Art Box portal //

Dijana Hrka, majka mladića poginulog pre godinu dana u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, jedna je od žena koje su se odlučile na najekstremniji oblik građanskog otpora — štrajk glađu. Ova odluka svrstava je u dugu, globalnu liniju žena koje su životom tražile istinu i odgovornost: od britanskih sufražetkinja početkom 20. veka, preko Majki Trga de Majo u Argentini, do savremenih aktivistkinja u Iranu koje su, poput dobitnice Nobelove nagrade za mir Narges Mohammadi, rizikovale život u borbi za slobodu i dostojanstvo.

Štrajk glađu jedan je od najekstremnijih i najzahtevnijih oblika borbe, metod nenasilnog otpora koji može imati veliki odjek — ali i kobne posledice za onog ko ga vodi. Obično se primenjuje kada su iscrpljene sve druge opcije. Nažalost, postoje slučajevi u Srbiji kada je ova izuzetno ozbiljna odluka zloupotrebljivana i trivijalizovana kvazi štajkovama glađi.

Mahatma Gandi bio je među pionirima političkog korišćenja štrajka glađu: skrećući pažnju na zlo britanske kolonijalne uprave u Indiji, mobilizovao je podršku za nenasilnu borbu. Dijana Hrka počela je štrajk glađu u znak protesta zbog toga što još uvek nije utvrđena odgovornost za pogibiju njenog sina Stefana Hrke i još 15 osoba u Novom Sadu. Tražeći istinu Hrka postaje deo univerzalne istorije ženskog otpora: obična žena koja postavlja pitanje odgovornosti.

Gest Dijane Hrke – majke koja je stupila u štrajk glađu tražeći istinu i odgovornost – otvara staro, a uvek aktuelno pitanje: šta znači građanska pobuna danas?

Štrajk glađu je za štrajkača način da se institucije prisile da reaguju na ono što bi radije prećutale. On je poslednji javni oblik borbe za ljudska prava kada su svi drugi kanali zatvoreni. Nije slučajno da su žene često bile te koje su se odlučivale na ovakav vid otpora – jer su iz javnog prostora dugo bile potiskivane, a njihova borba često doživljavana kao „emocionalna“.

Britanske sufražetkinje štrajkovale su glađu da bi dokazale da su građanke, a ne podanice. Žene u Iranu, posle smrti Mahse Amini, rizikovale su život zbog prava na lični izbor. Majke sa Trga Maja decenijama su tražile istinu o nestalima, ne pristajući da bol ostane privatna stvar. Kao znak solidarnosti, 61 iranska novinarka i aktivistkinja, uključujući i Narges Mohammadi, stupile su u štrajk glađu 25. januara 2024. godine, iz zatvora Evin u Teheranu.

Svi ti primeri imaju zajednički element: građansku upornost. Odbijanje da se pomiriš s time da je nepravda „normalna“.

Zato slučaj Dijane Hrke nije izdvojen — on je deo šireg obrasca.

I zato, ako se danas pitamo „možemo li pisati o kulturi u ovom trenutku“, trebalo bi da se zapitamo: da li kultura uopšte išta znači ako ne ume da prepozna sadašnji trenutak?

Kultura počinje upravo tu – u trenutku kada pojedinac odluči da ne ćuti.