Piše: Nataša Krstić //

Sve sto možeš zamisliti je stvarno.

Pablo Pikaso

Čitajući Murakamijev (Haruku Murakami, 1949) roman „Grad i njegove nestalne zidine“ (Geopoetika, Beograd,  2024) koji je s japanskog prevela Divna Glumac, imala sam utisak da čitam njegov roman koji prethodi svim njegovim drugim knjigama. Da me utisak ne vara potvrdilo mi je pismo u kojem Murakami na kraju knjige objašnjava da je tekst pisao kada je počinjao da se bavi književnošću i da se svom početničkom delu vratio godinama kasnije, shvativši da je došlo pravo vreme da ga dovrši.

U ovoj virtuelno-realističnoj avanturi, kao i u svim drugim romanima, pišući o virtuelnom svetu, Murakami nam saopštava istinu o realnosti u kojoj živimo jer svaka njegova virtuelna vizija predstavlja metaforu realnosti.

Roman „Grad i njegove nestalne zidine“ bavi se problemima ljubavi, sreće, smisla života i karaktera životnog puta, snova, želja i bola. Glavni junak je čitav život zaljubljen u ženu koju pamti iz najranije mladosti, gotovo detinjstva. Ona je njegova prva ljubav koja ga je iznenada napustila, ne pojavivši se na dogovorenom sastanku, na njihovom uobičajenom mestu za susret.

Tvrdila je da na drugom mestu, u gradu nestalnih zidina, postoji kao „ona prava ja“, da tu gde je sa njim, postoji samo kao kopija. Ulaskom u grad, tvoja senka ostaje bez tebe, lagano umire. Upravo ta senka, i njena simbolika, jedno je od najupečatljivijih mesta u romanu. A na pitanje šta ona znači pisac pokušava da odgovori, stvarajući sliku o identitetu dvoje glavnih junaka i značenju njihovih sudbina.

Protagonisti se ponovo sreću u gradu nestalnih zidina gde „prava ona“ radi u biblioteci a glavni junak se zapošljava u istoj kao čitač snova. Ona ne zna ko je on, ne može da ga prepozna.

Ne želim da otkrivam više o samoj radnji…

Glavni junaci fiktivno menjaju tok svog života. Suština namere pisca je da postavi pitanje u vezi sa onim što se pobožno zove sudbina i nagovesti da je u čovekovoj moći da upravlja svojim životom i kreira sopstveni identitet. Realnost nas navodi na kompromise koji se ispreče ispred naših snova, tako da često gubimo bitku. Ili ćemo ostvariti svoje snove i postati oni koji u dubini duše želimo da budemo i verujemo da u suštini jesmo, ili će nas kolotečina života odvesti na put na kome gubimo sebe ili postajemo bleda, pomirljiva i pomalo povređena verzija osobe koja smo mogli biti. To je najbitniji aspekt romana, ali ne jedini. Drugi važan aspekt je, kao i u svim Murakamijevim romanima, junakov san o iskrenoj, snažnoj, pravoj, romantičnoj ljubavi.

Slično kao u ostalim romanima, radnja prati prozaičnu svakodnevicu glavnih junaka, ispisanu i opisanu u maniru ritma jednostavnih, svakodnevnih radnji. Nizom i komponovanjem takvih opisa formira se Murakamijev jedinstveni i originalni stil. U svojoj jednostavnosti, junaci dosežu životne ideale i trenutke sreće. Njima ne treba slava, bogatstvo i prestiž, nego ljubav, sreća i empatija.

Murakamijeva opredeljenost za prave vrednosti povlači ključno i veliko pitanje smisla života.

Svi Murakamijevi romani osim „Norveške šume” odvijaju se jednim delom u virtuelnoj realnosti, u mračnom i izmišljenom svetu. Kada pažljivije čitamo i razmišljamo, vidimo da su virtuelni opisi i sadržaji zapravo metafore surove realnosti i mehanizama prisile i moći koji vladaju u ovom svetu. Možda se grad sa svojim nestalnim zidinama odvaja od ostalih metafora kao nežnija verzija Murakamijeve fikcije, ona u kojoj postoje snovi i čitači snova, u kojoj se snovi ne ruše, ne ubijaju i ne uništavaju nego samo skladište, čuvaju i tumače.

Strahoviti i sablasni, Murakamijevi fiktivni svetovi u koje su glavni junaci odlutali, te junake izbacuju na površinu, natrag na svetlost dana, nagoveštavajući  sreću u jednostavnosti i radost života. Kao da glavni junaci osete prosvetljenje i rasterećenost na kraju radnje, na kraju avanture, kada odlaze iz sveta koji ih je zarobio i izlaze na slobodu.

