FILM O HOLOKAUSTU – „ZONA INTERESA“ DŽONATANA GLEJZERA PRIKAZAN NA FESTU 2024

Piše: Dragan Vojvodić //

Film o holokaustu „Zona interesa“ („The Zone of Interest“) Džonatana Glejzera (Jonathan Glazer), koji je 2023. dobio Gran pri Kanskog festivala, nedavno je prikazan na FEST-u 2024. u Beogradu i Novom Sadu.

Plakat filma. Izvor fotografije: CEBEF / FEST

Radnja drame ispirisane istoimenim romanom engleskog pisca Martina Amisa, u kojoj glavne uloge igraju Kristijan Fridel (Christian Friedel), kao nemački nacistički komandant Rudolf Hos (Rudolf Höss), odgovoran za masovno ubistvo oko 2,5 miliona ljudi, i Sandra Hiler (Sandra Hüller), kao njegova supruga Hedvig, najvećim delom se odvija u Aušvicu, u kući komandanta koncentracionog logora u kojem su nacisti ubili više od milion ljudi – većinom evropskih Jevreja. Nеmu sе pripisujе primеna gasa ciklon B u gasnim komorama, a dok jе on bio komandant u Aušvicu, nad zarobljеnicima su vršеna razna tеstiranja pod rukovodstvom Jozеfa Mеngеlеa.

Čini se kao da skrivena kamera prati porodični život jednog od najozloglašenijih nemačkih oficira tokom Drugog svetskog rata, njegovu suprugu i njihovo petoro dece. Iako nema eksplicitnih scena ubistava i istrebljenja u samom logoru, niti se vide žrtve Holokausta, kuća s velikom baštom smeštena je uz sam zid logora iz kog neprestano dopiru zvuci vozova, vika, pucnji, krici žrtava, muzika nemačkih koračnica sa razglasa i – zvuk peći u krematorijumima koji rade bez prestanka.

Izvor fotografije: CEBEF / FEST

Tako se s jedne strane zida, u kući i bašti porodice Hes, naizgled odvija potpuno normalan i u isto vreme, zdravom razumu, nepojmljivo nestvaran život. Porodica pedantnog SS birokrate i zločinca, zahvaljujući Hesovom prilivegovanom položaju živi u izobilju imitirajući ponašanje buržoazije kojoj želi da pripada.

Hes koji, kako njegova supruga Hedvig kaže, radi po ceo dan, ne izlaže se previše slikama užasa. Ovaj bеzosеćajan i masovni ubica, ponosan na cinjеnicu da jе prvi počеo sa upotrеbom gasa „ciklon b“, rеtko sе pojavljivao prilikom odabira ljudi koji ćе biti ubijеni u gasnim komorama. Scene Holokausta ni gledaoci ovog filma ne vide, ali ih čuju i naslućuju. Dok Hes, sistematično i precizno orkestrira masovno istrebljenje, Hedvig ugošćava prijateljice, izdaje naloge poslugi. Moralno propitivanje ni u jednom momentu ne dopire do njihove svesti.

Industrija smrti koja se odvija s druge strane zida, mašina koja tutnji bez prekida i stajanja, ne dotiče porodični život upravnika logora koji skladno teče u tzv. zoni interesa, što je nacistički naziv za područje neposredno oko koncentracionog logora. Sve je potčinjeno redu, disciplini, unutrašnjem poretku, i kuća, bašta odišu skladom. Porodica Rudolfa Hesa povremeno odlazi na piknike uz obližnju reku, deca se kupaju u bazenu u dvorištu, on je strastveni ljubitelj konja. Na svom omiljenom ljubimcu jaše u poljima duboke trave, dok iz nje dopire vika goniča čuvara Aušvica i jauci gonjenih.

Dva sveta, iako poput poteza skalperom razdvojena, u svesti gledaoca su neodvojivi, pomešani, međusobno uslovljeni. Dve spojene posude, mozak i telo. Sve vreme režiser zapravo prikazuje obične ljude, ni slabe ni jake, poput nas samih, u najobičnijim svakodnevnim situacijama. Hedvig se po ceo dan bavi cvećem i baštom, deca su zaokupljena igrom. Samo mlađa kćerka noću ne može da spava čekajući oca da se vrati s posla da bi joj čitao bajke. Iako deluje da ne znaju šta se dešava van njihovog sveta, Hedvig će se oduševiti bundom ubijene žene, njihov najstariji sin će pregledati zube Jevreja ubijenih u gasnim komorama, zatvoriće u igri svog mlađeg brata u staklenik, pa će ga zadirkivati oponašajući šištanja gasa.

