Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Nizozemsku flautistkinju i kompozitorku Karoline Ansink (Caroline Ansink), koju sam upoznala u umetničkoj rezidencciji u Portugalu, nedavno sam ponovo srela u amsterdamskom muzeju Stedelijk. Svaki susret sa ovom umetnicom za mene je zadovoljstvo, a ovoga puta on je bio i prilika da zajedno pogledamo izložbu This Will Not End Well Nen Goldin (Nan Goldin), koja je na programu muzeja do 28. januara.

Karoline Ansink rođena je u Amsterdamu. Na Konzervatorijumu u Utrehtu studirala je najpre flautu a potom i komponovanje, koje tamo danas i sama predaje. Bila je flautistkinja u Orkestru Clare Schumann u Kelnu, dobitnica je brojnih nagrada (Amsterdam Fonds voor de Kunst, Udruženje mađarskih muzičara, Washington International Competition i dr). Muzika je za nju, kako kaže, vid komunikacije u kojoj integriše različita razdoblja, kulture i stilove, što je rezultat njenog klasičnog obrazovanja, ali i njenog interesovanja za druge kulture.

Kada si počela da se baviš komponovanjem?

Dok sam studirala flautu na Konzervatorijumu u Amsterdamu, analizu muzike 20. veka predavao mi je mladi kompozitor Alex Manassen. Za domaći zadatak bi nam zadavao različite vežbe u vezi sa novim tehnikama komponovanja. Moje kolege bi uradile po nekoliko taktova, a ja nekoliko stranica, pa bi me svake nedelje profesor pitao: „Jesi li ti kompozitorka?“ a ja bih mu odgovarala: „Ne, ja sam flautistkinja.“ Nakon nekog vremena, rekao mi je: „Ali, trebalo bi da postaneš!“. Kada sam promenila konzervatorijum, jer želela sam da studiram kod Abbie de Quant, žene visokih standarda i interesovanja za novu umetničku muziku, Alex me je predstavio Joepu Straesseru koji mi je dozvolio da prisustvujem njegovim grupnim časovima. Kako sam bila vrlo uporna, Straesser je tražio da mu pokažem svoj rad, i nakon što sam ga predstavila, predložio mi je da se prijavim na studije komponovanja i polažem prijemni ispit. Nekoliko nedelja kasnije pitao me je jesam li se prijavila. Odgovorila sam: „Još nisam“, nakon čega me je odveo u studentsku službu  i — tako sam se upisala na studije komponovanja…

Ko je na samim počecima uticao na tvoj rad?

Verovatno su rani porodični uticaji razlog zašto mi je komponovanje bilo blisko. Moji su roditelji stalno slušali klasičnu muziku. Moja je majka, čim bi nas, decu, stavila na spavanje, svirala klavir. Bila je lekarka, ali svirala je klavir od ranog detinjstva. Njen repertoar je uključivao Ravela, Debisija, Milhauda, Ligetija, Hindemitha, Tona de Leeuwa, Van de Sigtenhorsta Meijera, i mnoge druge, osim uobičajenih Baha, Mocarta, Betovena, Bramsa i Šopena. Moj otac je bio veoma zainteresovan za muziku, naručivao je, recimo, seriju Donemus Records kako bi bio u toku s najnovijim nizozemskim klasičnim modernistima. Od ranog detinjstva za mene nije postojala „teška muzika“. Kad mi je bilo dve godine, moji su favoriti bili (prema tvrdnji mog oca) „Vatra ptica“ Stravinskog i „Karmina Burana“ Karla Orfa. Nakon sviranja blok-faute, krenula sam na „pravu“ flautu — Henk Vos me je podsticao da sviram različitu vrstu muzike, bio je uvek pozitivan i pun entuzijazma. Tako da niko nije bio iznenađen kad sam sa samo deset godina uradila aranžman za Prokofjevog „Petra i vuka“ koji sam izvela s prijateljima. Sa dvanaest godina sam, kako bih upotpunila porodični gudački kvartet, išla na časove violine kod sjajne Manje de Waart. Ona se specijalizovala za baroknu muziku, ali se brinula i o mom društvenopolitičkom obrazovanju.

