RADOST DARIVANJA – NEPROCENJIVA

Autorka: Merima Aranitović //

„Jedini način na koji možeš uneti smisao u život jeste posvetiti se ljubavi prema bližnjem, posvetiti se zajednici koja te okružuje, stvaranju nečega što će tvom životu dati svrhu i smisao.”  Ove mudre reči izgovorio je Tomas Man.

radost
Foto: Merima Aranitović

Život svakog od nas ima smisao, čak i onda kada ga sami obesmislimo, čak i kada prestanemo da verujemo u svrhu svog postojanja. Ima smisao i kada se zapitamo – čemu sve ovo i do koje granice čovek može da istrpi? Smisao je preneti nekom svoje iskustvo, naučiti nekog da ceni trenutke, oprostiti, povezati ljude, pokrenuti na akciju.

Radost u nama i oko nas

Nijedan čovek nije ostrvo. Delimo isto tlo, dišemo isti vazduh, pijemo vodu iz zajedničkih izvora i svima isto sunce sija. Zemlja rađa plodove svima. Priroda ne razlikuje ni pol, ni boju kože, ni količinu novca na bankovnom računu. Ona je svima majka. Mi smo ti koji svojim nemarom učinimo da nam se nekad pričini da nas priroda ne voli, zaboravljajući da joj zagađujemo tlo, da ne brinemo o čistoći vode, da smo joj sekli šume, menjali tokove reka, iskopavali utrobu zarad sitnih zadovoljstava. Neko će reći – pa nije bogatstvo koje se na taj način stiče malo i beznačajno. Složiću se, ali je zadovoljstvo ipak sitno. Jer sreća ljudska ne leži u gomilanju materijalnih dobara do granica nebrojivosti.

Šta kad se jednog jutra otreznimo

Šta će se desiti kad jednog jutra shvatimo da smo gradili na plodnim njivama? Da su nam šume nestale? Da su ulice bez drveća, a travnjaci izgoreli od sunca? Šta ćemo raditi kad shvatimo da smo zarad sitnih interesa raskućili kuću koja nije naša? Da je došlo vreme za naplatu, a mi više nemamo čime da platimo? Jer smo samo uzimali.

Čak su se i banke dosetile da u reklamnim kampanjama pričaju o neprocenjivim stvarima. Osmehu deteta, zagrljaju, zalasku sunca, podeljenom ručku, empatiji. Desi se tako da u jednom trenutku zaboravimo da smo deo sveta koji nas okružuje. Zaboravimo na ljude oko nas, zaboravimo prirodu. Smetnemo s uma one koji nemaju koliko imamo mi, one koji su bez posla, bez adekvatnog smeštaja, kojima treba naše malo da bi i oni imali dovoljno. Zaboravimo u svom blagostanju one kojima stanje nije toliko blago kao nama. Uzimamo zdravo za gotovo ono što imamo. Zaboravljamo radost davanja.

A šta mogu ja da uradim, pitate se

Možemo li drugačije? Možemo li mi učiniti nešto neprocenjivo, novcem nenaplativo? Naravno da možemo. Ako se pitate šta to svako od nas može, uzmite parče papira i postavite sebi jednostavno pitanje: šta ja to umem? Sastavite spisak svojih znanja i umeća od kojih i drugi mogu da imaju koristi. Umete da mesite, krečite, podučavate, fotografišete, organizujete i motivišete ljude… Možete, recimo, jednom mesečno umesiti kolače i odneti ih u starački dom ili svratište… Ili okrečiti hodnik na svom spratu da svima bude lepo, a da novac koji stanari prikupljaju za održavanje ode u neke druge namene. Možete podučavati komšijsku decu jednom nedeljno. Napraviti humanitarno fotografisanje i prodati svoje fotografije kako biste skupili novac za neki plemenit cilj. Mnogo toga što inače radite, ako podelite sa drugima, može biti njima od neprocenjive koristi, a vama na radost. Darivanje i deljenje su uzvišeni čin koji bi svako od nas trebao da praktikuje. Svako od nas može da pronađe ličnu svrhu i da doprinos svetu u kom živi.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!