Žiri Berlinala, kojim je predsedavao američki reditelj Tod Hejns, opisao je film — prvi norveški dobitnik Zlatnog medveda — kao „jedinstven i ironičan“ i „meditaciju o ljubavi“. U poslednjem delu Haugerudove trilogije sedamnaestogodišnja Johanne zaljubljuje se u nastavnicu norveškog i francuskog jezika koja nije tipična nastavnica (bar nije za naše pojmove) — ona je tekstilna vizuelna umetnica koja se bavi pletenjem.

O svom intimnom odnosu sa nastavnicom Johanne detaljno piše u svom dnevniku koji kasnije pokaže baki, pesnikinji, potom i majci što isprovocira duge razgovore, napetosti i suočavanja dve žene različitih generacija sa intimom vlastite unuke (ćerke), njenim talentom, ali i vlastitim neostvarenim snovima.

Narativ filma je naizgled jednostavan, ali je semantički višeslojan. Vidi se da je autor, sem što je reditelj, i autor nekoliko (nagrađivanih) romana. Jer sem priče o erotskom buđenju jedne devojke, o njenim snovima, kao i o (izgubljenim) snovima njene majke i bake, paralelno teče i priča o književnosti. O tome kako nastaje jedno književno delo, kakve su napetosti između biografskog i fikcionalnog u njemu, kakva je moralna dilema da li objaviti nešto istinski intimno ili ne, koliko je važno da to što pišemo podelimo sa drugima, kao i ko bi taj drugi trebalo da bude, kakve su reakcije na to što pišemo ljudi koji su nam bliski, koliko recepcija jednog dela sadrži izvanliterarne želje i strahove tog drugog i šta se u emotivnom smislu dešava sa autorom (autorkom) kada neko delo izađe iz štampe.

Takođe, onaj ko pažljivo gleda, vidi i jednu imagološku priču o Norveškoj. U prvom planu je pozitivna skandinavska stereotipija: estetizovani pejzaži i enterijeri, minimalistički dizajn, mnogo drveta, prirodnih materijala, mnogo vune, štrikanih šalova, džempera i prekrivača, keramike, šetnja šumom, kult prirode, odnos tradicionalnog i savremenog… Ali reč je u porodici koju čine tri generacije, unuka, majka i baka, u kojoj muških likova —  nema. Ironično propitivanje norveškog društva nije grubo ni previše eksplicitno. Prepoznaje se takva ironija i samoironija (na ličnom i društvenom nivou) kod savremenih norveških pisaca, eksplicitnije kod Erlanda Lua, nešto stišanije kod Knausgora ili Nine Like. U „Snovima“ uočavamo elemente manipulacije u nastavnici za koju bi skoro svako mogao ustvrditi da je društveno korektna, otvorena, tolerantna, o savremenom društvu kazuje i epizoda sa psihoterapeutom u epilogu, majčina potrebu da podrži kvir kćerku koja u tim kategorijama uopšte ni ne razmišlja, očita je kritika džentrifikovanih delova Osla u kojima sada živi privilegovani slojevi društva i dr.

Ali ono što jeste važno, i što se i dalje može prepoznati u skandinavskom kulturološkom modelu, pa i u ovom filmu, jeste da su likovi u stanju da se zaustave, da razmišljaju o sebi, o pisanju, životu. Dijalozi u filmu prikazuju čitav spektar  emocija i razgovore koje smo prestali da vodimo. Verovatno je to i jedan od razloga što je fim, koji ne liči na tipičnog pobednika Berlinala, nagrađen Zlatnim medvedom.