Postoje li karakteristike koje prepoznaješ kao dominantne u jeziku i stvaralačkom izrazu umetnica u Novom Sadu?

Kroz kontakte sa umetnicama u galerijama čije sam programe do sada uređivala, primetila sam da se mali broj autorki bavi feminističkom prespektivom u svom radu. Poimence mogu da nabrojim izložbe u proteklih desetak godina. Jelena Fužinato posvetila je (2011) izložbu nasilju nad ženama postavljajući „panton“ skalu masnica. Biljana Bakaluca ispitivala je (2016) moralne standarde u građenju odnosa u intimnim vezama. Marija Vukosavljević (2019) bavila se odlukama savremenih žena da se zamonaše. Viktorija Zdravković (2022) tražila je način da razume razliku između uloga muškaraca i žena, Snežana Ristić (2022) postavljala muškarce u ulogu negujućeg roditelja. Sanja Poštić je (2023) između ostalog, komentarisala surovu istinu o položaju žena u srednjovekovnim, ali i u nekim današnjim društvima. Ostale autorke uglavnom se interesuju za širok tematski spektar, poput svojih muških kolega, ali su i one retko okrenute rodnim i pitanjima identiteta žene.

U kojoj meri umetnice oblikuju recentnu novosadsku umetničku praksu?  

Nisam svesna kog sam pola dok radim. Isto tako ne gledam na to kog pola je umetnik/ca dok procenjujem kvalitet njihovog dela. Zato nisam sigurna, ali imam utisak da su danas oba pola na umetničkoj sceni jednako uticajna. Ili možda samo želim u to da verujem. Zbog tradicionalnih rodnih uloga u domaćinstvu i porodici, muškarci i dalje možda imaju više vremena za druženje s kolegama, pa su samim tim njihove veze, i privatne i profesionalne, ponekad jače i funkcionalnije. To se odnosi i na vreme provedeno u ateljeu i posvećenost konkretnom radu i projektima. Žene koje imaju porodicu, po pravilu, i dalje ulažu neuporedivo veći trud da ostvare iste rezultate kao muškarci. One umetnice koje se uspešno ostvaruju i daju doprinos novosadskoj sceni, najčešće to čine zahvaljujući međusobnoj podršci između žena, ali i odabiru životnih partnera koji podržavaju njihov rad. Osim toga primetila sam da je na Akademiji umetnosti, koja svakodnevno odgaja nove autore, vidljiv ne samo veliki broj profesorki, već je i sve više studentkinja u odnosu na studente, a klase su začuđujuće postale pretežno ženske.

Koliko ti je važna kolektivna dinamika razmene ideje i iskustva?

Kod oba pola, za međusobna povezivanja presudna su prijateljstva, konkretni projekti i zajednički interesi. Meni lično prija kontakt, razgovori i saradnja s koleginicama čiji me rad inspiriše, tu mislim i na njihov umetnički rad, ali i na sliku koju imam o njihovom karakteru, međuljudskim odnosima i privatnom životu. Volim susrete s ljudima koji su postigli stvari slične onim kojima i sama težim. Uvek nešto naučim od njih, a ako i ja njima mogu na neki način da uzvratim, to mi čini još veće zadovoljstvo. Mada, činjenja su retko direktno recipročna, neko pomogne nama, mi nekom drugom, taj nekom trećem… Mislim da retko ko u našim godinama stvara u grupi, čak ni mlađi autori danas to više ne čine, deluje mi kao da je na globalnom planu nastupio neki period samodovoljnosti, ali nadam se da će brzo proći. Na Akademiji i neko vreme po njenom završetku pridruživala sam se pojedinim grupama, zvaničnim i nezvaničnim. Bile su mešovitog pola, mada pretežno muške. Najtrajnije su bile one bazirane samo na druženju i razgovorima o umetnosti. Tokom studija ta razmena stavova bila je veoma intenzivna i podsticajna, ali kako smo se udaljavali od studija, polako se gasila.