Ovo jeste metafora savremenog života i naših izbora.

Murakami vešto pretvara bol u radost življenja, u jednostavnu, svakodnevnu pesmu života. U svojim izmišljenim pričama, ovaj pisac nas ohrabruje da krenemo u potragu za slobodom. U centru opisa je običan ljudski život u kome se upliću u jedno bol, snovi, strepnje, nesigurnost, strahovi, romantika i ljubav.

Murakamijevi junaci imaju dar da otkriju čari jednostavnosti, lepote i svakodnevice, običnog trenutka. Veličanstven život oni žive, kada jednom izađu iz ponora i tmine fikcije, gotovo krimi zapleta.

Sam Murakami jednom prilikom je izjavio: „Mislim da se u meni nalazi neka tama, lavirint, a strašno me zanima šta je tamo. Uostalom svi se mi často pitamo Ko sam ja? i Čemu sve ovo? Ono što mi kritika zamera je da pišem istu priču na različite načine.“

Ne mislim da su kritičari u pravu. Murakami svoju priču razvija, a ovoj tvrdnji u prilog ide i to što je knjiga „Grad i njegove nestalne zidine“ početak Murakamijevih sve dubljih, težih i dramatičnijih razmišljanja o ljubavi, životu i realnosti.

Jedno od ključnih pitanja koje Haruku Murakami postavlja je: Šta je istina o svetu u kom živimo? Ovo pitanje se dalje prevodi u konstrukciju, odnos pojedinaca, glavnih junaka i društvenog sistema, a zatim i u odnos individue i mehanizama moći.

Glavni junaci nemaju moć, naprotiv, njihovo mesto u svetu nije značajno, nemaju visok društveni položaj.

Murakamijev junak je običan čovek, a Murakami ga stavlja na pijedestal, kao najbolje, najiskrenije i najlepše što je ostalo na ovom svetu. U svetu laži, manipulacija, obmane, nasilja, još uvek postoje ljudi sa svojim snovima. Nasuprot njima su ponor, tmina, beznađe i nasilje.

„Grad i njegove nestalne zidine“ je knjiga u kojoj Murakami razapinje svoje junake ne samo između jave i sna, nego i između onoga što smo u životu želeli, o čemu smo maštali i sanjali i onoga što smo od života starno dobili.

Glavna junakinja je svesna svog neostvarenog unutrašnjeg bića koje doživljava kao pravu sebe. Pisac je tako vešto proniknuo u psihologiju žene, koja je tipičan model ženskih snova i ambicija. Ona se oseća neostvareno u realnosti u kojoj živi. Odlazi u Grad sa nestalnim zidinama gde ostaje zatvorena zauvek, i ovu simboliku možemo čitati na različite načine.  Unutar zidina ona zaboravlja probleme, svest o sebi, čuvajući biblioteku u kojoj se skladište ljudski snovi.

Simbolika ovakvog izmišljenog grada u kome se taloži sve ono što ljudi sanjaju a nemaju u stvarnom životu, kao i tajne ljudske psihe nataložene u snovima, dovodi nas do pitanja: Šta je realnost? Da li ono što živimo ili ono što sanjamo, želimo i o čemu maštamo? Da li možemo biti srećni u životu u kome se nisu ostvarili naši snovi? Da li za nas postoji samo jedna ljubav ili se ona može naći ponovo? Da li neostvarene snove možemo zaboraviti i srećno živeti?

Pitnje individualne slobode pisac postavlja stvaranjem relacije između glavnog junaka i njegove senke. Da li smo slobodni onda kada smo od senke odvojeni ili je da bismo bili slobodni potrebno da imamo svoju senku od koje nas u gradu nestalnih zidina trajno odvajaju. Šta je onda sloboda a šta samo njen privid?

Da li je sloboda sa ove ili sa one strane nestalnih zidina, o tome bi se mogla napisati čitava knjiga. Diskretno se kroz priču glavnog junaka provlači njegova strepnja i nesigurnost, o tome gde leži njegova sreća — da li je ona zaista ostala u detinjstvu, da li je sa njom živeo u gradu gde je čitao snove, ili u uređenom životu kada ponovo pronalazi ljubav.

Svako ko čita knjigu može sebi postaviti ova pitanja.

U potrazi za ljubavlju i srećom često smo zbunjeni i nesigurni, kao Murakamijevi junaci. Murakami nas podseća koliko je važno da imamo pravi odnos prema događajima i tumačenju njihove suštine. A kada slažemo svoje uspomene ne želimo osećaj nedostatka i promašenosti, nego jedan kontinuitet koji nas čini srećnima.

Murakami ne donosi zaključke. On pokreće pitanja na koja svaki pojedinac može imati sopstveni odgovor.