Piše: Neda Todorović //

Petak, 24. februar 2023. Prva godišnjica rata u Ukrajini. A verovalo se da će to biti blickrig, da će Rusi munjevito pokoriti te, toliko slabije a kako se pokazalo nadljudski otporne zapadne susede. Posledice tog rata neravnopravnih mere se stotinama hiljada mrtvih vojnika sa obe strane, masovnim stradanjem nedužnih civila, porušenim gradovima i spaljenim selima, milionima proteranih i raseljenih, globalnom energetskom i ekonomsom krizom… O tome da ništa nije vredno one jedne, dečije suze da i ne govorimo. Pesimisti konstatuju da smo u predvorju Trećeg svetskog rata i da će se on širiti, metastazirajući. Zar razlika između te dve reči – rat i rak nije samo u jednom, poslednjem slovu?

Svedočimo nemoći međunarodne zajednice da uslovi pregovore zaraćenih strana i da zagarantuje mir u svetu. Ljudsku istoriju je obeležilo nebrojeno ratova, neki su poput onog između Engleske i Francuske trajali i preko sto godina. Neki su, kao Prvi i Drugi svetski rat odneli milione ljudskih žrtava. I šta je čovečanstvo iz toga naučilo, od antike do danas? Skoro ništa, pokazuje ovaj savremeni rat koji stanovništvo planete pomirljivo ćuteći gleda na televiziji.

Tri nova naslova u knjižarama inspirišu, ipak, na antiratni protest i,  posebno, na dizanje neobjašnjivo utihnulog ženskog glasa: zbirka priča Slavenke Drakulić „Rat je svugdje isti’’ (Fraktura, Zagreb 2022), antologija tekstova „Trenutak kad je meni počeo rat’’ (Forum ZFD, 2022)  i poetski memoari Teri Tempest Vilijams, „Kad su žene bile ptice’’ (Finesa, Beograd 2022).

Ono što posebno začuđuje i obeshrabruje u proteklih 365 dana rata je to, glasno ćutanje ženske polovine stanovništva planete – baka, majki, tetaka, supruga, devojaka, sestara – koje su, u prošlom, XX veku, izvele „jedinu pravu revoluciju, feminističku’’. To su reči španske rediteljke Karmele Portačeli, koja je u JDP-u u Beogradu postavila izvrsnu predstavu „Vatre’’ po motivima teksta Margerit Jursenar. Stvarno je izgledalo da smo u proteklim decenijama najzad stekle pravo na glas koji se sluša i poštuje. Pa se postavlja pitanje: da li je ovo ćutanje o nasušnoj potrebi da se rat smesta prekine nemo odobravanje užasa čiji smo svedoci ili je ono ipak neko upozoravajuće zatišje pred buru?

O snazi tog prava na ženski glas upečatljivo govori već antička, Aristofanova antiratna komedija „Lizistrata“ (ime junakinje je simbolično – ona koja raspušta vojske) u kojoj su žene obe zaraćene strane štrajkom u spavaćim sobama odlučile da zaustave neprekidne peloponeske ratove između Atine i Sparte. Manje je poznato da je Lizistrata muškarcima pretila i daleko moćnijim oružjem – zauzimanjem Akropolja i državne kase, svesna da bez para nema rata. Parola hipi pokreta, dece cveća iz šezdesetih godina prošlog veka, ,,Vodimo ljubav a ne rat“, inspirisana je upravo tim ženskim organskim otporom prema ubijanju očeva, muževa i dece.

I Herbert Markuze, politički filozof i izbeglica iz nacističke Nemačke, ,,Merilima vremena’’, u potrazi za istrošenom revolucionarnom snagom iz sedamdesetih godina prošlog veka, ukazuje na potencijal pacifističkih, feminističkih ideja i na spasonosnu snagu ženskih vrednosti – težnji ka miru, zaštiti prirode, pre svega.

