DRAGI DNEVNIČE / BEČ (I)

Autorka: Maja Erdeljanin //

Novosadska vizuelna umetnica, Maja Erdeljanin, sa čitaocima portala Art Box deli svoje dnevničke zabeleške nastale ovog proleća u Beču. 

Bila sam u Beču za prolećne praznike. Videla sam osam izložbi u četiri muzeja i puno različitih vrsta barskih ptica. Parkovi predivno mirišu. Blu je bio bolestan.

25. april 2022.

U tramvaju, na putu do kafe hausa, negde kraj puta, ugledam manji pano postavljen u podnožju bandere. Helen Frankentaler negde ima izložbu. Gde, gde, povikala je unutrašnja Maja, spremna da skoči na vozačevo mesto i povuče kočnicu, makar se svi putnici pod inercijom skortljali ravno u šoferšajbnu. Šofer šajbn. Vozačev disk, nemački izraz odomaćen u našem jeziku, kao jedna od mnogih nevidljivih spona među ljudima. Ali, uzdala sam se u dobar sistem obaveštavanja bečkih institucija kulture i očekivala da ću ubrzo ponovo videti neki veći plakat da ga proučim. To bi zaista bio neplaniran poklon, videti njene radove uživo, složila sam se sa ushićenom Majom.

26. april 2022. 

Dunavsko ostrvo. Japansko ružičasto drveće, svo vetrom oduvano u istu stranu još u mladosti. Uz obalu reke konobari iznose stolove u baštu, počinje da radi Virc Haus, gostionica. Skraćenica Virc-hus, posredstvom usmenog, a možda i pripitog mumlanja, vremenom evoluira u srpski bircuz. Tražim na internetu informacije, jer nisam nigde više videla plakat za Heleninu izložbu. Ukucavam helen frankentaler beč, izlazi Kunsthale, sajt ne liči na onaj koji znam. Verovatno su nešto menjali, pomislim. Dobro je s vremena na vreme praviti revizije svojih informativnih portala, kao što u supermarketu često menjaju mesta proizvodima. Oko se na njih navikne, ruka sama ide na poznata mesta po stvari po koje smo došli, ali i one koje nam ne trebaju neko treba da kupi. Šaljem PR-u Kunsthalea zahtev za akreditaciju za izložbu, odgovara mi istog dana da smo dobrodošli.

27. april 2022.

Grad je pun vozila sa ukrajinskim tablicama, u našoj ulici je čak četvoro. Žao mi je ljudi. I Bečlije snažno saosećaju sa njima, još uvek. Kupila sam naočare za sunce sa okvirom kakav nosi Brenda Li Džonson u Završnom udarcu. Dva komada, jedan ću ostaviti kakav jeste, u drugi ću staviti stakla sa dioptrijom. Goldbahovi nam za večeru kuvaju jelo čiji recept su dobili od svojih prijatelja iz Švajcarske. Sličan recept pod nazivom Švajcarsko jelo naslikala sam pre sedamnaest godina u svom kuvaru, dala mi ga je Zuki, a njoj njeni rođaci iz Švajcarske.  Znači, stvarno je švajcarsko jelo, najzad shvatam i obećavam im da ću sledeći put doneti moj slikani kuvar. Kad me pitaju kako ću da provedem dve nedelje u Beču, pozivam ih na obe izložbe, i Heleninu i Hoknijevu. Žurimo se nazad zbog Blua, pokvario je stomak i prethodnu noć je tri puta tražio da ide napolje. Nije izdržao, uneredio se u kuhinji. Naizmenično silazimo pred zgradu na svaka dva sata. U pižami i čizmama mesečarim sa psom, Korto gore brine svaki put kad izađem.

Rad Maje Erdeljanin. Fotografija: iz lične arhive umetnice

28. april 2022.

