Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Tri godine od objavljivanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti trebalo je da počne i obavezna primena rodno osetljivog jezika (ROJ). U jednoj od tačaka tog zakona navodi se da bi ROJ trebalo da se koristi u školskim udžbenicima, nastavnom materijalu, svedočanstvima, diplomama. Međutim, Ustavni sud je 27. juna odlučio da, do završetka postupka ocene ustavnosti, suspenduje donošenje akata na osnovu Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Većina mladih koristi žargon, skraćenice, služi se engleskim jezikom, u svakodnevnom govoru veoma retko koristi  rodno osetliv jezik. Značajan broj govornica srpskog jezika, govoreći o sopstvenoj profesiji, koristi nazive zanimanja u muškom rodu, neke od njih o rodno osetljivom jeziku govore s potcenjivanjem, kritike dolaze i iz dela stručne (i one druge) javnosti, koja smatra da je ROJ u suprotnosti sa standardnim jezikom, da otežava recepciju teksta, da femininativi prisilno menjaju jezik. Zašto je to tako?

Očito je da statistike rodne zastupljenosti i upotreba rodno senzitivnog jezika ne prikazuju stvarnu podelu moći među polovima, ali nijedan aspekt podrške ženama, a jezik je jedan od važnijih, ne sme biti zanemaren. Podatak da se u proteklih 10 godina u Srbiji dogodilo više od 300 femicida više je nego dovoljan argument za korišćenje rodno osetljivog jezika, bitniji od isključivo lingvističkog.

Da li je pravilno reći psihološkinja ili psihologinja, da li je ispravno (i pristojno) o ženi govoriti kao o Marković, Markovićki ili Markovićevoj, mnogimo nije jasno, ali se vrlo jasno u (ne)verbalnim reakcijama naših sagovornika/sagovornica prepoznaje šta oni/one o primenom primeni rodno osetljivog jezika misle kada se izgovori, na primer, akademkinja ili psihološkinja.

ROJ između gramatike, zakona i preporuka?

Šta je to rodno osetljiv, rodno senzitivan i rodno nediskriminativan jezik? Šta njime kazujemo i šta se njegovom upotrebom postiže? Koliko ga koristimo u privatnom i javnom životu? Da li je on normiran ili preporučen nekim drugim zvaničnim dokumentima?

Mnogi od odgovora na ova pitanja nalaze se u „Priručniku za upotrebu rodno osetljivog jezika” (2019) i „Vodiču za upotrebu rodno osetljivog jezika u javnoj upravi u Srbiji” (2019).

„Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika“ ukazuje na važnost upotrebe ovakvog jezika i daje „Smernice za upotrebu rodno osetljivog jezika” koje su putokaz, a ne rigidni zahtev kojeg se svi moraju držati.

„Način na koji upotrebljavamo jezik otkriva način na koji vidimo svet. Rodno osetljiv jezik jeste jezik koji se suprotstavlja diskriminaciji, nejednakosti i omalovažavanju žena. Drugim rečima, birajući rodno nediskriminativan jezik, mi biramo da učinimo vidljivom polovinu čovečanstva“, kažu autorke „Priručnika za upotrebu rodno osetljivog jezika“ Hristina Cvetinčanin Knežević i Jelena Lalatović.

„Cilj rodno osetljivog jezika je“, piše, „da izjednači prirodni i gramatički rod kada su u pitanju zanimanja, titule, zvanja, opredeljenja koja označavaju žene te da se dosledno upotrebljava forma (gramatičkog) ženskog roda za imenovanje zanimanja i titula žena gde god je to moguće“.

Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, koji je stupio na snagu 1. juna 2021, uvedena je obaveza korišćenja rodnog osetljivog jezika tj. „upotreba imenica koje označavaju zanimanja, zvanja i titule u ženskom rodu u službenoj komunikaciji“. Međutim, Ustavni sud je 27. juna doneo odluku kojom se, do okončanja postupka za ocenu ustavnosti, obustavlja donošenje akata na osnovu Zakona o rodnoj ravnopravnosti kojim je predviđeno i da đaci uče iz udženika pisanim rodno osetljivim jezikom.

ROJ kao političko pitanje

Značajan deo govornika i govornica srpskog jezika ROJ ne praktikuje u praksi. Uprkos tome što se neki lingvisti i lingvistkinje pozivaju na usvojenu jezičku normu, jasno je da ROJ nije samo lingvistički problem i da su mnogi razlozi za njegovo neprihvatanje izvanjezičke prirode.

Pitanje rodno osetljivog jezika te na koji se način rodna ravnopravnost promoviše kroz jezik važna je politička tema.

