Piše: Dragan Vojvodić//

Islandski multimedijalni umetnik Jónsi (Jón Þór Birgisson, 1975) prevashodno je poznat kao pevač i gitarista danas najpoznatije islandske grupe Sigur Ros (Sigur Rós). Ali muzičar, prepoznatljiv po svom eteričnom falset vokalu i korišćenju violončelo gudala na gitari, interdisciplinarni je umetnik čija se instalacija FLÓÐ (Flood) od 23. 09. 2024. do 26. 01. 2025. može pogledati u Umetničkom muzeju Rejkjavika (Rejkjavik Art Museum Hafnarhús / Listasafn Reykjavíkur Hafnarhús).

Minimalistički zvuk Sigur Ros-a Jonsi je upotpunio ne samo islandskim jezikom, koji nam zvuči mistično, već i upotrebom nelingvističke vokalizacije koju bend naziva hopelandik (islandski vonlenska).

Reč je o izmišljenom jeziku bez rečnika i gramatike, niz vokalizacija koje su uklopljene uz muziku i zvuče kao dodati instrument.

Inače, bend je najveću pažnju kitike, kao i komercijalni uspeh postigao albumom Ágætis byrjun, koji je jedan od prva dva otpevana na hopelandiku.

Pored rada u grupi Sigur Ros, Jonsi je samostalno objavio nekoliko albuma, komponovao filmsku muziku, a svoje eksperimentalno iskustvo u oblasti muzike preneo je u vizuelnu umetnost kreirajući slojevite multimedijalne instalacije.

Njegova instalacija FLÓÐ (Flood) izložena je u Umetničkom muzeju Rejkjavika  (Rejkjavik Art Museum – Hafnarhús), u zgradi Hafnarhús specijalizovanoj za izlaganje savremene vizuelne umetnosti.

Kao što njegovu muziku ne možemo odvojiti od iskustva odrastanja na najneobičnijem mestu u Evropi, geološki najraznovrsnijem području, bogatom lednicima, vulkanima i nizom različitih prirodnih fenomena, tako i njegov vizuelan izraz kreće od istih prirodnih fenomena, njihove fizičke ali i zvučne pojavnosti u koju Jonsi na svojstven način ukomponuje digitalno obrađen ljudski glas.

Poplava (Flood) je multimedijalna instalacija sastavljena od sledećih elemenata: 16-to kanalne zvučne instalacije, zamračenog prostora s betonskim stubovima uronjenim u šljunak vulkanskog porekla, neonskog svetla koje korespondira sa pojavom i karakterom zvuka i mašine za pravljenje magle.

Zvuk i svetlo su dominantni elementi ovog rada koji u potpunosti prenosi egzistencijalno iskustvo savremenog čoveka, svu dramatičnost života na Islandu, njegov dodir sa prirodom koja je u procesu konstantne promene usled globalnog zagrevanja, otopljavanja lednika, rasta nivoa mora, drastičnim razlikama u smenama plime i oseke. Okean sve dublje zalazi u kopno menjajući mu izgled.

Vokalizacijama, koje su ukomponovane u originalne prirodne zvuke, a koji su zajedno dodatno digitalizovani, Jonsi se referira prvenstveno na individuu koja nemoćno stoji pred svemoćnom prirodom. Njegov glas je u isto vreme milozvučna oda toj istoj prirodi, ali i egzistencijalni munkovski krik pred njenom silovitom pojavnosti.

Posetioci na izložbi ulaze u prostor apsolutnog mraka, u prenatalno stanje, a iskustvo egzistencijalne spoznaje se i doživljava bez ikakvih suvišnih vizuelizacija.

Zvuk koji naizmenično raste i eskalira do zvuka grmljavine i zaglušujeće buke, u sledećem momentu se rasplinjava u melodičnim vokalizacijama stvarajući neočekivana muzička ali i fizička iskustva. On se ne doživljava samo čulom sluha već se telom širi kao opredmećena senzacija, rezonuje unutar njega, reflektuje i rasplinjuje u zvučnim talasima oko posmatrača i kad utihne.

Ovu višeslojnu percepciju pojačava traka svetlosti koja se u istim rasponima i ritmovima poput zvuka širi sa predimenzirane neonske cevi koja poput sečiva dužinski preseca prostor–ovojnicu na dva identična dela. Nemoguće je, a ne zastati na momenat pred sugestivnošću ovog rada, vizuelizovati erupciju vulkana koja u sudaru sa snegom i ledom ispaljuje munje, elektricitet sudara dva krajnja agregatna stanja. Nemoguće je ne prizvati auroru borealis koja se poput svetlosne strune rađa i išćezava. Nemoguće je ne osetiti miris joda koji se širi oko gejzira, ali i toplotnim cevima vodovoda Rejkjavika.

Jonsi je kreirao, kako i sam kaže,  jednu prostornu, zvučnu, svetlosnu i mirisnu skulpturu, inspirisan okeanom – misterioznom silom koja zauzima centralno mesto u islandskom životu, okeanom koji postaje sinonim za rastuću prirodnu katastrofu koja se odvija pred nama, a njeno višeslojno značenje i pojavnost možemo doživeti i kao svojevrsnu simfoniju.

„To je u suštini rad o velikom talasu, koji sve odnosi i uništava na svom putu. Efekti klimatskih promena, kao što su porast nivoa mora, poplave, otapanje glečera i intenzivirane prirodne katastrofe, dešavaju se svuda oko nas, i ovo delo odraz je te strašne stvarnosti“, objašnjava Jónsi.