Piše: Merima Aranitović//

,,Zamišljam te žene koje šetaju i pričaju o Mikelanđelu, prelepe, naravno, inače bi pričale o nečem drugom i dobro obučene, to svakako, vrlo prefinjene možda Italijanke, o kako bih voleo da uđem u ovu pesmu, da se uselim u ove rečenice, prilično sam siguran da imaju šta da kažu o Sikstinskoj kapeli i mogli bismo opušteno da ćaskamo o lepoti dok se skidamo u usporenom snimku kao u crno-beloj reklami za parfem iz devedesetih, koju je verovatno snimio Mondino.“

Frederik Begbede, ,,Brana na Atlantiku“

Mogla sam da izaberem bilo koju rečenicu iz prve dve knjige ovog romana (podeljen je u četiri knjige), jer svaki pasus je jedna rečenica. Između svake rečenice su dva razmaka. Knjigu čitate kao da nakon tačke započinjete novo poglavlje. Novi roman ,,Brana na Atlantiku“, Frederika Begbedea, u izdanju IK  Booka, jeste potraga za savršenom rečenicom, potraga za nečim što bi objasnilo život sažeto između početka i kraja jedne misli.

Tako sam i čitala knjigu. Kao da me neko prekida nakon svakog znaka interpukcije, terajući me da iznova i iznova promišljam. Ono što je za mene bila dobra polazna tačka za čitanje ,,Brane na Atlantiku“ jesu godine u kojima je Begbede piše. Ja sada imam toliko koliko je je on imao dok ju je stvarao. I za mene je korona kao i za njega jedna prekretnica u poimanju vremena. No, da nisam čitala njegove ranije knjige, možda bih vrlo brzo odustala od čitanja. Sve vreme su mi kao lajtmotiv kroz glavu prolazile rečenice – u moje vreme, kad sam ja bio mlad, koje upravo zbog svojih godina izgovaram sve ređe – to je nepotrebno pocrtavanje godina i sužavanje publike kojoj bih se obraćala. Begbede ne banalizuje roman ovim frazama, ali ja se nisam mogla oteti utisku da je to podtekst i da bi u nekoj neobaveznoj priči, na rtu na kom živi mogao da ih izgovori, pokušavajući da dočara ono što ga danas poražava jer se sve promenilo, i način života, i zabave i ponašanje. Insistiranje na tome da ostaneš zaglavljen u priči koja više nije tvoja samo te čini još starijim.

Ne znam šta bih vam rekla o knjizi. Čitaoci rođeni šezdesetih godina prošlog veka razumeće o čemu Begbede piše, i moći će da prepoznaju delove svog života u njegovim rečenicama. Svi smo mi iz te generacije bili zapostavljeni od strane svojih roditelja. Kada koristim tu reč, ne mislim na zanemarivanje, već na činjenicu da se njihovi životi nisu vrteli oko nas. Mi nismo bili sunce, bili smo sateliti koji su prirodno gravitirali prema svojim roditeljima. Imati dete u to vreme nije bilo ništa spektakularno, niti su na radiju, televiziji, u školama potencirali priču o dečijim pravima i slobodama. Baš ta roditeljska nezainteresovanost nam je davala slobodu da radimo šta želimo, ne tražeći prava jer nismo ni znali da ih imamo. Niti da nam ih neko ugrožava. Naše je bilo da odrastamo, ne sramotimo porodično ime, ne mešamo se mnogo u živote odraslih, a roditelji su se trudili koliko je to bilo u njihovoj moći da nam daju što bolju šansu za budućnost. To se nije merilo ocenama, već našom ambicijom i željom da nešto stvorimo od svog života.

Uticaj roditelja na kasniji život pisac poredi sa njihovim razvodom. Ni jedno od njih nije pričalo loše o onom drugom, nikad se nisu svađali pred decom i time su u njemu ostavili večitu zbunjenost zašto su se onda i razišli. I da je baš zbog toga svaki njegov razlaz u životu bio mlitav.

Sećanje, kako ih sam pisac naziva, varljiva, na odnose sa prijateljima, devojkama, porodičnim prijateljima, vrhom francuske aristokratije, možda nisu ista kao sećanja naše generacije na Balkanu, ali smo, možda mi odrasli u bivšoj Jugoslaviji, donekle mogli da razumemo taj dekadentni način odrastanja i suočavanja sa životom bez velikih priča i straha od posledica.

Takav način odrastanja, konstatuje i autor, rezultira time da su naše generacije odrasle u roditelje koji se i previše zaštitnički odnose prema svojoj deci. I naše generacije odlaze u jednu drugu krajnost, dajući deci sva prava, ne tražeći od njih odgovornost.

Pričajući o svojim roditeljima, prepoznajem sve ono sa čim se i naša generacija suočava. Mi balansiramo između dve krajnosti — parališućeg straha da se deci nešto ne desi, i straha od gubitka roditelja. Kako pisac kaže: ,,Zahvalan sam svojim roditeljima što nisu mrtvi. Darovati nekom život nije loše. Ne umreti pedeset godina kasnije, to je već dokaz blagonaklonosti. Smrt moje majke ne mogu ni da zamislim. Izgubljen sam dok je još živa, ako ona umre, ugasio sam ga… ali svi smo ga ugasili.“

U druga dva dela romana pisac je mračniji. To više nije prisećanje već suočavanje sa vremenom u kom živimo. On citira Bodlera koji je svojim ,,Posthumnim delima“ predvideo okočanje sveta. Dostigli smo maksimum i sada kreacija nestaje. Ne polako, već u jednom trenu. Okean samo pojede deo kopna. Drveće, koje odjednom postaje hrana rakovima. Suočavanje sa činjenicom da nas u nekom trenutku samo neće biti. Ne misleći pritom samo na ličnu smrt, već na globalno nestajanje života na ovoj planeti.

,, – Na pet metara ispred mene otvara se crni procep.

Crna traka u zemlji i sve u nju propada.

– Zemlja pada vertikalno, nije odron: četrdeset kvadratnih metara pretvara se u rupu, a vrhovi borova vire iz vode kao male zelene beretke.

Zaza dodaje: – Nestala je i moja bašta sa šparglama.

Borovi od osamnaest metara koji u sekundi nestanu u moru, beiz ijednog šuma!

Benoa je sve video, bio je budan.

Gledao je kako se njegova zemlja ruši u more, kako se pretvara u rupu u kojoj se hrane račići. Tišina borovih iglica koje se tope pod vodom.

Mir stabala ispod okeana.“

I na kraju šta ostaje? Povratak porodici, male radosti, igranje s decom i posmatranje roditelja, baš na tom rtu gde ih  je sve okupio. I  razvedene roditelje, i svoju decu, i brata koji će se javiti preko računara. Jer, šta nam preostaje, osim da se opet vratimo onima koje volimo i čekamo da priroda uradi svoje.

Da li bih vam preporučila da pročitate roman? Bih. Pre toga bih vam savetovala da pročitate Francuski roman istog autora, takođe istog izdavača. Možda ćete tada, i ako ste mlađi od autora, i ako pripadate prezaštićenoj generaciji, biti blagi prema njemu i knjizi koju kao da je pisao s namerom da podvuče crtu ispod jednog vremena i da nam isporuči račun.