte čoveštva skoro svi poneli od kuće i nasledili od svojih roditelja. Ključ uspeha naše dosadašnje borbe i leži u tome što mi ne propagiramo bilo kakav vid određene ideologije. Interno smo se organizovali direktno demokratski – naše odluke se donose na Plenumu, jer smo smatrali da je to ono što je u ovom trenutku i u kontekstu naših blokada i protesta najbolji način uređenja i da takav tip uređenja najbolje funkcioniše za nas. Uzevši to u obzir, treba reći i sledeće. Naši ciljevi su u tom smislu politički što se odnose na pitanja institucionalne odgovornosti, sami zahtevi se odnose direktno na insistiranje postupanja, od strane institucija, prema već uspostavljenom Ustavu i Zakonu Republike Srbije, a ne u tom smislu što se tiču vešto uvijene ideološke priče koju pokušavamo da prodamo. To nikad nismo radili, niti ćemo to ikada raditi. Zahtevi su jasni svakome ko ih je pročitao i iza njih ne postoji nikakva skrivena namera, veoma su konkretni i jasni. Prvima nam je dosta uvijanja i prevara, te smo sigurni da nastupamo kao veoma jednostavni – ako odlučite da postupate prema Ustavu i Zakonu RS, radeći time svoj posao, onda ćemo mi obustaviti proteste, ali i – ako odbijate da postupate prema Ustavu i Zakonu RS, mi ćemo ostati u Blokadi i strpljivo čekati na taj čin. Mi, dakle, kao kolektiv svih studenata u blokadi, ne smatramo sebe nikakvom revolucijom, već hoćemo reformu. Volimo svoju zemlju i ideja svih nas jeste da se ta zemlja čuva, održava i neguje od strane države, što bi ona uradila poštujući sopstvene zakone. Pokušaji podmićivanja, zastrašivanja i ucene, spinovanje naših reči i sve druge, a slične taktike kojima se služe oni koji se plaše da postupaju po zakonu, ni na jedan način ne oslikavaju ono što mi želimo, ono za šta stojimo i ono što radimo.

Da li su vas upravo studije formirale u demokratskom duhu i pokrenule da težite demokratskim promenama?

Nije slučajno što su se upravo studenti pokrenuli oko ovih pitanja, ali apelujemo na to da ne uvodimo elitizam u jednačinu. Visoko obrazovanje je samo jedan od činilaca, i ako smo potpuno transparentni, jedan od činilaca sa najmanjom stopom učinka, koji je uticao na naše buđenje. Prvi i osnovni razlog što su u pitanju studenti koji su stupili u proteste ovog nivoa organizacije, a ne zanatlije ili fizički radnici, je taj što je nas zaista mnogo, na zaista malom prostoru. Ideje se lako prenose, modifikacije tih istih ideja se brzo rađaju, ne jer smo mi pametniji ili sposobniji od bilo koga, nego jer je naše brojno stanje veće nego brojno stanje većine zajednica i dosta smo heterogenija zajednica od većine drugih. Među nama su ljudi najrazličitijih profesija, interesovanja, karakternih crta. Pored toga, voleli bismo da podsetimo na to da su naši sugrađani već veliki broj puta dokazali da mi nismo ni u čemu posebni, niti bi trebalo da budemo privilegovani na bilo koji način, ali da takođe nismo ni sami, jer u ovim blokadama mi od tih građana imamo podršku. Ti građani su naše majke i očevi koji su nas naučili pravdoljubivosti i hrabrosti. Nisu to bili udžbenici. Osećaj pravde se ne stiče položenim ispitom iz Filozofije prava, on je pitanje umeća života u zajednici. Ne treba potcenjivati uticaj i svrsishodnost visokog obrazovanja, ali takođe to ne treba raditi ni sa ostalim sferama društvenog života. U tom smislu, da, možemo reći da neki studenti su teorijski potkrepljeniji ili formalno naučeniji kako se u društvenim previranjima poput ovog ponašati, ali to ne implicira da smo praktično mudriji i da ćemo biti sposobni da teorijska znanja primenimo u praksi. Za tako nešto oslanjamo se na daleko fundamentalnije komponente naših ličnosti, nego što je to formalno obrazovanje. Pored toga, kao što smo već naveli, suvišno je govoriti o „demokratskim vrednostima“, jer cilj nije propagiranje bilo kakve vrste ideologije, već je cilj poštovanje ustanovljenih zakona države u kojoj živimo, a koja je, igrom slučaja, na papiru demokratska. Jedino se u tom smislu mogu legitimno upotrebljavati pojmovi poput „demokratske vrednosti“ kada je reč o studentskim blokadama. Sve što radimo, radimo prema zakonima naše zemlje.