Kako bi na pitanja: Šta je to savremena umetnost i zašto nam je ona potrebna odgovorila nekome ko o umetnosti ne zna gotovo ništa? 

Rekla bih im da je savremena umetnost materijalizacija lične percepcije stvarnosti. Sposobnost menjanja pogleda na svet, novi uvidi, saživljavanje, empatija i razumevanje drugih je civilizacijska tekovina, i radi njenog opstanka, ali i ličnog razvoja, neophodno je da se takve humane veštine neguju.

Umetnost bi trebalo da bude baza, a ne nadgradnja društva, njegov luksuz. Mislim da se interes za umetnost ne može pobuditi na silu, niti se može kulturi podići rejting utrkivanjem sa informacijama sa društvenih medija ili putem marketinga. Takav pristup proizvodi samo još jednu multimedijalnu kakofoniju koja nas zbunjuje i drastično udaljava od sopstvenog bića, a da bi se umetnost uopšte percipirala, da bi se naše biće saživelo sa drugim bićem potrebna je unutrašnja tišina i mir.

 U periodu posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji su postojali Odbori za promovisanje kulture i naslovi u novinama poput „Slika u svakom domu”, priređivale su se izložbe reprodukcija impresionista po fabrikama i selima. Mnogima je to bio prvi susret sa umetnošću uopšte. Već krajem šezdesetih, honorari za izlaganje u galerijama bili su veći od iznosa jedne prosečne plate, transport dela bio je obezbeđen, kao i hotelski smeštaj i katalozi. Na otvaranja izložbi ljudi su dolazili u najboljim odelima, kao na svečanost, i trudili se da shvate svako delo. Ali i umetnici su se tada ponašali sa više samopoštovanja. Od devedesetih državni sistem je prestao da nas podržava, sistem vrednosti je počeo da mutira, a umetnici su prepušteni sami sebi. Sa druge strane i mi smo sami sebi postali dovoljni, više ni ne očekujemo razumevanje posmatrača. Većina umetnika danas, u nedostatku druge vrste potvrde, novčane ili prepoznatosti od strane šire publike, okreće se vrednovanju u uskim okvirima profesionalnih istomišljenika ili u vidu sticanja naučnih titula. Postoji čitav vokabular specifičan za savremene umetničke stejtmente, koji se od jednog do drugog autora ponavlja i prerađuje, a koji je pubici postao stran i zamoran, te je ugušio interes mnogih laika za savremenu umetnost.

Kako podstaći mlade da razmišljaju o pitanjima koja istražuje savremena umetnost?

Umetnost nije nužno, ali može biti snažno sredstvo za prenošenje ideja, međutim, ne klecaju kolena svakome ispred Botičelijevih „Blagovesti“, ne smrzne se svako u lavirintu berlinskog spomenika holokaustu Petera Ajzenmana i Bura Hapolda (Peter Eisenman, Buro Happold). Umetičko delo, čak i kada je vrhunsko, sa snažnom porukom, više je kao povetarac, koji možemo osetiti na svom licu kao blagoslov u sred tropskih vrućina, a možemo ga i prevideti stojeći u redu za sladoled.

Mislim da problemi koje reflektuje savremena umetnost, treba da se rešavaju na drugim poljima, na časovima građanskog prava, ili veronauke, u kući, u razgovoru sa sopstvenom decom, dajući svakodnevno sopstveni primer, jer uglavnom se svode na poremećen sistem vrednosti koji vodi u nasilje, nedostatak empatije, egoizam… Smatram da promovisanje društvenih promena i osvešćivanje zajednice nije osnovni zadatak umetnosti. Naravno, kada bi umetnost imala definiciju, znali bismo i njen tačan zadatak, ali do sada bi ga neko možda već i rešio. Dela koja su mene ostavila bez daha, a zatim navela na razmišljanje, bila su neopterećena velikim temama, ali su zaobilazno navodila na njih. Doigov „Echo Lake“, Kentridžov „Put na Mesec“…

Koliki je značaj umetničkog studija u tvom stvaralačkom procesu?

