Lana Bastašić (1986), književnica rođena u Zagrebu, a odrasla u Banjaluci, javnosti je najpoznatija po svom prvom romanu „Uhvati zeca“ koji je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. U „Crvenom koferu“ (Booka, 2025), prethodno objavljenom u Sarajevu (Buybook, 2021), odlučuje se za dnevničko-esejistički diskurs, fragmentarnu kompoziciju i formu epistole, pišući svom uredniku Semezdinu Mehmedinoviću o mesecima provedenim 2021. godine u književnoj rezidenciji u Cirihu.

„Crveni kofer“ je narativ o nomadizmu – odlascima i povratku, o rodnom, emocionalnom, umetničkom identitetu 35-godišnje književnice koja želi da piše, putuje, voli i da „zajebava fašiste“. Ona je unuka, partnerka, žena koja se suočava sa bolešću, smrću i ljubavlju. Građanka je sveta, izmešta se, osvaja slobodu – ili bar iluziju te slobode. „Ne trči, ne jede avokado, ne meditira i gubi živce zbog vesti iz sveta“, a crveni kofer sa dve metalne kopče i trošnom ručkom – jedna je od retkih stvari koje su joj ostale od bake. Ta veza sa prošlošću, sa bakom strastvenom čitateljkom kojoj je, istina, „smetalo što likovi u Laninim knjigama psuju“, utiče na njeno opažanje sveta. Ipak, za njenu baku književnost „nije bila ogledalo stvarnosti već eskapizam“, „mesto lepog ponašanja“, baka je svet delila na „mi“ i „oni“, za razliku od Lane koja ga deli na – „njih fašiste“ i „nas kojima to smeta“.

„Drugi su imali psihoterapeute. Ja sam imala gradove“, citira Lana Bastašić Dubravku Ugrešić. Ali „Crveni kofer“ ne propituje uobičajen život u jednom od najbogatijih gradova sveta. To je  knjiga o književnom rezidencijalnom iskustvu koja pripada i tzv. rezidencijalnoj književnosti (setimo se romana „Komo“ Srđana Valjarevića) koja je, kako primećuje Tatjana Rosić, postala poseban književni žanr. Književna rezidencija u Cirihu, u kojoj „pisci spavaju u istom krevetetu, kuvaju u istim šerpama i pišaju u istu šolju a opet je sve drugačije za svakoga“, okvir je za ispovedno-esejistički diskurs, kao i niz asocijacija, kulturnih i književnih referenci. Rezidencija u Švajcarskoj Lanina je „sopstvena soba“, prostor iz kojeg se razvija mreža kulturoloških poveznica, među kojima posebno mesto zauzima Džejms Džojs.

„Crveni kofer“ je zapis o lutanjima i potrazi – kroz gradove, prijateljstva, ljubav, književnost i umetnost. Lana Bastašić bez sentimentalnosti beleži kako tražimo, pronalazimo i gubimo sebe i druge. Dijalog ne vodi samo sa sobom i sa ljudima koje sreće, već i sa tekstovima koje čita i filmovima koje gleda, stvarajući dokument prostora, misli i vremena u kojem – „sve je sindrom i sve je na internetu“.