Kakvu ulogu studenti i studentkinje filozofskih nauka mogu imati u oblikovanju javnog mnjenja?

Jako bitnu. O tome je pisao još Manhajm u svojoj sociologiji znanja, kako intelektualci imaju jako bitnu ulogu u društvu jer su oni ti koji plediraju na put ka „saznanju istine“ i da oni time treba da imaju svoju ulogu u političko-ideološkom polju. To i mi mislimo. Mi moramo da razumemo sve delove društvene stvarnosti i da ponudimo okvir koji je najbolji za celovito društvo bez ulaženja u obračune sa nekim delovima društva, jer su obračuni nepotrebni i nisu prikladni studentu filozofskih nauka. Ako je za nas Logos = Reč, i ako mi kao studenti filozofskih nauka imamo volju za istinu – uz ta dva, smatramo da možemo doneti velike plodove javnom mnjenju i našem narodu uopšte.

Da li savremena filozofska teorija primenljiva u praksi? Koji vas moderni mislioci i filozofi/filozofkinje inspirišu?

Zavisi šta smatramo pod savremenom filozofskom teorijom. Po našem mišljenju svaka filozofska teorija koja ima vrednost po sebi, ona nadilazi svoje vreme i jeste samim tim primenjiva i danas. Uzimimo Hegelovu filozofiju istorije, i njegovo tumačenje istorije koja se pojavljuje prvi put kao kontigencija (1968. godina), iliti kao tragedija, a da se drugi put pojavljuje kao farsa, iliti kao nešto već viđeno (analogno 2024. godini). Hegel je filozof 19. veka, i poslednji nemački idealista, a opet, njegova optika jeste danas blagonaklona kako bi u praksi razumeli istorijske procese i tako dali svoj doprinos „živoj istoriji“. Što se tiče savremenih mislioca, Diego Fuzaro i Alan Badju jesu ti teoretičari koji daju sintetičku teoriju vrednu po sebi – koja nam može poslušiti za „oštrenje“ teorijske optike kojom razumevamo stvarnost. Bez razumevanja stvarnosti koje ste deo, vaša praksa i vaša volja koju dajete u tu praksu – osuđeni su na propast.

Da li ćemo ponovo početi da verujemo da umetnost i obrazovanje mogu promeniti svet?

