Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Retko ko bi odoleo da voajerski i sa sigurne distance ne zaviri na jednu plažu. Pogotovo ako se na njoj dešava opera. Ali Sun & Sea (Marina) nije klasična opera, već opera-performans, a plaža nije prava već veštačka kao i sunčeva svetlost. Sa galerije Paviljona „Cvijete Zuzorić“ sinoć je žarko (reflektorsko) sunce osvetljavalo peščanu plažu, bogate majke, izmorene radnike i dekadentne svetske putnike i njihovu decu, u kupaćim kostimima, na prostrirkama za plažu, u dokolici, zabavljene hranom, igrom, čitanjem, razgovorom. Povremeno se čuo dečiji govor, udarac lopte, smeh, pojedinačne i horske pesama: o svakodnevici, zadovoljstvu, brigama, dosadi…

Reč je, naravno, o litvanskoj „operi o klimatskim promenama“, u kojoj se muzika ne izvodi na sceni već je snimljena, nema dirigenta, a pevači  pevaju dok leže na peškirima na pesku. Melodije su melanholične i nežne, ali su narativi upozoravajući. Čini se, da se zbog naše nebrige, smak sveta neće završiti apokalipričkim praskom, već otupljenošću. Na šta nas upozorava libreto u kojem se monolozi stapaju u portret apokaliptične klimatske krize.

U ovoj predstavi nema propovedanja ni osude („Ko smo mi da s prezirom posmatramo ljude koji imaju 10 dana odmora na suncu iz poslova koje mrze?“ kažu autorke.) Oni koje posmatramo s bezbedne i naizgled superiorne distance (publika se tokom predstave šeta duž galerije kako bi dobila različite perspektive) zapravo smo mi sami. Naši paradoksi. Iz pesme bogate mame, pesme radoholičara, filozofske žalopojke, priče o vulkanu, sestrine 3D pesme i dr. saznajemo da „turisti“ uživaju u smećem zagađenom okeanu, da žena oplakuje svog bivšeg koji je utopio kad je plivao predaleko na odmoru, da se jedna romansa začela na aerodromu jer su letovi bili zaustavljeni zbog vulkanske prašine…

Predstava je praizvedena u napuštenom višespratnom parkingu u Viljnusu. Ja sam je prvi put videla u Veneciji, na vernisažu tokom kojeg se nije ni znalo da će Paviljon Litvanije „zbog eksperimentalnog duha i neočekivanog pristupa nacionalnom predstavljanju“  biti nagrađen Zlatnim lavom, najprestižnijom nagradom 58. Venecijanskog bijenala. Ali, ispred Litvanskog pavljona tih dana bili  su dugački redovi. Multidisciplinarni rad rediteljke Rugile Barzdžiukaite, književnice Vaive Grainite i kompozitorke Line Lapelite, koji je na ovogodišnjem Bitefu prikazan u glavnom takmičarskom programu, najpre je privukao pažnju publike a potom i stručne javnosti i kritike. U okviru evropske i svetske turneje predstava je ove godine prikazana i u Paviljonu „Cvijete Zuzorić“. U kojem je prostor drugačiji, ali predstava i računa na promenu prostora, drugačiju kulturološku recepciju, slučajnosti, kao što ponašanje dece ili psa. Ona se menja kako putuje svetom, volonteri se menjaju, delimično i ansabal.

Sunce i more (Marina)  objedinjuje iskustva vizuelne umetnosti, teatra i muzike. U naizgled bezazlenom ambijentu plaže i dokolice propituju se ozbiljni problemi, ekološka propast sveta. Bezbrižni „turisti” naizgled uživaju u lenčarenju i u „suncu”. Posetioci s galerije posmatraju naizgled bezbrižne, gotovo romantične scene: ljudi se izležavaju na plaži, pevaju, čitaju knjige, surfuju po internetu, deca grade kule u pesku, igraju badminton, pas se umiljava i laje… Ali Sunce i more, uz odsustvo eksplicitne didaktike, govori o ljudskoj lenjosti „koja će nas dovesti do kraja sveta”; o tome kako se „savremene krize lako razvijaju, tiho poput pop-pesme”. Jer niko od tih ljudi u dokolici ne reaguje dok se jedna žena u pesmi žali da se ne čisti smeće, dok mladić tuguje jer na Božić ne pada sneg…

Na kraju gledaoci izlaze a opera-performans se nastavlja. Niko ne tapše jer, kako je to već ranije napisano, zašto bismo tapšali smaku sveta?

 

Čovek za koga sam se udala

Moj bivši, utopio se u jugoistočnoj Aziji

Bio je izvrstan plivač.

…

Kakvo olakšanje da Veliki koralni greben ima i restoran i hotel!

Ove godine nije bilo mraza i snega,

Kao da nije bio Uskrs!

…

LJUDI PLANIRAJU CELE GODINE

DESET DANA SVOJA ODMORA

KOJI UPRAŽNJAVAJU

JEDANPUT GODIŠNJE

SADA SEDE OZNOJENI

U ČEKAONICI AERODROMA

A ZLATNI VREO PESAK POSTOJI SAMO

U PROSPEKTU.

…

Smatram da ne bi trebalo da usporim,

Kolege bi me prezrele

Rekle bi da mi nedostaje snaga volje.

(iz libreta predstave)