Pišemo i govorimo: konobar i konobarica, učenik i učenica, učitelj i učiteljica, monah i monahinja ali nam smeta: trenerica, stručnjakinja, vojnikinja, vatrogaskinja. Kažemo: autorka, profesorica/profesorka, bolničarka, violinistkinja, voditeljka, predsednica, službenica, premijerka, gimnastičarka, potpredsednica, ali veoma retko: veštakinja, vežbačica, vodičkinja, vodičica, portirka, roniteljka, ginekologica, advokatkinja, agentica, akademkinja, anatomka, anatomkinja, automobilistkinja, vatrogaskinja…

Zašto ne bismo, kada već kažemo doktorka i profesorka, govorili i dekanka i akademkinja, jer imamo tvorbene nastavke i različite sufikse pomoću kojih se mogu oformiti rodno osetljivi nazivi zanimanja?

Argumenti „ZA“ 

Zastupnice feminističke lingvistike primećuju da je većina zabluda u vezi sa rodno osetljivim jezikom ukorenjena  u seksizmu i mizoginiji, tj. u diskriminatornim stavovima prema ženama. One ističu da rodno senzitivan jezik nije dovoljno zastupljen ni u medijima ni u javnom prostoru, kao i da je muški rod najčešće rezervisan za „viša“ i „važna“ zanimanja dok smo u ženski rod prevodili „niža“ zanimanja (za primer uzimaju „čistačice“ ili „spremačice“), kao i da „otpor prema korišćenju ženskih oblika postoji zato što su se žene ranije retko bavile u društvenom smislu važnim profesijama i zauzimale visoke položaje“.

„Neko je smislio normu da muški rod bude važeći i za žene i za muškarce. Izraz učiteljica je, na primer, dugo prihvaćen jer su žene obavljale taj posao, ali gotovo da uopšte nije bilo žena filozofkinja, sudinica ili lekarki, pa je ta norma bila donekle primenjiva“, navodi Dubravka Valić Nedeljković, profesorka u penziji na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Feminističke teoretičarke i lingvističarke ističu da ako podrazumevamo da su žene obuhvaćene imenicama i zamenicama u muškom gramatičkom rodu, mi u stvari podržavamo jezičku nevidljivost žena i –  rodnu neravnopravnost. Zato je rodno nediskriminativan jezik važan aspekt rodne ravnopravnosti koji doprinosi promeni patrijarhalnih stavova i ponašanja.

Iako nam neki novi ženski oblici naziva zanimanja deluju neobično, čak i smešno, to ne znači da su oni neispravni. Uz to argument poput onog da je trenerica samo odevni predmet zanemaruje polisemičnost reči koja se iščitava iz konteksta.

Jezik se menja a potom neke od tih promena ulaze u rečnike. To što u rečnicima nema nekih reči ne znači da su nepravilne. Tako je i sa ženskim oblicima naziva zanimanja. Prema jeziku se treba postaviti „aktivno, istraživački, kreativno i sa dobrim namerama“. Društvo se menja, a jezik kojim govorimo mora pratiti te promene.

Argumenti „PROTIV“

U javnom diskursu se čuje da je ROJ „nasilje“, „pomodnost“ i „hešteg trend“. U polemike u vezi sa rodno osetljivim jezikom, učitava se nacionalni i religijski diskurs, upotreba ROJ-a se predstavlja kao opasnost po kulturni i nacionalni identitet.

Lingvisti i lingvistkinje, srbisti i srbistkinje u vezi sa rodno osetljivim jezikom i njegovom primenom imaju vrlo različite, često oprečne stavove. I dok je za feministričke lingvistkinje problem ROJ-a civilizacijsko pitanje, deo stručne javnosti ne želi da se on nađe u udžbenicima, da postane obavezan u službenom i medijskom diskursu. Ponavljaju kako „Priručnik za rodno osetljiv jezik“ nije normiran. Navode da gramatički rod nema polno obeležje, da „gramatička kategorija ženskog roda nije jedino sredstvo za obezbeđivanje vidljivosti žena u srpskom ili bilo kom drugom jeziku te da nije pokazatelj diskriminacije žena ako se nazivaju profesorima ili vojnicima“.

Takođe navode da korišćenje pojedinih ženskih oblika (na pr. pilotkinja i borkinja) nije u skladu sa jezičkom normom kojom se preporučuje korišćenje „generičkog muškog roda“ za pojedina zanimanja koje obavljaju žene i muškarci pošto „generički muški rod“ podrazumeva da je „muški oblik pojedinih imenica univerzalan i da se primenjuje i na žene i na muškarce“, te „nije potrebno praviti ženske oblike za zanimanja kao što su pilot ili akademik kako se ne bi narušila jezička norma“.

