Piše: Merima Aranitović //

Svaki put ih u učionici pozdravim na isti način.

„Dobar dan, kako ste danas?“, kažem.

I svaki put je odgovor manje-više isti. Danas nije.

Danas su odgovori bili drugačiji. Kao i ponašanje mojih učenika. Kao da su u jednom danu i noći isuviše odrasli.

Šta ih tišti?

Plaše se. Plaše se za svoju braću i sestre koji su u osnovnim školama. Kažu, tamo se stalno nešto dešava, ali se većinom dobro prećuti. Dok se ne desi nešto što se ne može sakriti.

Zbunjeni su jer su saznali da postoje razlike. Elitne i ostale škole. Do juče su verovali da su sve škole iste.

Tužni su što im odrasli često ne veruju da su uplašeni, anskiozni, depresivni, utučeni. Kažu im da se to deci to ne dešava i da je to samo znak da su lenji i razmaženi. A nisu. I traže pomoć.

Ne mogu da poveruju da je roditelje sramota da ih vode kod psihologa ili terapeuta na razgovor.

Šta su očekivali?

Očekivali su da se svi skupimo, cela smena, i da im se neko obrati. Da kad se okrenu oko sebe, vide da nisu sami. Da imaju podršku svojih vršnjaka, a da je pred njima neko ko će im objasniti šta se dešava.

Šta je poruka?

Odrasli, slušajte svoju decu i pomozite im.

Čak i ako sumnjate u ono što vam govore, čak i ako nečeg u vaše vreme nije bilo, proverite, uradite, odvedite ih kod nekog ko je stručan. Pričajte sa starešinama, sa školskim psiholozima i pedagozima.

Slušajmo i čujmo šta deca imaju da nam kažu.