SAVRŠENI DANI TOKIJSKOG ČISTAČA TOALETA U REŽIJI VIMA VENDERSA

Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Just a perfect dayDrink Sangria in the parkAnd then later, when it gets darkWe go home

Lou Reed, Perfect Day (1972)

„Savršene dane“ Vima Vendersa, premijerno prikazane na Kanskom filmskom festivalu, nedavno je imala priliku da pogleda i publika 29. festivala autorskog filma (FAF). Vim Venders (Wim Wenders, 1945), široj javnosti najpoznatiji po kultnim filmovima „Pariz, Teksas“ (1984) i „Nebo nad Berlinom“ (1987), dobitnik je najznačajnijih nagrada na prestižnim filmskim festivalima u Kanu, Veneciji i Berlinu. Na ovogodišnjem Kanskom festivalu premijerno su prikazana njegova dva filma: portret umetnika Anselma Kifera – Anselm i japansko-nemačka koprodukcija – „Savršeni dani“,  čiji je naslov preuzet iz Lu Ridove pesme Perfect Day.

https://faf.festivalfrancuskogfilma.rs/film/savrseni-dani/

Ne verujem da bi neko, pre gledanja ovog filma, mogao i pomisliti da su dani jednog čistača javnih toaleta savršeni. Ali Hirajama (Hirayama), koga igra Kodži Jakušo (Koji Yakusho), za ovu ulogu nagrađen Zlatnom palmom, sa asketskim zadovoljstvom živi svoje dane ispunjene ćutanjem, radom i ličnim ritualima.

Savrseni-dani_foto-FAF-promo

Sredovečni čistač tokijskih toaleta živi u skromnoj kući, spava na futonu na podu, ustaje u rano jutro, potom se umije, opere zube, makazicama dotera brkove, obrije se, zalije cveće, obuče radnu uniformu, kupi kafu na uličnom automatu, sedne u automobil, pusti muziku sa kasetofona i krene na posao koji će obavljati temeljno i predano.

Za vreme pauze za ručak sešće u obližnji park, s ushićenjem posmatrati krošnje drveća, fotografisaće ih analognim foto-aparatom, u povratku će ponovo slušati muziku, pred spavanje čitaće knjige.

Scene u kojima je Hirajama zadovoljan svojim jednostavnim životom i danima strukturisanim ritualima, ponavljaće se iz dana u dan.

Japan © Ljiljana Maletin Vojvodić

Možda, na osnovu ovakvog sižea, deluje da film „Savršeni dani“ preispituje šta nam se dešava kada nas proguta kolotečina, ali to nije tačno. Na prvi pogled Hirijamin život jeste sveden na posao – hranu – spavanje. Ali njega ne definiše taj posao koji obavlja smireno, sa sizifovskom lucidnošću. Njegov identitet ne definišu ni drugi ljudi ni njihovi postupci. Rutina čišćenja javnih tokijskih toaleta ne remeti Hirijamin mir. Njega ispunjavaju biljke, čitanje, slušanje muzike, fotografsanje.

Japan © Ljiljana Maletin Vojvodić

Nakon napornog posla, koji prihvata s neverovatnim mirom, Hirijama ima običaj da svrati u javno kupatilo kako bi se temeljno izribao i oprao i potom uronio u vrelu vodu. Ali, da li ta voda leči i ono što nosi iz prošlosti nije jasno do kraja filma.

Kada se jedne večeri, neočekivano, pred njegovim vratima pojavi njegova nećaka, naslućuje se deo Hijiramine prošlosti. Devojka u njegov život unosi, pored sabesedništva i sreće, i nemir koji remeti njegovu ritualnu svakodnevicu i snove (prikazane u crno-beloj tehnici), ali rutina se naizgled vraća kada se devojku Hirijamina sestra odvede kući.

On nastavlja da gaji sobne biljke, s osmehom pozdravlja novi dan, otpija gutljaj jutarnje kafe, sluša Lua Rida ili Peti Smit, na pauzi za ručak fotografiše krošnje drveća, posle posla vozi bicikl, prolazi pored Tokijskog nebeskog drveta (Tokyo Skytree), svraća u lokalni restoran i sekend-hend knjižaru, razvija svoje crno-bele filmove u lokalnoj foto-labaratoriji, pred spavanje čita Foknera.

Japan © Ljiljana Maletin Vojvodić

Mada se ovaj Vendersov film (koji u nekim segmentima podseća na Patersona Džima Džarmuša) može čitati u  univerzalnom ključu, kao priča o eskapizmu i čoveku koji se nakon trauma iz prošlosti sklanja od života prihvatajući da samo takav život ima smisla – u njemu postoji i jedan imagološki narativ. Sem što govori o čoveku koji bira da živi sporo, tiho i bez obzira što to drugima tako ne izgleda – smisleno, film pokazuje nepretencioznu svakodnevicu običnog malog čoveka.

A o jednoj zemlji, ma kako to paradoksalno ili banalno zvučalo, dosta govore i njeni toaleti, posebno japanski koji su deo specifične japanske kulture. U njima se greju daske ili emituje muzika, što zbunjuje strance. A jedan od kurioziteta, koji se vidi i u filmu, jesu toaleti koji su providni sve dok se u njih ne uđe.

Uz to, pozicija čistača toaleta u Japanu, u kojem i dalje postoji kult rada, sindrom smrti od prekovremenog rada karoši i osećaj dužnosti u odnosu prema zajednici, drugačiji je nego u mnogim drugim delovima sveta.

Japan © Ljiljana Maletin Vojvodić

Izuzetno bitan aspekt ovog filma je i – muzika. Ona slika osećanja glavnog karaktera i stvara posebnu atmosferu. Na samom početku Hirijama sluša Enimalse i House of the Rising Sun da bi u epilogu slušao Ninu Simon i Feeling Good. U međuvremenu njegovi izbori su: Lu Rid i Perfect Day, Redondo Beach Patti Smith, Otis Reddingov Sittin’ on the Dock of the Bay, pesma Sachiko Kanenenobu Aoi Sakana.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.