Kunsthale Wien: Opet nisam pročitala informaciju do kraja, možda zato što sam bila neispavana. Kunsthale Krems znači da se muzej nalazi u Kremsu, a ne u Beču. To sam najpre naslutila na stanici metroa izranjajući na površinu u Kvartu muzeja. Preda mnom je u izlogu stajao isti onaj plakat koji sam pre neki dan videla samo na tren. Sada je bio tu dovoljno dugo da pročitam sva slova. Zatim mi ih je ponovio i momak sa kase bečkog Kunsthalea kada sam sa labilnom i besmislenom nadom još jednom pokušala da izmaštam činjenice: ne, ovo je Kunsthale Beč, a Kunsthale Krems je u Kremsu, to je jedan sasvim drugi grad i ne znam ko je ta Helen Frankentaler. Naljutila sam se na njega, kao da i sama za nju znam još od rođenja, kao da je udžbenici nisu zaobilazili sve do skoro. Rekla sam mu pogledom: možda sam zaslužila jedinicu iz geografije i turističkog organizovanja, ali ti si od mene zaslužio jednu veliku iz istorije umetnosti, k’o kuća.

Rad Maje Erdeljanin. Fotografija: iz lične arhive umetnice

Sve jedno, dao mi je besplatnu ulaznicu objašnjavajući mojoj sedoj kosi da je sadržina izložbe savremena umetnost, ako me to zanima. Naravno, utešila sam ga. Na prizemlju su bili radovi nagrađenih studenata bečkih akademija likovne i primenjene umetnosti. Ipak me nisu osvojili, jer su još uvek govorili više o svojim uzorima nego o samim autorima i slagala sam jednom od njih da strašno žurim, da nemam vremena da odgovorim na njegov upitnik o izložbi. Na spratu su Prkosne muze, feministički video-kolektivi prošlog veka. Odmah mi je zazvučalo dosadno, međutim iznenadila me je dinamična prezentacija filmova. Počeci videa, istorija filma, zanimljive teme razgovora, svedočanstva žena koje se poveravaju drugim ženama. Francuska glumica Delfina Sajrig nije smatrala da joj privilegovano poreklo, filmska slava i lepota daju pravo da okrene glavu od onih sa manje sreće od nje. Sedamdesetih godina prošlog veka udružila se sa Karol Rusopulos i Joanom Vider da zajedno snimaju video-radove o problemima savremene žene. I sama izložba, koncipirana po principu solidarnosti i udruživanja, uključila je i druge režiserke, udruženja i pojedince koji se bore za pravo drugih, jer tako stvaraju svet koji će i njih same bolje da služi. Stajem pred različite vrste ekrana, gledam mutne crno bele snimke i slušam ispovesti vršnjakinja moje mame, tada mladih žena, pričaju o svakodnevnim problemima sa kojima se susreću, o neprirodnom položaju tela koji žena treba zauzme kada se porađa jer tako odgovara doktoru. Mnoge bi žene i danas mogle da ponove iste priče.

U obližnjoj knjižari prebiram po naslovima, stajem pred zid savremenog slikarstva da potražim Helenin katalog, knjigu, bilo šta, a ono sve muške kolege, legende, nema čak ni Fride s brkovima. Kupujem knjigu „Umetnici o umetnosti“. Holi Blek i Henri Karol prikazali su pedeset savremenih umetnika (i umetnica) i njihova razmišljanja. Otvaram je nasumice. „Ne težim za tim da budem jedinstven, ni originalan, želim da budem istinit“, kaže Nastio Moskito, umetnik iz Angole. Slažem se i dodajem nevidljivim slovima u knjigu: umetnost je studija iskrenosti, samopoštovanja i poštenja. Zato što se sve vidi, pogotovo kad umre car u svom novom odelu.

Oduševljena sam izborom, koncepcijom, tekstovima, citatima, štampom, dizajnom, mogućnošću da čujem šta likovni umetnici govore rečima. Imam novu omiljenu knjigu, imam novu omiljenu knjigu, ponavljam, veselo poskakujući u sebi i zamišljam kako je nosim u torbi svuda sa sobom i čitam svaki put kad drugi uključuju svoje telefone i uskaču u bujicu bajtklikova sa društvenih mreža, dok čekam zeleno svetlo na semaforu, kad su reklame na TV-u, kad smirujem živce, pravim se da nisam tu, kad se pitam misli li ko na mene…

29. april 2022.

Biram vežbe za trbušnjake i jogu za mršavljenje sa novih aplikacija na svom telefonu. Raspitujem se za voz za Krems, pravim putanje preko Gugl mapsa, koji mi kaže da do tamo nema autobusa, ali da ću peške stići za petnaest sati, sjajno. Budim se u dva iza ponoći. Blu sedi u mraku pored mog uzglavlja, ćuti i fokusirano mi zuri pravo u zenice. Kad vidi da ustajem, počinje da cvili od zahvalnosti i nestrpljenja da siđemo dole.

