Piše: Milan Đurišić //

Novosađani su već odavno razmaženi sopstvenim festivalima, među kojima su sada već dugovečni pozorišni festivali Sterijino pozorje i INFANT, a tu su i povremena gostovanja Šekspirovog festivala iz obližnjih Čortanovaca. Uz ova redovna dešavanja, donedavno je i BITEF predano slao predstave iz svog programa, a tu njegovu ulogu prozora u svet pozornice, koji nam se otvara iz Beograda, već nekoliko godina preuzima Beogradski festival igre (BFI).

I tako smo sada, kada sezona letnjih festivala samo što nije počela, mi već dobili još jednu poslasticu u vidu gostovanja Holandskog teatra igre (Nederlands Dans Theater – NDT 1). Kako se danas žanrovi slobodno i lako prepliću i stapaju, za predstavu koja nam je došla ovog aprila možemo reći da uspešno spaja teatarski i igrački izraz (kao što je to nekad radio Jožef Nađ pod zastavom BITEF-a). Holandska trupa je gostovala sa triptihom koreografijâ, među kojima je kao poslednji u nizu bio segment Figure u izumiranju [1.0], autorâ Kristal Pajt i Sajmona Mekbernija.

Koreograf Pajt i pozorišni reditelj Mekberni imaju mnogo toga zajedničkog; oboje već više od trideset godina stvaraju i uspešno vode svoju igračku, odnosno, pozorišnu trupu, gostuju širom sveta i sarađuju sa svetski priznatim umetnicima i institucijama (otuda nam se, između ostalog, i čini da je njihova saradnja nešto sasvim očekivano i prirodno) i za to dobijaju međunarodna priznanja (među njima je i nagrada za Figure u izumiranju). Zahvaljujući njima dvoma, Figure krasi sve što bi ʻprosečan’ savremeni gledalac ili kritičar poželeo – izvrsna izvedba, perfekcionistička produkcija i naglašena angažovanost.

Ovo poslednje nam se nameće na samom početku dela u vidu Mekbernijevog glasa, koji nas obaveštava o podužoj listi ugroženih i izumrlih vrsta.

I dok nam narator-komentator govori i odlomke iz Zašto posmatrati životinje Džona Berdžera, njegova šestogodišnja ćerka postavlja pitanja koja bi trebalo svi da postavljamo i na koja bismo morali odgovoriti na pravi način ne bismo li spasli hiljade drugih ugroženih vrsta, pa i sebe, kada već nismo uspeli da spasemo ove predstavljene u Figurama o izumiranju.

Igrači nam dočaravaju sve što nestaje čineći to samostalno (iberijski kozorog), u duetima (makao papagaj), celim ansamblom (krdo karibua i glečer), ili koristeći upečatljive rekvizite (kostur azijskog geparda) i svetlosne efekte (jato riba). Koreografske minijature Pajtove i Mekbernijeva naracija i audio-vizuelni efekti dočaravaju nam svu lepotu sveta koji nestaje stavljajući naš estetski doživljaj u direktnu srazmeru sa svešću o autodestrukciji koju živimo.

Zanimljivo je da je autorski dvojac nameran da nastavi sa saradnjom i da u sledeće tri godine isto toliko puta radi zajedno na stvaranju novih delâ, gde će svako sledeće proisticati iz prethodnog. Kao ljubitelji igre i pozorišta, možemo se unapred radovati toj saradnji i priželjkivati da ponovo budemo svedoci njenih produkata. Kao osvešćeni gledaoci ne možemo a da se ne pribojavamo šta će nam biti prikazano.

Možda u jednoj od sledećih koreografija vidimo i sebe same, pa budemo prisiljeni da se zaista zapitamo.