RAVNICA I „D-MOL“

Autorka: Ljiljana Maletin Vojvodić//

Jedan d-mol me razvali

neki bi to prosto tugom nazvali

nije to, šta je tuga za d-mol

Đorđe Balašević, D-mol

U želji da se izmestim iz svakodnevice, romantizovanom prošlošću merim sadašnjost − SFRJ u kojoj sam rođena i koja se raspala, Vojvodinu u koju se, kako je to Crnjanski pisao, s vremena na vreme, preliva melanholija severnih glečera što mi se toliko dopalo da ne prestajem da ga citiram.

Foto: LJMV

Čitav taj bivši svet u kojem sam jedva čekala da odrastem, pričinjava mi se kao san, tuđi san – roditelji još uvek mladi, đački raspusti na selu, prašnjavi vojvođanski sokaci, drugovi iz osnovne pa srednje škole od kojih mnogi sad žive u inostranstvu, crveni pasoš zemlje koji nam je služio za ponos…

 

Bačka
Foto: LJMV

Taj veliki svet pun ograničenja i principa, koji mi sad na taj tuđi san liči, posmatrali smo sa strahopoštovanjem i željom da mu pripadnemo. Odrastali smo uz Politikin zabavnik, Neven, Poletarac, Na slovo, na slovo.

Držali smo časnu pionirsku reč. S ponosom recitovali na školskim priredbama, pevali u horu, novac štedeli u kasici prasici, učiteljicu slušali kao majku. Iako nam to nije uvek bilo pravo, poslušno smo starijima ustupali mesto u autobusu i vodili računa o tome „šta će komšija reći”.

Očevi su vozili fiću, stojadina ili tristaća. Majke su bile i brižne i stroge. Imale su „hladne trajne”, nosile konfekciju skrojenu u Muri, Beku i Kluzu i Udarnikove najlon-čarape u boji kože.

Foto: LJMV

U regalima se čuvala Srpska književnost u sto knjiga najtiražnija biblioteka u srpskom izdavaštvu 20. veka u kojoj je odštampano čak milion knjiga.

Foto: LJMV

Na dunavskim čardama i na Tisi se nisu čuli narodnjaci.

Prisustvo se nije markiralo bukom i besom, na trotoaru se nije odmeravala snaga već se pravilo mesto onome ko ti je dolazio u susret.

Cenila se umerenost i skromnost koju Skandinavci i dan-danas čuvaju i poštuju kao lagom.

Bačka
Foto: LJMV

U osnovnoj školi su nas vodili u „nastavu u prirodi”, na Testeru. U srednjoj na ekskurziju u Sarajevo i Dubrovnik. Na zimovanje smo išli sa nastavnicom fizičkog – u Bohinj, Bled, na Kranjsku Goru. Slušali smo Film, Azru, Prljavo kazalište… Krišom smo pušili sarajevsku drinu i pili liker, kruškovac.

Slavio se 29. novembar, a novogodišnje čestitke su se pisale rukom. Razvijale su se i u albumima čuvale fotografije sa letovanja. A letovalo se na Hvaru ili u Istri – u Puli, Crikvenici ili Červaru.

Prvo inostranstvo je, po pravilu, bio – Trst. Iz njega se vraćalo sa us top gornjakom i original leviskama, koka-kolom u limenci i okruglim, raznobojnim Dubble Bubble žvakama, od čije su „slasti” brideli zubi.

Nedeljom se išlo kod babe (koju smo zvali maajkom) i dede na selo. U kuće s čardakom i hladom od starog duda. I klupom pred tom kućom s koje su život posmatrali naši preci. U kuće od zemlje sa dugačkim gonkom u kojima se, za svečano postavljenim astalom s uštirkanim, vezenim stolnjakom, služio rinflajš sa sosom i štrudla s makom.

Foto: LJMV

Ostala je samo nostalgija. Žal za prošlim i – „d-mol” (Jer, „šta je tuga za d-mol”).

Poneka stara kuća na lakat, od naboja, blata, pleve i čerpića pokrivena trskom, rogozom ili crepom. Melanholija severnih glečera i stare porodične fotografije.

Ravničarski veltšmerc u kojem pokušavaš da budeš u miru sa prošlošću i sa sobom.

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!