Art Box portal //

„Uvek postavljam sto za doručak još prethodne večeri. Izvadim šolje za kafu, tanjire, escajg, salvete, tegle meda i džema.

Gotovo kao da tako premošćujem sate tame kojih se plašim, kao da unapred potvrđujem sklad dana koji dolazi. Ujutru onda preostaje samo da izvadim puter, stavim vodu da provri i sačekam da se kućom proširi miris kafe i prepečenog hleba. Sve će biti u redu.

Te večeri, kao i obično, pripremila sam sve. Čak i Dominikovu odeću.“

Nekoliko pasusa kasnije, Žizel Peliko (Gisèle Pelicot) u svojim memoarima pod nazivom Himna životu: stid mora da promeni stranu  piše kako sa svojim suprugom Dominikom (Dominique) kreće u policijsku stanicu na zakazani razgovor. Ono što će tamo saznati potpuno će promeniti njen život, ali i način na koji će Francuska, a potom i ostatak sveta, govoriti o seksualnom nasilju.

U novembru 2020. godine policija je pozvala Žizel Peliko nakon što je njen suprug uhvaćen kako u supermarketu krišom snima žene. Tokom istrage otkriven je mnogo teži zločin. Na njegovom računaru pronađeni su snimci koji pokazuju da je gotovo deset godina tajno drogirao svoju suprugu, silovao je dok je bila bez svesti i pozivao desetine muškaraca da učine isto.

Suđenje Dominiku Pelikou i pedesetorici optuženih izazvalo je ogromnu pažnju javnosti. Žizel Peliko se odrekla prava na anonimnost, uz poruku da stid treba da pripada počiniocima, a ne žrtvama. Njena odluka postala je jedna od najznačajnijih tačaka u savremenoj raspravi o seksualnom nasilju, pristanku i odgovornosti, a njen slučaj doprineo je i promenama u francuskom zakonodavstvu.

U knjizi Himna životu (A Hymn to Life: Shame Has to Change Sides), koju su na engleski prevele Natasha Lehrer i Ruth Diver, Žizel Peliko prvi put govori svojim glasom. Iako će mnogi posegnuti za knjigom zbog procesa koji je pratio ceo svet, memoari nisu usredsređeni isključivo na zločin. Autorka piše o detinjstvu, porodici, poslu, majčinstvu i braku za koji je verovala da je srećan. Upravo ta rekonstrukcija svakodnevice čini knjigu posebno uznemirujućom – zločin ne dolazi iz sveta koji deluje opasno, već iz života koji je spolja izgledao sasvim običan.

Peliko piše jednostavno i bez književnih ukrasa. Nema dramatizacije, niti pokušaja da čitaoca šokira. Ono što opisuje nije samo suočavanje sa dokazima zločina, već i iskustvo potpunog otuđenja od sopstvenog tela i prošlosti. Godine života odjednom dobijaju drugačije značenje.

Istovremeno, Himna životu nisu memoari koji ostaju u traumi. Druga polovina knjige govori o životu nakon suđenja, o porodici, ljubavi, svakodnevnim navikama i sporom vraćanju osećaja sigurnosti. Naslov knjige zato tumačimo i kao autorkinu odluku da priču ne prepusti isključivo nasilju koje ju je obeležilo.

Objavljivanjem ovih memoara Žizel Peliko na izvestan način zaokružuje priču koja je već postala deo savremene evropske istorije. Himna životu nije samo lično svedočanstvo, već i dokument o slučaju koji je promenio javnu raspravu o seksualnom nasilju. Uprkos temi kojom se bavi, ovo nije knjiga o monstruoznosti jednog čoveka, već o tome šta ostaje kada se iluzije sruše i kako se, korak po korak, nastavlja život.