Aktuelni rusko-ukrajinski rat ukazuje na tešku bolest savremene civilizacije o kojoj piše i Pol Oster u eseju ,,Krvava zemlja’’,  kako pisac naziva SAD, ,,najnasilniju zemlju zapadnog sveta’’, gde sve vlasti odbijaju da zabrane unosnu trgovinu vatrenim oružjem i da ukinu pravo na njegovo posedovanje: ,,Oružje je za Amerikance nešto kao sveti gral’’, kaže Oster podsećajući na usklik u najdražoj dečijoj igri američkih dečaka: ,,Bang, bang, mrtav si’’!

Slavenka Drakulić je zbirku kratkih, ratnih priča iz devedesetih godina, ,,Rat je svugdje isti’’, napisala upravo podstaknuta užasima ovog aktuelnog rata, u želji da demistifikuje svaki rat i sva ratna stradanja (vojne i civilne žrtve, izbeglički užas, uništavanje kulturne baštine, genocid, etničko čišćenje…), to tako ,,nacisitičko nadgornjavanjem oružejem  – sve do atomskog’’. Ova internacionalno poznata književnica je briljantan tumač svakog rata tog ,,zatupljujuće repetitivanog, prozirnog, krvožednog i jednoznačnog fenomena’’ koji ukazuje na najgore ljudske porive i najokrutnije i najbesmislenije političke odluke. Autorka ukazuje na načine kako kapitalizam rat pretvara u toplu, ljudsku priču a ratno novinarstvo, tj.ratnu propaganda koristi kao moćno oružje za manipulisanje kvazipatriotskim emocijama.

,,Život civila u ratu je svugdje isti, pa su i svi ratovi isti’’, zaključuje spisateljica koja nas podseća na toliko očiglednu istinu da je rat gubitak za sve.

Autori 27 priča u antologiji čiji su urednici Ana Pejović i Vladimir Arsenijević, ,,Trenutak kad je meni počeo rat’’, podižu glasove zarad kulture sećanja, govoreći iz vizure žena, dece, učesnika u ratu, izbeglica… na bivšim jugoslovenskim prostorima. Ova zbirka, među čijim je piscima i pomoćnica urednice portala ART BOX Merima Aranitović (priča: ,,Zvezda hotela lutajućih duša’’), ukazuje na moćno, katarzično dejstvo književnosti koja nudi primere za razumevanje sebe i drugoga, za stavljanje u poziciju žrtve, za spremnost da se suočimo sa zločinima počinjenim u naše ime. Pisci nas podsećaju na činjenicu da je lično iskustvo upečatljivije nego sve statistike, pa sam se prilikom čitanja prisetila prve večeri bombardovanja Beograda, dramatične objave rata NATO pakta SRJ na TV Dnevniku i paničnog straha kad sam shvatila da je moja kćerka pravo iz škole otišla na neki ranije zakazani privatni čas u udaljeno predgrađe. Tada je meni počeo rat. Ova zbirka je antiratni melem na dušu, snažan glas protesta u godini u kojoj smo slušali preglasni lavež ,,pasa rata’’ sa svih mogućih strana.

,,Kada jedna žena ne govori, druga žena biva povređenja’’ – kaže autorka knjige ,,Kad su žene bile ptice, pedeset četiri varijacije glasa’’, Teri Tempest Vilijams, književnica i aktivistkinja. Ona je zatvarana više puta zbog građanaske neposlušnosti, tj. dizanja glasa protiv nuklearnog testiranja u pustinji Nevade i protiv rata u Iranu.

Kada svi ćutimo, kao sada, dok traje ovaj surovi rat čiji smo nemi svedoci, celo čovečanstvo je preplašeno i smrtno bolesno, dodala bih. Ova prefinjena knjiga o ženskom glasu i neophodnosti da se on podigne pred potencijalnim sveopštim uništenjem, ukazuje na faktore koji bi mogli da nas podstaknu na aktivizam: hrabrost, bes, ljubav… Ili je to i samosvest o tome da imamo nešto da kažemo. U vreme rata neophodno je da iskoristimo sve glasove u ime svih onih koji pate. Postoji mnogo, možda i više od pedeset četiri načina o kojima piše Vilijamsova, da to učinimo. U ovom tekstu navedeno ih je nekoliko. To su oni koji svedoče o susretu moći pisane reči i lične hrabrosti.