Razgovarala: Sara Stojev //

Pitanje ženskog tela vekovima je obrađivano kroz diskurs obožavanja ideala od strane suprotnog pola. Ono što današnji aktivizam čini jeste udaljavanje od normi postavljenih vekovima ranije, a još bitnije, davanje glasa ženi da priča o ženskom telu. Neminovno je da živimo u vremenu kada mediji i društvene mreže diktiraju besprekornost i nerealne ideale, a moda određene standarde koji glorifikuju anoreksiju. Vokalizovanje problema kao što su pitanje menstrualnog ciklusa, nesigurnosti svojim telom, društvena očekivanja i marginalizovanje žena, kako u privatnom, tako i u poslovnom svetu nailazi na bezbroj prepreka, odbijanja i odbacivanja ideje za promenom i prihvatanjem. Međutim, žene, među kojima je i Jana Panajotović, mlada umetnica iz Niša, a trenutno na master programu Akademije umetnosti u Novom Sadu, kroz konstantan doprinos i aktivnosti, ukazuju na važnost ovih tema.

Jana je likovna i performativna umetnica, koja se od početka svoje karijere i školovanja bavi problematizacijom ženskih i društvenih pitanja. Njeni radovi na provokativan, transparentan i pažljivo osmišljen način skreću pažnju i menjaju uobičajen narativ. Likovna umetnost, kojom se prvenstveno izražava, definisana je jarkom paletom boja, još jednom naglašavajući značaj date teme. U performansu, kojim je Jana pomerala lične i profesionalne granice, telo je stavljeno u određene kontekste i svakodnevne radnje, obrađujući pitanja identiteta. Feministička pitanja umetnica obrađuje i u formi akademskog rada, eseja na temu Društvena pozicija moći ženskog tela: monopolizacija ženskog tela i glad za perfekcijom. Jana je do sada imala 11 grupnih izložbi i dve samostalne. Poslednja među njima jeste master izložba Akademije umetnosti u Novom Sadu, na kojoj, u saradnji sa Sonjom Knežević, izlaže rad ,,Je l’ probilo?”, tematizujući pojam i društveni pogled na menstrualni ciklus.

Na završetku si studija. Kako bi opisala svoj stvaralački put do sada? Kako on počinje? Šta te motiviše da nastaviš?

Bilo je tu više početaka, ali svaki je bio sa velikim žarom. Na početku studija veliku ulogu je igrao strah, uzimajuću u obzir da sam došla bez baze, koja se obično podrazumeva. Postojali su samo ljubav i čista želja. Nesigurnost je svakako od početka igrala veliku ulogu. Kako sam već ušla u istraživanje tehnika i slikarstva počela sam da preispitujem svoje nesigurnosti, kako karijerne, tako i one u drugim aspektima života. Zanimalo me je odakle dolaze i kako utiču na mene. Stvaranje me je jednostavno vuklo da se više okrenem sebi, da osvestim ono neosvešćeno. Ispostavilo se da je to istraživanje proizvelo slikarska umetnička dela. Počeci mojih studija vezuju se i za doba korone. Tada smo radili aktove i autoaktove. Kako nismo imali mogućnost slikanja aktova po modelu, sama sebi sam postala model. Došlo je do introspektivnog susreta. Bilo je nekako zanimljivo, nešto što je trebalo da se desi, da se razvija i da bude posvećeno meni. Na taj način i danas gledam ta dela — kao posvetu svojim nesigurnostima. Na masteru se to već prirodno nametnulo kao tema.

Do sada si imala 11 grupnih izložbi, prošle godine prvu samostalnu izložbu ,,Ovo je vaše”, a već ove godine drugu ,,Između mene i sebe”. Kakva iskustva si imala i kakve uspomene nosiš sa tih izložbi?

Na početku nisam uvidela razliku između grupnih i samostalnih izložbi. Grupne izložbe su mi bile jedno divno iskustvo. Kako su izložbe bile tematske ili postoji već neka povezanost, moj rad se stavlja u kontekst sa drugima. Bilo mi je zanimljivo da posmatram radove svojih kolega. Međutim, ta samostalna izložba bila je još jedna vrsta susreta same sa sobom. Nisam očekivala da će mi iskustvo biti u toj meri emotivno, kao ni da će mi dati novu perspektivu sagledavanja samih radova. Slike koje su deo tog ciklusa, iako individualne, komunicirale su jedna između druge, stvarale su jednu seriju. Nisam očekivala da će one tako postavljane u određenom prostoru dobiti novi život i novu interpretaciju. Izložba ,,Između sebe i mene” u Kulturnom centru Dorćol za mene je bila vrhunac dosadašnjeg rada. Postojanje izloga u njihovoj galeriji donelo mi je tu novu fizičku i metaforičnu perspektivu sagledavanja dela iz spoljnog sveta.

Učestvovala si i u performansima. Kakvo je to bilo iskustvo?