Pitanje pretpostavlja da, prvo, umetnost i obrazovanje treba da promene svet u vidu jednog završenog procesa koji počinje i okončava se, čime svet biva „popravljen“ i „poboljšan“, nakon čega umetnost i obrazovanje mogu da se zanemare i zaborave, jer su ispunili svoje uloge, i drugo, da smo u nekom trenutku prestali da verujemo u to da umetnost i obrazovanje menjaju svet. Demantovali bismo obe pretpostavke, kako bismo izneli svoju poentu. Što se tiče prve pretpostavke, važno je odmah reći kako obrazovanje i umetnost nemaju samo jedan razlog i cilj svog postojanja. Razvitak misli, pa tako i sveta koji tu misao sledi u svome razviću, nije linearan proces koji otpočinje u tački A i okončava se u tački B. Obrazovanje i umetnost svoju ulogu igraju upravo u tome što izazivaju naše česte porive i prirodne sklonosti da taj razvitak shvatimo kao proces napredovanja ka konačnom idealu. Ove dve sfere života su od ključnog značaja za razumevanje promena u svetu kao konstantnih. Ne postoji utopija, sem u dobro režiranom filmu za decu, koja će se ikada dostići. Upravo je u tome stvar. Ne radi se o nemogućnosti dostizanja utopije, već o nemogućnosti uspostavljanja i definisanja iste. Ne pretendujemo, obrazujući se i stvarajući lepo, na to da dovedemo društvo do nekog određenog stepena. Mi kroz obrazovanje i umetnost živimo. Te sfere su usko povezane i ako se praktikuju na dobar način, predstavljaju temelje zdravog društva koje zahvaljujući njima može da živi i da se kreće u svim smerovima i pravcima. Kada je u pitanju druga pretpostavka, smatramo da nije izgubljeno poverenje u ove sfere da iskažu o trenutnom stanju u društvu ono što je za dato društvo istina i da tim izrazom podstiču misao da se razvija i cveta – čime se prirodno javlja konstantna promena. Zbog toga je nužno insistirati na ove dve sfere, na njihovom značaju i upućivati ljude da im se okrenu. Obrazovanje, umetnost i kolektivna misao zajedno pokreću ono što zovemo „svet“, a što je u krajnjoj liniji skup ova tri. Skup koji je živ i konstantno promenljiv!

Šta najviše može osnažiti mlade ljude da se (iz)bore za promene u društvu?

Odgovor na ovo pitanje mogao bi da se iskaže jednom rečju – zajedništvo. Međutim, prepoznajemo tri nivoa koja grade osećaj zajedništva. Prvo, oni što nam podižu moral u neprospavanim noćima i što nas osnažuju, moramo da kažemo, prvenstveno su naše kolege. To smo mi. Mi jedni sa drugima razgovaramo neprekidno, mi jedni druge zasmejavamo, tešimo i savetujemo. Mi smo ti koji ćemo se naći našem kolegi kada mu zatrebamo iako ga nismo poznavali do pre mesec dana. Taj osećaj zajedništva, koliko god situacija postala teška, koliko god ne dobijali odgovore nadležnih institucija i koliko god ponekada bili i uzrujani zbog toga, jeste ono što nas održava dovoljno jakima da istrajemo. Svako od nas, koliko god da zna zašto je u protestu i zašto bira da strpljivo čeka ispunjenje zahteva, na kraju dana je samo jedan čovek. Čovek ima slabosti, mane, kolebanja unutar sebe koja nisu uvek prijatna. Sa druge strane, mi kao studenti činimo kolektiv, kao što smo već pisali, koji je interesantno heterogen, a koji ne samo uprkos, već i zahvaljujući tome, uspeva da opstaje kao jaka zajednica, jača od svakoga od nas pojedinačno. Drugo, pored podrške kolega, nama naravno znači i podrška samih institucija čiji smo članovi – naših fakulteta. Mnogi od nas su do ovih blokada na članove uprava fakulteta gledali kao na udaljene figure sa autoritetom, ali kada su oni stali uz nas i pružili nam, ne samo formalnu podršku, već i ruku prijateljstva, svima nam je bilo jasno da smo u ovome zajedno. Na posletku, treće, tu je i podrška naših porodica, komšija, ali i osoba koje nikada pre nismo videli, osoba koje više nikada nećemo videti, a koje, i da vidimo, verovatno ne bismo prepoznali. Svi bližnji i svi stranci koji nam upute lepu reč ili pozdrav, prepoznavanje našeg truda i rada, čine treći činilac osećaja zajedništva koji je osnov mogućnosti toga da izdržimo u našoj borbi za pravednije društvo.

Šta možete reći o komunikaciji među fakultetima?