Sav taj imaginarijum koji su Hes i Hedvig stvorili za sebe i svoju decu na trenutak poremeti reakcija njene majke koja im dolazi u posetu. U prvi mah ona je oduševljena kućom, izobiljem u kojem žive sve do momenta kada, gušeći se, ne shvati da udiše dim iz krematorijuma koji dopire s druge strane zida. Osećaj zgađenosti pojačava se tokom večeri kad ne može da zaspi zbog svetla koje prodire kroz navučene teške zastore. Plamen koji kulja iz dimnjaka krematorijuma za nju je otrežnjenje, pokazatelj zla i ušasa koji se odvija u neposrednoj blizini. Iako sa kćerkom ne upada u konflikt, ona odlazi bez pozdrava, a ceduljicu s porukom koju je ostavila za sobom Hedvig baca u peć da izgori  poput njene pomisli da nešto ne valja u njihovom životu.

U filmu se posebno ističu segmenti u kojima režiser Džonatan Glejzer prekida teatarski sklad i porodični mir, prevodeći film u drugi medij, u prostor video-umetnosti. U kadrovima koji deluju kao filmski negativi on prikazuje poljsku devojčicu koja noću izlazi iz svog doma, neprimećeno odlazi na mesta gde zatvorenici obavljaju nejteže poslove van logora i ostavlja im hranu u gomili šuta, uglja i iskopane zemlje, kako bi je pronašli i pojeli. Ovaj aspekt filma, baziran na istinitoj priči o devojčici koja ostavlja jabuke u koncentracionom logoru, ima simboličnu snagu jer predstavlja lični čin otpora, koji, kako to i sam režiser objašnjava u intervjuima, predstavlja važnu tačku svetlosti u ovom mračnom filmu.

Izvor fotografije: CEBEF / FEST

Zbog promena u komandnim nacističkim redovima, Hes dobija unapređenje i prekomandu u blizini Berlina. Iako nije spreman da iskorači iz svoje rutine i sveta koji je izgradio, unapređenje doživljava kao pohvalu i napredak u hijerarhiji. On ovu vest najpre krije od Hedvig, koja kasnije, odbijajući da sa njim napusti njihov dom iz snova, pravda svoju odluku time što ne želi da poremeti „srećno detinjstvo“ njihove dece. Ona je spremna da učini sve kako bi ostala u kući kraj koncentracionalnog logora, što joj i polazi za rukom dok Rudolf pokušava da učvrsti svoj položaj u Rajhu smišljajući još užasnije metode ubijanja. On odlazi na novu dužnost, ali ubrzo dobija novi zadatak: deportaciju i ubistvo više od 400.000 mađarskih Jevreja, što ga ponovo spaja sa Hedvig u njihovom domu u Aušvicu.

U završnim scenama filma prepliću se prošlost sa scenama iz današnjeg muzeja bivšeg koncentracionog logora Aušvic, u kojem pratimo žene, deo osoblja, koje se brinu o muzeju. Kamera se fokusira na imovinu nekadašnjih zatvorenika, sada deo stalne izložbe u muzeju: cipele, odeća, koferi koji oživljavaju uspomene na nevine žrtve stradale u logoru.

„Zona interesa“ ne govori o prošlosti, ili bar ne govori samo o njoj. To je film o sadašnjosti, o arhetipu zla. „Zona interesa“  je film o „banalnosti zla“, fenomenu koji je opisala nemačka filozofkinja Hana Arent, govoreći da veliko zlo u istoriji često nisu počinili fanatici i sociopate već „obični“ ljudi. Zato film, kako ističe i sam Glejzer, propituje „našu sličnost sa počiniocima, a ne sa žrtvama“.

Film „Zona interesa“, na čiju važnost nam skreće pažnju i Stiven Spilberg, reditelj „Šindlerove liste“, premijerno je prikazan na 76. Filmskom festivalu u Kanu gde je osvojio i Gran Pri i nagradu FIPRESCI. Nacionalni odbor za pregled filmova ovaj film je proglasio za jedan od pet najboljih međunarodnih filmova 2023. godine, film je osvojio i tri BAFTA nagrade, a nominovan je za pet Oskara (uključujući za najbolji film i najboljeg režisera za Glejzera) i tri Zlatna globusa.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.