Piše: Milan Đurišić //

Beogradski festival igre (BFI) još nije bio ni zvanično otvoren, a već je počeo da opravdava status našeg vodećeg festivala u oblasti izvođačkih umetnosti. Uvertira za ovogodišnje izdanje došla je u obliku pet minijatura (pet „pristupa”), uobličenih u četiri celine – dve solo tačke i dva dueta, koji sačinjavaju predstavu Neuhvatljiva tačka odlaganja – Laboratorija zapisa. Po rečima koreografa, Joana Buržoaa (Yoann Bourgeois), plan mu je bio da pronađe način da razoruža vreme, što je, priznaje, samo po sebi nemoguće, ali je zato moguće jednostavno se približiti neuhvatljivoj sadašnjosti.

Skromnost produkcije i bogatstvo utisaka koje predstava pobuđuje kvalifikovali su ovo delo za dodeljenu ulogu. U četrdesetak minuta, predstava varira između plesa, akrobatike i pantomime. Podjednako uverljivi u svim pomenutim segmentima, izvođači Mari Buržoa i Olivije Matju uspevaju da održe neophodnu koncentraciju i postignu visok nivo izvedbe. Nabrajanje samih radnji koje oni obavljaju – održavanje ravnoteže na nestabilnoj površini (Pristup 9 – Balansirajuća platforma – Čizme od španske kože), kretanje po rotirajućoj pozornici (Pristup 7 – Gramofon – Divlji je vetar), skakanje na trambolini (Pristup 18 – Stepenice, dodir) može čitaoca navesti na pomisao da se radi o prozaičnom akrobatskom poduhvatu, lišenom nekog dubljeg značenja. Samo izvođenje se, međutim, oslanja na izvesnu fabulu, te osim što u gledaocima izaziva udivljenost i značajnu dozu respekta prema igračima, pruža nam i mogućnost višeslojnog tumačenja u pravcu opisa individualnih stanja i partnerskih odnosa.

Jednostavnost svetla, dizajna scene i (uslovno rečeno) kostima dozvoljavaju da se gledaoci usredsrede na samo izvođenje, a blizina scene omogućava im da uočavaju i detalje kao što su pogled, izraz lica i poneki osmeh. Blizina podijuma doprinosi i bliskosti igrača i publike i osećaju saučestvovanja kod ovih drugih. Kod starijih gledalaca su se možda pobudile i asocijacije na cirkuske tačke i zid smrti, ali u isto vreme i na neka poetičnija umetnička dela kao što je, recimo, Atalanta Žana Vigoa.

Ne možemo se oteti utisku da je ova predstava, zahvaljujući svom asketizmu i čistoti izraza, a nadasve kvalitetu, našla svoje organsko mesto na samom početku festivala koji krase raznovrsnost izraza i izvrsnost igre. Nakon odgledane uvertire i najave izvanredne i raskošne produkcije Kompanije iz Geteborga na otvaranju festivala u Novom Sadu, stiče se utisak da će se slogan ovogodišnjeg izdanja festivala, „Savršenstvo različitosti” odmah pokazati opravdanim.

Joan Buržoa je uspeo u svom naumu; koristeći gravitaciju, ravnotežu i inerciju, približio nas je neuhvatljivoj tački odlaganja – zadržao nas je u sadašnjosti, a Mari Buržoa i Olivije Matju su nam je oplemenili i ulepšali.