30. april 2022.

Feng šui patke oskudevaju sa ženkama, ponovo se bore oko jedne koja, sluđena, ne zna kud da pobegne. Njen mužjak je brani, a onda se gega okolo i gunđa: to nije lepo, to nije lepo. Onaj drugi se pravi lud i ide za njima, samo mu je jedno na pameti. Korto i ja posmatramo kornjače nanizane na deblima u vodi. Izbacile su, sa velikom elegancijom, svoje nogice i glave iz oklopa, upijaju zrake sunca. Prolazimo pored „ostrva kesa“, tako ga zovemo Đorđe i ja, iako je to zapravo oaza za čaplje. Onako siva i nepomična, tela im u prvi mah izgledaju kao kese zakačene na drveće. Ali, u Beču nema zapravo takvih kesa. Na kerećoj plaži Korto upoznaje nove drugare, otima im lopticu, odnosi je i obeležava na svoj kereći način. Izvinjavam se psima i vlasnicima umesto njega. Blu je bio kod veterinara, nije se otrovao, samo je opet pojeo nešto van glavnog menija. Dobio je lekove i sad ćuti. Nenadano nas obuzima novi elan, pravimo novi raspored u stanu, premeštamo slike, montiramo novi orman.

Rad Maje Erdeljanin. Fotografija: iz lične arhive umetnice

1. maj 2022.

Pala je kiša. Kese ćute jer love ribu, nepomične su kao štuke u vodi, kao granje sive. Leva brzo iz vode krade jednu ribu i guta je kroz dugi vrat. Žabe krekeću na sav glas. Tri crno bele patke čuče u travi uvek na istom mestu, komentarišu prolaznike kao nezadovoljni žiri, uznemire se kad nas vide: evo ih opet, evo ih opet, ignoriši ih, kažu i okreću glave od nas. Đorđe mi govori: nemoj im prilaziti blizu zbog pasa. Maslačci su raspomamljeni za kapima kiše, izgledaju kao kao žute zvezde na zelenom nebu. Debeli pas sa kratkim nogama veselo vija dve patke, one mu beže, potrče, pa odlete nazad u jezero. Blu se oseća bolje, pronašao je još jednu tenisku lopticu i ne zna koga bi pre povijao, one dve patke ili malog debelog psa. Ostaje silom prilika pri svojoj lopti. Korto reži za svaki slučaj, da ne ispadne mlakonja. Detlić ispituje kvalitet drveta, a onda otprhne u valovitom letu. Skrivena u zelenilu stabla nadvijenim nad vodom jedna ptica sa belim tufnama na krilima gleda me ukočenim okom i nada se da je nisam primetila. Momak na mostu zaljubljeno gleda u svoj telefon u ispruženoj ruci, pravi selfi za Instagram. Cveće otpušta od sebe svečane mirise skupih parfema viđenijih gospođa, doteranih za premijeru u pozorištu. Sede u mojoj loži, toplo im je i znoje se. Kosovi se dovikuju iz grla. Vilin konjic nadleće trsku prvi put ove godine.

Rad Maje Erdeljanin. Fotografija: iz lične arhive umetnice

(Kraj prvog dela)

Maja Erdeljanin je rođena u Novom Sadu 1971. godine. Diplomske i master studije završila je na odseku za slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 1992. godine priredila je 50 samostalnih izložbi, učestvovala na preko 250 kolektivnih izložbi i u radu preko 60 likovnih kolonija i simpozijuma (Srbija, Crna Gora, Grčka, Norveška, Italija, Holandija, Nemačka, Austrija, Mađarska, Polјska, Rumunija, Španija, Francuska). Članica je SULUV-a i ULUS-a.

Uređivala je rad galerije „DA“ Studentskog kulturnog centra Novog Sada (1997−1998), zatim galerije „Podrum” (2002−2005) i likovnog programa Kulturnog centra Novog Sada (2005−2013), a od 2013. godine je urednica „Malog likovnog salona”. Osmislila je i organizovala veliki broj izložbi, kolonija, simpozijuma i umetničkih projekata. Dobitnica je više nagrada iz oblasti slikarstva i galerijskog rada. Objavila je tri prozne knjige i umetničku monografiju Novog Sada.

error: Content is protected !!