Radila sam do sada u nekoliko ateljea: u jednom zajedničkom na Petrovaradinskoj tvrđavi, u svojoj sobi u roditeljskom stanu, na tavanu zgrade u kojoj sam živela, u ateljeu na drugom kraju grada, a u poslednjih desetak godina u stanu u kojem živim. U njemu je jedna soba zapravo atelje, a ostatak stana mesto za život, ali i za odlaganje slika. To mi se pokazalo kao najfunkcionalnije rešenje, jer imam i dnevni posao, pa uštedim dragoceno vreme preskačući putovanje do ateljea. U stanu nemam toliku slobodu da zaprljam prostor kao u pravom ateljeu, ili da radim formate veće od dva metra, što mi pomalo nedostaje, ali imam mogućnost da i usred noći, u pižami odem da nešto uradim, ako to poželim. Atelje ili soba za rad je neophodan, kao i vrata, ako treba i ključ, mesto gde se dekompenzujem od stvarnosti, mesto potpune iskrenosti, koje me čeka onakvo kakvim sam ga ostavila da nastavim s radom tamo gde sam stala. Kao materijalizovana mapa mog uma. Sopstvene finansije još su važnije, jer omogućavaju luskuz osećaja slobode. Čak i kada od partnera imamo potpunu podršku, emotivnu, finansijsku, čak i kada umesto nas kuva i ide u nabavku, neophodan je taj fizički i mentalni prostor i vreme koje možemo svakodnevno da posvetimo svojim mislima i idejama, samoostvarivanju.

Umetnost može biti važan način za promovisanje društvenih promena i podizanje svesti u zajednici. Da li ti se čini da umetnice iz tvog okruženja iniciraju razgovor o važnim društvenim temama?

Postoji nekoliko novosadskih vizuelnih umetnica koje mi padaju na pamet (Bojana Knežević, Danica Bićanić, Adrijen Ujhazi… ) a koje se uspešno ostvaruju kroz takav program, međutim, ne znam da li je primarni cilj umetnosti bavljenje važnim društvenim temama. Ne znam ni da li smo kao umetnici za to merodavni. Mnogi umetnici i umetnice u želji da budu u toku i aktuelni, svoja dela politizuju ili posvećuju određenim društvenim temama, što dela čini nedoživljenim i čak dosadnim. Teško je napraviti vizuelno delo koje je društveno angažovano, a da ne deluje kao pridika, kvazi moralisanje pod plaštom neustrašivosti. Umetnici nisu sociolozi, psiholozi, ni naučnici (osim onih koji su i to), iako su najčešće visoko obrazovani. Verujem da akcenat umeća umetnika treba da bude na prenošenju doživljaja, proživljene percepcije sopstvene stvarnosti, a ne one koja se od njega očekuje od strane autoriteta, kustosa ili svetskih trendova.

Koliko multimedijalnost i interdisciplinarnost utiču na tvoju umetničku praksu?

Sebe smatram slikarkom, iako sam se, osim u svim slikarskim tehnikama, oprobala i u skulpturi, grafici, grafičkom i veb-dizajnu, video-radovima, istalacijama, kombinacijama tehnika i disciplina pa čak i učešću u performansu jedne koleginice. Napisala sam i nekoliko proznih knjiga (romane, kratke priče, putopise i jedan pseudo-kuvar). Video-radovi, proza i slikarstvo povremeno se prepliću u mom radu, ponekad istu temu saopštim na različitim umetničkim jezicima. Za razliku od mene, među novosadskim autorkama ima puno onih koje su zaista multimedijalne, a čije postavke neobičnih rešenja i likovno-vizuelnih pristupa me često prijatno iznenade (Monika Sigeti, Andrea Palašti i umetnice koje sam već pominjala…). Uvek se radujem kada se to desi. Mada, na kraju dana, ipak najviše uživam u dobrom slikarstvu (Jelena Đurić, Vera Zarić…). Kao da se svi ti izleti u druge medije dešavaju samo zato da se dodatno obogati neposredni izraz realizovan rukama, direktno u materijalu. Imam osećaj da energija utkana u delo stvoreno rukama ima sigurniji put do posmatrača.

