Art Box portal //

Više od sto hiljada ljudi okupilo se 1. novembra u Novom Sadu kako bi odalo poštu žrtvama pada nadstrešnice. Taj čin pokazao je da zajednica još uvek poseduje kapacitet za solidarnost i dostojanstveno reagovanje. Međutim, paralelno s tim, reakcije na društvenim mrežama i javni istupi pojedinaca i grupa otkrivaju drugu, suprotnu stranu – nedostatak empatije, pa i otvoreno ismevanje tuđe patnje.

„Misli pre nego što govoriš. Čitaj pre nego što misliš“, zapisala je Fren Lebovic. U društvu koje sve manje čita, a sve brže zaključuje, ta rečenica zvuči kao precizna dijagnoza. Brzina suda zamenila je razumevanje, a reakcija je potisnula mišljenje. Razumevanje i poštovanje postaju retke veštine.

Podsmehivati se majci koja je izgubila sina i koja u očaju stupa u štrajk glađu nije pitanje slobode mišljenja, već granica osnovne ljudskosti. Takve reakcije ne svedoče samo o moralnom posrnuću, već o ozbiljnom deficitu građanskog vaspitanja i emocionalne pismenosti. Empatija nije slabost, već civilizacijski minimum.

U sistemu koji vrednuje nadmoć, ovakvi obrasci ponašanja postaju društveno prihvaćeni i samim tim – opasni.

Građanska odgovornost ne iscrpljuje se u javnom izrazu saosećanja već i u svakodnevnoj praksi pažnje i obzira. Empatija se manifestuje u trenucima kolektivne tragedije, ali i u načinu na koji govorimo o drugima, komentarišemo, pišemo i čitamo.

Tragedija koja je pogodila Novi Sad nije samo povod za žalost, već ozbiljan test društvene zrelosti. Da li smo sposobni da razlikujemo javni govor od zlostavljanja, mišljenje od poruge, slobodu izražavanja od moralne neodgovornosti?

Od odgovora na ta pitanja zavisi ne samo javna kultura, već i osnovna ljudska pristojnost.