Art Box portal //

Projekat Kreativno-edukativnog centra Art Box pod nazivom Kako razumeti savremenu jezičku i umetničku umetničku praksu (Minimum Effort Maximum Expectation) čiji je autor vizuelni umetnik Dragan Vojvodić ima za cilj da, upotrebom svakodnevnih i dostupnih materijala i elemenata i najjednostavnijih tehnika kreiranja umetničkog dela koje se mogu definisati kao grupisanje, sabiranje ili kolažiranje, proizvede seriju radova – vizuelni pandam simplifikovanom i uniformnom jeziku i semantici u razgovornom diskursu, na socijalnim mrežama, internetu, viber ili sms komunikaciji. U isto vreme on predstavlja i nadovezivanje na konceptualnu umetničku praksu, koristi tzv. nađene objekte i skreće pažnju na položaj umetnika/ca u današnjem konzumetističkom, neoliberalnom društvu.

Projekat Minimum Effort Maximum Expetation problematizuje nekoliko aspekata:

• Prezentuje mogući umetnički diskurs u kontekstu savremene umetničke prakse

• Referiše na današnji životni stil komunikacije, nove tehnologije i društvene mreže

• Kritički i ironijski propituje simplifikaciju jezika, narativa i značenja

• Preko lingvističkih, skreće pažnju na ekologoške teme, održivost i sl.

• Nadovezuje se na konceptualnu umetničku praksu koja se zasniva na procesualnosti, in sutu postupcima i sl.

• Koristi minimalno raspoloživa sredstva i minimalnu produkciju tokom umetničkog rezidencijalnog projekta

• Skreće pažnju na položaj umetnika/ca u današnjem konzumerističkom, neoliberalnom društvu

Nastankom konceptualne umetničke prakse, umetnost poprima kritičan stav prema etabliranim umetničkim i kulturnim vrednostima. Umetnici počinju da koriste netradicionalne umetničke postupke i materijale, okreću se ka novim medijima, poput performansa, umetničke akcije, videa, fotografije. Umetnost se više ne bavi pitanjima predstavljanja vidljivog sveta, već prirode same umetnosti. Od tada se ona disperzivno širi u mnogim pravcima, danas primarno zahvaljujući upotrebi savremene tehnologije. Pojavom postmodernizma savremena umetnost postaje polje umetničkog delovanja u kome je sve moguće (Anything goes!), a i dopušteno, što se, jednim delom, tematizuje i ovim projektom.

Konceptualna umetnička praksa je polazište ovog projekta u kojem se savremena komunikacija, zasnovana na upotrebi skraćenica (abrevijacija) prevodi u vizeulno narativan umetnički postupak u kome se koriste minimalna sredstva za kreiranje vizuelnog sadržaja. Doslovno svi materijali koji nas okružuju, koje svakodnevno koristimo i koji su nam na dohvat ruke, postaju material za oblikovanje koji svedoči o današnjem trenutku.

Nisu nam potrebne statistike da zaključimo da mladi uglavnom ne čitaju knjige, koriste ograničen fond reči, struktura njihove rečenice liči na onu iz engleskog jezika, u sms i viber prepisci koriste skraćenice poput: nzm (ne znam), nmg (ne mogu), vrv (verovatno), msm (mislim), nmvz (nema veze), jesam – jsm ili znaš – zns i sl. Još češće, koriste skraćenice iz engleskog jezika poput: ASAP – As soon as possible, B/C – Because, B4 – Before, B3 – Blah, Blah, Blah, BBS – Be back soon, CYT – See you tomorrow, CTN – Cannot talk now i dr.

Abrevijature (fr. abréviation, engl. abbreviation) potiču iz latinskog jezika (abbreviatio, što znači skraćenica). Ranije smo ih nalazili samo u enciklopedijama, leksikonima i rečnicima. Njihova dobra stana je što štede vreme (brže se piše skraćena reč ili izraz), štede prostor (što je posebno bitno na društvenim mrežama), olakšavaju pisanje, vizuelno pojednostavljuju tekst. Ali, proizvode i mnoštvo nepovoljnih posledica. Abrivejacije su postale simbol savremenog doba. Brzina življenja, nametnuta novom tehnologijom i životnim stlovima, proizvela je simplifikaciju narativa, semantike i jezičkih sredstava. Na samo da se reči skraćuju nego se pronalaze i skraćenice za čitave izraze i rečenice. Zapravo, kompletan vokabular postaje material za skraćenje i novo kvazi-znanje u kojem se briše individualnost.

Skraćenica predstavljena radom TL; DR (Too Long, Don’t Read, engl, predugo nisam čitao) sastavljena od dostupnih alata pronađenih u skladištu umetničkog rezidencijalnog centra u Geteborgu, vizuelno prezentuje slovne znake same skraćenice, ali u isto vreme svojim karakterom upućuje na odsustvo potrebe za čitanjem ili osećaj odbojnosti ka čitanju i takvoj vrsti spoznaje.

Druga instalacija pod nazivom NVM (Nevermind, engl. nije važno) sastavljena je od slučajno pronađenih dasaka naslonjenih na kontejner. Ona predstavlja ne samo sadržinu same skraćenice već skreće pažnju i na problem reciklaže ili održivosti.

Takav karakter nosi i drugi rad – TIME (Tears In My Eyes, engl. suze u mojim očima). Slovni znaci, kreirani u prostoru šume od odbačenih masivnih grana (da li zbog zbog uticaja vremenskih nepogoda, zbog prirodniog procesa ili ljudske nebrige), nameću višestruko značenje koje upućuje na protok vremena, ali i ekološku problematiku.

Ovo su samo neki od radova među kojima su i oni koji ne sadrže samo kritički stav, već delom poprimaju i humoristični karakter. Oni prezentuju jedan od mogućih vidova recentne umetničke produkcije u kojoj je akcenat na procesualnosti i nematerijalnosti gde se rezultat zaustavlja na na nivou foto-dokumentacije. Tako je npr. skraćenica SNH (Sarcasm Noted Here, engl, sarkazam je ovde primetan) kreirana od otpadaka hrane (avokado ljusaka). Tri slova formirana od prehrambenih otpadaka upućuju na konzumerizam i materijalan karakter savremene umetnosti, kritikuju taj karakter, a u isto vreme vrše otklon od njega svojom pojavnošću, temporalnošću, načinom oblikovanja i ironijskim, humornim stavom spram prirode etablirane ili komercijalizovane savremene umetnosti.