Da li misliš da se izvor kreativnosti razlikuje kod muškaraca i žena? 

Kreativan rad izražava jedinstvo unutrašnjeg sveta oblikovanog različitim genima i iskustvima. Čak su i unutrašnji svetovi mojih sestara potpuno različiti od mog, da ne spominjem svog brata.

Moji roditelji bili su lekari, oboje su voleli muziku, oboje su bili kritični i tvrdoglavi. Nije mi bilo teško da se identifikujem s njima. Moja majka nikada nije robovala stereotipnim ženskim obrascima, pa mi je svet izgledao otvoren, i nikada se nisam ograničavala na ženska pitanja. Na početku toga nisam bila svesna, ali kako sam sazrevala, namerno sam delovala na osnovu toga.

Nekoliko godina, da bih izbegla da postanem ‘ženstvena’, nisam radila ništa što ne rade dečaci. Iskoristila sam priliku da razvijem i svoju mušku i svoju žensku stranu. Verovatno je moj vlastiti unutrašnji svet oblikovan kao rodno neutralan! Ako i postoje neki muško-ženski problemi u muzici, oni su više poput muzičke skale, postupan prelaz od ‘muške’ muzike (veliki akordi, glasni i naglašeni ritmovi) do ‘ženske’ muzike (ugodno smešna i lebdeća). Ali ove metafore uvek se sastoje od predrasuda o tome što je to muško ili žensko. Ono što se smatra muškim u jednoj kulturi može biti žensko u drugoj. Mocart ujedinjuje oba tipa muzike, kao i gotovo svi klasični i muzičari romantizma. Bah je živeo u težem vremenu, jer je jedinstvo učinka bilo pravilo njegovog doba, dopuštajući samo jednu osnovnu emociju u svakom pokretu.

Da li je to što si žena oblikovalo tvoje iskustvo kao kompozitorke?

Moja lična iskustva prepliću se s mojim iskustvima kao kompozitorke. Naravno, susrela sam se s puno predrasuda u odnosu prema ženama u svom životu. Reagovala sam kao i moja majka: krenula sam svojim putem. Ali bilo je otpora, jer očekivanja u vezi sa ženama razlikuju se od onoga šta sam ja sama. Očekuje se da žene budu skromne, ugodne, fleksibilne i pokorne. Kompozitori znaju više o izvođenju svoje muzike od dirigenta. Dirigenti zbog toga baš i nisu obožavaoci živih kompozitora. Žene kompozitorke ne podnose još više…

Zašto je tako malo žena kompozitorki? Tokom istorije postojale su mnoge žene kompozitorke, ali njihova dela retko su izvođena. Kada se i izvode, obično to ne čine iskusni vrhunski izvođači, već oni mlađi, na početku karijere. Izvedbe se ne mogu upoređivati, ne razmenjuju se, pa žene kompozitorke imaju malo šanse da budu shvaćene ozbiljno. Tokom istorije prva izvođenja mnogih sada poznatih dela omalovažavana su sve dok neko postupno na njih nije skrenuo pažnju. Betoven, Grig, Čajkovski, Stravinski i mnogi drugi, doživeli su loša praizvođenja. A prva izvođenja njihovih savremenica često su i posljednja. Danas kompozitorke moraju biti izdržljive kako bi nastavile da rade, pogotovo jer to nije posao od devet do pet, već poziv koji se obavlja uz mnoge druge obaveze (briga o domaćinstvu, partneru, deci, posao koji obezbeđuje redovna mesečna primanja i sl.).

Da li si ikada u umetničkom svetu osetila diskriminaciju?

Kompozitori nisu ljudi koji se stapaju sa gomilom. Često su usamljenici u detinjstvu ili su se osećaju drugačijim. To se nastavlja i kasnije. Što više upoznaju svet, to više otkrivaju različitosti, čak i među kolegama kompozitorima. Meni je teško da vidim i osetim razliku između diskriminacije i različitosti. Jednu muziku razume velik broj ljudi, dok je druga previše komplikovana za mase i možda će to tako i ostati. Vreme može doneti promenu: Bah i Mocart nisu bili slavni kad su umrli (kao ni Van Gog). Kompozitori koji su u svoje vreme bili standard danas više nisu poznati.