ROJ u jezičkoj praksi / paralelne forme

Da bi se dosledno primenjivao rodno osetljiv jezik, „Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika” predlaže paralelne forme. To konkretno znači da bi trebalo pisati: učenici i učenice, naučnici i naučnice, biolozi i biološkinje i sl. Umesto: Inženjer je rekla…, Psiholog je objasnila…, Biolog je potvrdila…govorli bismo: Inženjerka je rekla…, Psihološkinja je objasnila…, Biološkinja je potvrdila…

Zapravo postoji nekoliko mogućnosti za upotrebu paralelnih formi u pisanoj i usmenoj komunikaciji. Te forme možemo i „razdvajati” kosom crtom poput: biolozi/škinje, naučnici/ce, učenici/ce, lekar/lekarka, ga/je, rođen/a i sl.

Protivnici upotrebe ovakvih paralelnih formi su mnogi srbisti/srbistkinje koji smatraju da one nisu u duhu srpskog jezika kao i da bi lekcije pisane jezikom sa paralelnim formama i dužim oblicima dodatno opteretile učenike i učenice i njihovo razumevanje teksta.

U „Priručniku” se ističe i da je, pored sufiksalnog nastavka, rodno osetljiv naziv zanimanja moguće formirati i tako što se ispred naziva zanimanja stavi reč žena: poput žena pilot, žena hirurg. Ali, pošto je ovakav način govorenja i pisanja preuzet doslovnim prevođenjem sa engleskog jezika smatra se da sufiksalno dodavanje više odgovara prirodi srpskog jezika a da je stavljanje reči žena ispred zanimanja prihvatljivo kada za neko zanimanje još uvek ne postoji rodno osetljiv naziv.

Gospođa ili gospođica, Popović/Popovićka ili Popovićeva

„Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika” kaže da je Petrovićka žena udata za Petrovića, da se njen identitet vezuje za muža; da je Petrovićeva je neudata žena čiji se identitet vezuje za oca. I da zato, umesto toga, treba koristiti Petrović je rekla… Postoji još jedan način pisanja vlastitih imena i prezimena žena koji se povremeno sreće u novinskim tekstovima. U pitanju je pisanje imena žene bez prezimena, pa čitamo naslove: Angela je rekla svoje; Hilari je opasnost, a ne Tramp  i sl. Ali „takvi primeri u sebi imaju izrazito omalovažavajući ton, pa se ne preporučuju u javnom jeziku“.

„Svaku bi ženu, bez obzira na bračni status, ukoliko zvaničnost komunikacije to zahteva, trebalo oslovljavati sa gospođa/gospođo, na isti način na koji svakog muškarca, bez obzira na bračni status, oslovljavamo sa gospodin/e.“

Umesto zaključka

Čini se da je u vezi sa rodno osetljivim jezikom rečeno i napisano toliko toga. Ali čitava problematika u vezi sa njim podseća na opasku Simon de Bovoar koja u Drugom polu, govoreći o feminizmu, kaže: „U raspravi oko feminizma, koja je sada gotovo završena, utrošeno je mnogo mastila i ne pominjimo je više. A ipak se o njoj još govori. I ne izgleda da su velike gluposti, iznošene tokom ovog veka, mnogo rasvetlile problem“.

Iako su u poslednje dve decenije vidljiviji primeri zalaganja institucija, grupa, pojedinaca i pojedinki na polju rodno senzitivnog jezika, da li će takav jezik dobiti široku primenu u praksi zavisi od društveno-političkog konteksta.

Da li danas koristimo rodno senzitivni jezik zavisi od govornika/ce, novinara/novinarke, lektora/lektorke. Ali, složićemo se sa autorkama „Priručnika za upotrebu rodno osetljivog jezika“ da „dosledna upotreba rodno senzitivnog jezika pre svega jeste pitanje svesti o prepoznavanju važnosti društvene jednakosti žena i muškara/ca u današnjem društvu“, a da je njegovo korišćenje jedan od načina za smanjenje rodnog jaza i rodne diskriminacije.

Cilj rodno osetljivog jezika je da što veći broj govornika i govornica prihvati što veći broj imenica ženskog roda za zanimanja i zvanja zbog osnaživanje žena i podsticanje svesti o rodnoj ravnopravnosti.

„Da bi žene bile vidljive moraju biti vidljive i u jeziku.“

Važno je da obratimo pažnju na način na koji koristimo jezik. Primena rodno osetljivog jezika ključna je za izgradnju pravednijeg društva. A jedan od sledećih koraka ka tom cilju je i usvajanje — rodno neutralnog jezika, kojim ćemo otvoriti put za razumevanje i poštovanje različitih rodnih identiteta.