Rekli bismo da je dobra komunikacija i održavanje aktivnog odnosa kolegijalnosti među različitim fakultetima još jedan od faktora našeg uspeha. Ne želimo da davimo pričom o različitosti i značaju tih različitih profesija i kompetencija koje svaki individualni student u skladu sa svojim usmerenjem i obrazovanjem može da ponudi, jer smo već govorili o tome na više mesta, i sasvim je jasno da je važno povezati sva ta znanja u jednu koherentnu mrežu znanja. Ponovo važi isti princip kao i za sve ostalo o čemu je bilo reči – niko od nas nije poseban, posebna je naša volja da radimo zajedno i umeće da sva naša pojedinačna znanja uvežemo. Naravno da je osnovni cilj našeg povezivanja i međufakultetske saradnje veća šansa za najbrži i legitiman dolazak do tačke u vremenu u kojoj zahtevi studenata bivaju beskompromisno ispunjeni. Međutim, ne sporimo da se u čitavom procesu komunikacije otvorila sasvim druga strana priče koja sa te svoje strane piše o rađanju novih prijateljstava koja nisu mogla biti ni pretpostavljena samo mesec dana ranije.

Sa kakvim se sve preprekama i pritiscima suočavate?

Prepreku najviše u ovom trenutku, a što je veoma očigledno, predstavlja nevoljnost nadležnih institucija da obave svoje poslove koje po zakonu moraju da obave. Kada bi ona bila prevaziđena, o drugim preprekama ne bi bilo ni reči i mi bismo mogli da pišemo svoje seminarske radove i da učimo ono što smo izabrali, ono što je naša istinska strast i ljubav. Imajući u vidu da još uvek ta prepreka nije (samo)otklonjena, ona nam stvara druge prepreke. To što zahtevamo legalan i legitiman rad svih državnih institucija, ljudima koji žive od kršenja zakona ne odgovara. U tom smislu, odnos prema studentima onih koji bi trebalo da štite građane, postaje jedna od većih tačaka pritiska i bojazni. Naše kolege bivaju fizički napadane na ulici kada u miru tuguju za petnaest tragično nastradalih osoba u Novom Sadu. Kada govorimo o tim događajima, naše reči bivaju spinovane. Trpimo svakodnevne optužbe na svoj račun, koje ne želimo ni da ponavljamo, jer odbijamo da im pružimo bilo kakvu vrstu legitimiteta. Nećemo govoriti o tome šta nismo, samo želimo da nas nadležni čuju kada im govorimo šta jesmo. Zbog toga to, sa rizikom da se ponavljamo, naglašavamo. Mi smo građani ove države. Mi smo studenti u Srbiji. Mi hoćemo da nadležne institucije postupaju prema Ustavu i Zakonu Republike Srbije. Mi hoćemo da postojeći Ustav i Zakon važe za svaku instituciju i za svakog pojedinca podjednako. Mi hoćemo pravdu.

Čini se da se čitava javnost, čije su oči uperene u vas, pita kuda dalje, koliko možete izdržati i kakav ishod očekujete?

Kada bi sve bilo kako treba, mi zahteve ne bismo ni bili prinuđeni da iznosimo. Svakako, nema koristi od promišljanja toga „šta bi bilo kad bi bilo“. Rekavši to, pitanje o tome koliko dugo ćemo izdržati nam se postavlja na svakodnevnom nivou. Mi smo svi svesni, kao što je već bilo i adresirano u nekim od prethodnih odgovora, da niko od nas sam ne bi izdržao ni dva dana. Međutim, mi smo svi tu jedni za druge, stojimo zajedno, i stajaćemo zajedno sve dok svi naši zahtevi ne budu legalnim i legitimnim kanalima u svojoj potpunosti ispunjeni, koliko god vremena za tako nešto bude trebalo.

Izvor fotografije: Studenti i studentkinje Filozofskog fakulteta u blokadi