Iako sam pokušavala da ne odvajam performans od klasičnog slikarstva, to nije bilo moguće. Želela sam da telo, to jest figuru koja koja mi je postala glavna u promišljanju u slikarstvu izvedem napolje i na taj način nastavim ispitivanje nesigurnosti. Prvi performans, koji sam radila u svojoj režiji, ticao se svakodnevnih fizičkih nesigurnosti. Recimo presvlačenje i analiza sopstvenog tela i ,,nedostataka”. Pa i ukrašavanje tela, njegovo stavljanje u drugi kontekst u zavisnosti od odeće, propitivanje identiteta, koji je neminovno postao povezan sa telom u današnje vreme. Ne mislim samo na medije, već i brzu modu koja se plasira i koja diktira. Da zapravo obučemo telo kao radnja ima mnogo veći društveni pritisak nego izlaganje nagog tela, koje je danas, čini se sveprisutno. Mislim da svaka žena može da se poveže sa tim. Zapravo sam želela da ispitam svoje granice, koliko mi je prijatno da autoakt prikazujem svakodnevno. Ispostavilo se da mi je mnogo prijatnije nego svi oni identiteti koje ispitujem kroz svakodnevno oblačenje i pitanja — koja ja ću biti danas, a ko sam na slikama koje bojim i postavljam u različite perspektive.

Tvoj rad istražuje odnos između ženskog tela i uma, baveći se temama kao što su samopouzdanje i društvena očekivanja. Kako se nosiš sa tim složenim emocijama u svom umetničkom radu?

Složene emocije kreću se koncipiranjem slike. Rad na takvim nesigurnostima i propitivanjem perspektive tela krenula su kroz istraživanje doživljanja mene kroz vizuru drugih — kroz dodir, odnos sa drugom osobom, kroz kontekst mog tela iz očiju drugih. Koncipiranje slike započinjala bih pravljenjem fotografije, jer mi je, pogotovo nakon operacije, doživljaj mog tela drugačiji. Svoje telo doživljavam kao nepotpunu sliku – svaku gestikulaciju, držanje, pogled na figuru. Osećam se nesigurno, neprijatno. A onda dođe i nalet svesti o nesvesnom, koji mi je zastrašujuć. Zbog toga na delima možete videti nelogično nastavljene delove tela kojima želim da prikažem i dočaram taj osećaj.

S druge strane, postoje i neke perspektive koje ne želim da vidim, kao i mnoge žene. Smatram da smo bombardovane perfektno režiranim fotografijama na društvenim mrežama, u časopisima, u medijima uopšte. Taj susret sa perspektivama koje ja ne želim da vidim olakšao mi je proces prihvatanja sopstvenog tela. Mogu zasigurno reći da sam uspešno stigla do tačke apsolutnog prihvatanja, jer sam sada svesna da će se to telo menjati, a tu činjenicu sam prihvatila. Vidim to kao odraz prihvatanja svojih unutrašnjih i spoljašnjih delova sebe, istih onih koje izbegavamo kada se pogledamo u ogledalo i radimo sve sem da budemo opuštene. Na kraju dana to mi je i cilj — da vidim koliko će mi pred kamerom biti prijatno da dodirujem svoje telo, a zatim da ga obrađujem na platnu.

Možeš li nam pojasniti koncept izložbe “Između sebe i mene”? Kako ovaj projekat adresira društvene i psihološke aspekte ženskog iskustva u savremenom svetu?

Koncept izložbe fokusira se na introspektivno iskustvo i poziva posetioce, posebno žene, da se identifikuju sa radovima kroz prizmu ličnih nesigurnosti i samoprihvatanja. Cilj nije aktivistički, već ličan – da žena u galerijskom prostoru prepozna sebe ili svoje iskustvo, daleko od medijskih i društvenih stereotipa, a posebno izbegavajući društvene medije. Projekat istovremeno preispituje tradicionalni ideal ženskog tela u umetnosti, često prikazan kroz lik Madone, žene svetle puti i idealnog tela. Ono ukazuje na potrebu za redefinisanjem ovog narativa. Umetnička dela se fokusiraju na telo, lišeno dodatnih atributa poput kose i portreta, sa željom da posetioci promišljaju o telesnosti kao univerzalnom iskustvu.

Na master izložbi, koja se održala u Galeriji Akademije umetnosti u Novom sadu izložila si projekat ,,Je l’ probilo?”, na kom si radila u saradnji sa koleginicom Sonjom Knežić. Instalacija je preispituje problem menstrualnog siromaštva, upućuje na nedovoljnu edukaciju i društveni kontekst mitologizacije istog. Kako je došlo do saradnje sa Sonjom? Nećemo ni razmatrati pitanje da li je neophodno pričati o ovoj temi, već koliko je bitno biti vokalan?

Saradnja sa Sonjom se desila spontano i moram reći neminovno, s obzirom da već skoro 2 godine delimo stvaralački i životni prostor i zajedničku želju za korišćenjem likovnog jezika u društvenim diskursima. Ova izložba nam je pružila priliku da van svojih dosadašnjih umetničkih praksi zakoračimo u novi faset stvaralaštva i podignemo glas.