Osim što komponuješ, sviraš flautu. Kako izvođenje utiče na tvoju kompoziciju?

Komponovanje i sviranje potpuno zavise jedno od drugog. Kada  sa ansamblom sviram vlastitu muziku, osećam najintenzivniju povezanost. Kada izvodim muziku drugih, osećam međusobno razumevanje koje mi donosi ogromnu radost.

Kakav je tvoj stav o improvizaciji? Možeš li da uporediš improvizaciju sa komponovanjem?

Volim da improvizujem; improvizacija je suprotna komponovanju! Zato me obogaćuje. Komponovanje uključuje viziju onoga što treba da se izrazi, zatim oblikovanje najboljeg materijala kako bi se prenela ta vizija, poliranje do savršenstva. Improvizacija je suprotna: dajemo zvuk onome što bi trebalo da se izrazi u tom konkretnom trenutku, oslobađajući sve što treba da izađe i potpuno ga prihvatajući onakvim kakvo jeste.

Postoji li kakva veza između tvoje muzike i drugih vrsta umetnosti?

Tokom mojih časova komponovanja na Konzervatorijumu, od svojih studenata tražim da se predstave kroz svoje preferencije i identifikaciju s drugim umetničkim formama, poput likovne umetnosti i književnosti, ali i kuvanja i sporta. To im pomaže da definišu neke od svojih društvenih identiteta. Razgovorom o sebi i svom radu kroz druge umetničke forme pokazuje se odnos, čak iako je kontradiktoran. Većina kreativnih ljudi ima razvijenije ekstremne strane ličnosti nego što nam se to spolja može učiniti.

Koliko ti je važan prostor u kojem stvaraš?

Za kompozitorku je najvažnija tišina. Bez nje je nemoguće zamisliti zvuk. Muzika koju kompozitorka stvara odražava njen unutrašnji svet. Naravno, to je svet zvuka koji zahteva prostor kao što ga zahteva i samo umetničko delo. Ponekad je teško sačuvati taj tanani zvuk u svojoj glavi, jedan zvuk od spolja može da ga uništi. Najbolje je zato otkriti lepa i mirna mesta van gradova bez saobraćaja i buke. Imala sam sreće da pronađem takva udaljena mesta sa puno tišine i čistog vazduha. Jer potreban mi je i miris zemlje i prirode. Moji studenti i studentkinje kompozicije često ne mogu da pronađu odgovarajuće mesto za stvaranje. U mojoj učionici na Konzervatorijumu u Utrehtu imam fotografiju kolibe u kojoj je Gustav Maler pisao svoje simfonije. Kao kompozitorka, bila sam veoma srećna u umetničkoj rezidenciji Obras u Portugalu, gde sam upoznala Dragana i tebe. Po povratku u Holandiju, uspela sam da pronađem slično mesto okruženo prostranstvom i čistim vazduhom. Ono nije predaleko od Amsterdama (pola sata vožnje autom), tako da nisam previše udaljena od kulturnog života grada. Rođena sam u Amsterdamu i i dalje volim taj grad, ali sam takođe veoma srećna kada se vratim kući u svoj mir. U njemu, kao u usamljenom manastiru, služim Muzici najbolje što mogu.

Koji su trenutno tvoji glavni izazovi u komponovanju? Još uvek težiš integraciji muzike različitih razdoblja, kultura i stilova?

Neki se aspekti u mom radu ne menjaju, volim da integrišem različite muzičke ere, kulture i stilove. Ono što se promenilo jeste svest da moja svrha ne prestaje unutar same muzike. Funkcija muzike je komunikacija, i u muzici sve može međusobno komunicirati, čak i na jedan apstraktan način. Ta apstrakcija može da stvori novi način razumevanja drugih i doprinese harmoniji. Za mene je, recimo, sada izazov da pronađem situacije u kojima moja muzika može da doprinese globalnoj harmoniji — integraciji svih ljudi na ovoj zemlji koju volim da zovem Majkom Zemljom.