Često uspostavljaš kontakte međunarodnom umetničkom scenom?

Da, često putujem povodom samostalnih, grupnih izložbi, simpozijuma ili umetničkih rezidencijalnih boravaka u inostranstvu. Zapravo, ne umem ni da odem na običan godišnji odmor, a da ne pogledam po nekoliko izložbi u muzejima, galerijama, obiđem stare kolege, upoznam nove i ostvarim nove vidove saradnje. Tako sam pre desetak godina započela projekat međunarodne razmene likovnih umetnika na bazi reciprociteta, pod nazivom Art links. Do sada smo preko Kulturnog centra Novog Sada, i drugih novosadskih institucija kulture i udruženja (festival Dunavski dijalozi, Galerija Bel Art, SULUV), ostvarili saradnju sa umetnicima iz Austrije (Baden, Mödling, Hollabrunn), Nemačke (Fürstenfeldbruck, Dortmund), Poljske (Krosno, Krakov, Sromowce Nižne), Slovenije (Ljubljana, Maribor), Španije (Madrid). Svaka od tih razmena, koje podrazumevaju izložbe, samostalne i grupne, performanse, razgovore ili zajednički rad u studiju, započela je nekim privatnim poznanstvom i obostranom željom za povezivanjem većeg broja umetnika. Učesnici u svim razmenama bili su podjednako muškarci i žene. Taj balans energija i jednaka zastupljenost oba pola veoma mi je važna, jer mislim da ravnopravnost treba da se poštuje sa obe strane, i od strane muškaraca i od strane žena, međutim, u osam od jedanaest nabrojanih gradova sa kojima smo ostvarili saradnju, osobe sa kojima sam  započela saradnju – bile su žene.

INSTANT MAJA

Često putujem, autobusima, vozovima, avionima, mini busevima, ne plaćam mito carinicima, u neprijatnim situacijama se nekako snađem, mane im pretvaram u vrline, slikam, volim da pišem, živim u Novom Sadu, volim da čitam i razmišljam o univerzumu, bezrazložni sam patriota, bila sam u Norveškoj, Poljskoj, Rumuniji, Austriji, Crnoj Gori, Nemačkoj i drugim zemljama, imam drugarice Natašu, Mariju, Sisel, volim avione, sujeverna sam, nežnog zdravlja, romantična, volim nakit, da maštam, znam engleski i pomalo nemački, često učestvujem u slikarskim kolonijama, ne pušim, sanjam spektakularne snove, volim letnje pljuskove, volim da plivam, volim lepotu, astronomiju, avanture, lakše se posvađam nego što opraštam, ne znam da pevam, ne volim narodnjake, ni buku, bavim se dizajnom, keramikom i video-radovima, ne volim da radim pod pritiskom, nedeljom ručam kod roditelja, čitam kad jedem, bojim se ludaka, ne volim šiljate cipele, i štapiće za uši, gadim se kostiju, verujem u reinkarnaciju, volim krimiće, da se pravim fina, da me vide, volim crno vino, zeleni čaj i da spavam duže ujutro; ali tako se nikada nikome zapravo nisam predstavila. Možda zato što uživo više volim da ćutim kao zalivena, da sliku o drugima tumačim kroz ono što znam o sebi, a tu sliku da gradim posmatrajući druge.

Maja Erdeljanin, Dragi dnevniče, MSUV, Novi Sad, 2023. (kratka priča, odlomak)