Problem menstrualnog siromaštva postaje daleko vidljiviji kada se njegova stvarna slika prikaže u jednom prostoru kao što je galerija i njen izgled, a reakcije publike značajno dopunjuju potvrdu stigmatizacije ovog problema. Biti vokalna o normalnom fiziološkom ciklusu zdrave žene ume da se protumači kao prenaglašeno preterano, upravo zbog toga što problem menstrualnog siromaštva nije vokalizovan na našim prostorima već se stavlja u kontekst stida i sramote. Pored toga, problemi koji isplivavaju kao posledica menstrualnog siromaštva imaju svoju dodatnu težinu — problemi u zdravstvenim sistemima, akušersko nasilje, nedovoljna dostupnost odgovarajuće zdravstvene nege i sve veći luksuz privatnog lečenja…

Pandorina kutija se otvara, tako da je posebno zanimljiva upotreba reči kao što su grozno, fuj, bljak, kakva sramota… kao reakcija na veš uprljan menstrualnom krvlju. Naravno, mnogo više su doprinele pozitivne reakcije publike koja je postala zaista zainteresovana za ovu temu, i jako smo zadovoljne što i posle skoro 2 meseca od izložbe i dalje dobijamo reakcije i pitanja u vezi sa ovom temom.

Studentske blokade i protesti su nezaobilazan društveni i politički trenutak u kom se nalazimo. Kao neko ko je dosadašnji rad definisao na društvenim i rodnim pitanjima, kakav je tvoj pogled na dosadašnja dešavanja? Znamo da si vokalna po pitanju ove teme. Da li planiraš da doprineseš i svojim radom?

Drago mi je što si postavila ovo pitanje. Ovaj trenutak u Srbiji je za mene jako emotivan — u Novom Sadu od 1. novembra više ništa nije isto. Smatram da moje mlađe kolege to dosta bolje od mene rade u vidu svakodnevnih blokada i angažovanja na fakultetima, dok se ja prilagođavam svojim obavezama na poslu, trudeći se da im na bilo koji način pružim podršku. Grad jeste u vanrednom stanju, to se u vazduhu oseća i zaista je neverovatno prisustvovati ovakvoj vrsti energije i konačnog suprotstavljanja sistemu korupcije i nepravde.

Svaki vid diskursa i kontakta sa kolegama je za mene od velikog značaja i prvi put za vreme mojih studija osećam povezanost sa kolegama. U isto vreme, mislim da u ovako vanrednoj situaciji treba negovati suptilnost kada je u pitanju obrađivanje ove teme jer smo trenutno u žiži dešavanja i preplavljeni snažnim emocijama besa i tuge, ali i nade, kako mi tako i publika. Zato mislim da je trenutan fokus umetnika i umetnica zajedno sa svim ostalim studentima na prenošenju poruka na što čistiji i jasniji način, i studenti akademije u Novom Sadu su to jako uspešno odradili. Zajedno sa njima nastojim da ostanem vokalna jer nije vreme za ćutanje, i svaki doprinos, za koji imam kapacitet, pružaću celim srcem, što i jeste jedan jako veliki i kolektivni rad ove borbe.

Koji su tvoji planovi za buduće projekte? Da li postoje nove teme ili mediji koje bi želela da istražiš u svom budućem radu?

Ka budućim projektima u ovom trenutku zaista idem polako, u dodiru sa svojim dosadašnjim interesovanjima ali definitivno drugačijeg senzibiliteta. Nova iskustva dosta utiču na način posmatranja sopstvenog rada i procesa, u čemu i leži posebna draž stvaralačkog procesa. Konkretne nove teme se još uvek ne mogu roditi u vidu naslova, ali ono što me posebno vuče u poslednjih 5 meseci je istraživanje narodnih pesama, epskih i obrednih, i njihova interpretacija kroz konceptualnu umetnost, a naročito ženskih likova u njima. Od rodnih uloga i razlika, do učitanih poruka i lepote raznolikosti kulturnog nasleđa sa ovih prostora. U njima sam našla puno nežnih stihova koje ranije tako nisam doživljavala, a likovni potencijal za rad sa ovim temama je neiscrpan. Zato kažem polako, jer o ovom nasleđu želim da prikupim informacija, kako istorijskih, arhivskih tako i usmeno prenošenih. Ne bih se odrekla ni jednog konkretnog medija za sada ili se opredelila isključivo za jedan, tu ostaju oni koji su za mene najinteresantniji, a idu u prilog načinu na koji želim da ponovo oživim ove pesme, da dam glas nekim ženama prošlosti i pomognem sebi da razumem istorijski narativ ženskog iskustva. Radujem se nastavku stvaranja, naročito narednom semestru koji ću provesti na Akademiji u Lionu, gde ću imati priliku da se upoznam sa njihovim načinom izlaganja i posmatranja konceptualne umetnosti.