Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //
Sagovornica portala Art Box je Kajoko Jamasaki (Kayoko Yamasaki), pesnikinja, prevoditeljka, esejistkinja, profesorka univerziteta, japanolog. Kajoko Jamasaki je rođena u Japanu (Kanazava), diplomirala je na Filološkom fakultetu Hokaido univerziteta u Saporu a magistrirala i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, u kojem i živi. Prevela je na japanski Kišova dela Rani jadi, Enciklopedija mrtvih, Bašta, pepeo, poeziju Laze Kostića, Vladislava Petkovića Disa, Miloša Crnjanskog, Momčila Nastasijevića… Prevodila je na srpski poeziju Tanikave Šuntaroa, Širacija Kazukoa, autorka je knjiga poezije, eseja i studija.
Primetili ste da je „u Pesmama starog Japana Miloš Crnjanski našoj sredini otkrio japansku poeziju”, ali da nije on, nego je ”Ivo Andrić u Ex Pontu prvi u srpskoj književnosti pomenuo reč Japan”. Zabeležno je da Crnjanski u svojim mladićkim pismima, piše budućem nobelovcu, Andriću: „Na jesen daću Vam jednu dramu, pa je prevedite, pa da je daju u Rimu, pa da dobijemo lire, pa da idemo u Japan. Neću Vas zaboraviti.” Čini se da se u našoj književnosti i kulturi Japan od samog početka doživljava kao pozitivna stereotipija?
Prvo, treba da se setimo evropskog konteksta u kome se budi interesovanje za japansku poeziju kod Srba. Svirepost Prvog svetskog rata bila je prekretnica evropske umetnosti, kao što nam je poznato. Rađa se suštinska zapitanost: kuda ide civilizacija? Tu nastaje poetika osporavanja ili negiranja dosadašnjih svih književnih i društvenih konvencija: negiranje tradicije, svih zvaničnih institucija i autoriteta. Otuda je i antievropska klima u samoj Evropi, samokritičnost. Evropski mladi umetnici zanimali su se za Afriku i Azijiu. Kao što se vidi u jugoslovenskom avangardnom časopisu Zenit, čuveni Ivan Gol, koji je tragao za novim duhom poezije, pokazuje interesovanje za staru kinesku i japansku liriku, koji će inspirisati slobodni stih u evropskom pesništvu.
A kod Srba stara japanska poezija je ostavila dublji trag, čini mi se, na misaonom planu. Profesor dr Radovan Vučković piše u svom naučnom radu ovako: „1917. godine Crnjanskom blizak Pero Slijepčević odbranio je doktorksu disertaciju o budizmu u nemačkoj književnosti“ (Problem, pisci i dela VII , Istočno Sarajevo – Beograd, 2015, str.136). Od tada počinje, kako tvdri Vučković, talas interesovanja srpskih mladih pisaca za Istok. Što se Andrića tiče, u Nemirima se jasno vide motivi iz Dalekog istoka (tj. Kine i Japana) u „Priči iz Japana“. Mada je priča smeštena u Japanu, lična imena zvuče više kao kineska, a istorijski ambijent nas podseća na drevnu Kinu. Ali, smiren, hrabar, mudar i pravedan glavni lik, odnosno pesnik koji ima izvesne autobiografske elemente, ponudio je srpskim čitaocima sliku o Japanu. Zanimljivo je da ova alegorijska konstrukcija duguje satiričkom zapisu Svetozara Ćorovića „Iz zemlje Hirošime“, u kome se pojavljuje kineska provincija, kako ističe Vučković u istoj knjizi (str 68). Mada, zna se, Hirošima je ime japanskog grada. Kao što se vidi, među mladobosancima kao i mladim srpskim piscima bili su prisutni i Kina i Japan u njihovim razgovorima. Pozitivna i melanholična slika o Japanu nastaje u krugovima pisaca koji su tragali za nečim što je idealno u drevnim istočnjačkim mislima.
Kada pažljivo čitamo Pesme starog Japana, jasno se vidi da je Crnjanski shvatio suštinu budističke ideje, i to zahvaljujući Peru Sljepčeviću: sjedinjenje čoveka i prirode. Takav pogled na svet oseća se i u samoj poeziji Miloša Crnjanskoj. Motiv cveta trešanja, koji je prenet iz japanske pesničke tradicije nalazimo u njegovim pesmama kao što se odmah primeti u poemi „Stražilovo“. Cvet trešanja je u japanskom pesništvu kanonizovan simbol prolaznosti, a Crnjanski ga je preneo u srpsku savremenu poeziju kroz svoj život, kroz svoju poeziju.
Bez obzira što se u značajnoj meri razlikuje tradicionalan i savremeni Japan (u kome možemo govoriti o društvenim fenomenima kao što su hikikomori ili karoši), u imagološkoj slici Japana u srpskoj kulturi dominiraju ideje asketizma i smirenosti, ljubavi prema moralnoj i fizičkoj čistoti, metafora trešnjinog cveta, melanholija, nestalnost, nepostojanost, prolaznost. Tako je još, povodom Antologije japanskih pesama Miloša Crnjanskog, Isidora Sekulić, pisala: „Ne samo na Tisi, nekada se, u izvesno doba leta, i na Dunavu pojavljivalo nešto japansko, nešto slično opadanju magličasto lakog trešnjeva cveta: pojavljivalo se padanje u reku, posle prekratkog života, miriada magličasto lakih belih leptirića, vodenog cveta. Kao Japanci, i mi smo tada terali čun, kroz brazde od cveća…” Čini se da naše dve, tradicijski i prostorno udaljene kulture nemaju nikakve sličnosti. No, da li je još Isidora, zapravo, identifikovala da to nije tako?
Isidorine rečenice, koje ste naveli, mnogo volim. I Isidora je odlično razumela japansku srednjovekovnu zen budističku ideju o nestalnosti (muđokan), koju je Crnjanski vešto utkao u svoju knjigu Pesme starog Japana.
U svom prikazu, Isidora Sekulić uključuje prefinjenu pesničku sliku o masovnom stradanju koristeći motiv vodenog cveta, koji je vezan za reku Tisu. Isidora povezuje dva motiva: motiv cveta trešanja iz Japana; motiv vodenog cveta iz Srbije, po krhkosti, kratkotrajnosti, efemernosti njihovog postojanja. Finim pejzažom iz prirode koji simbolizuje prolaznost života približila je srpske čitaoce japanskoj drevnoj poeziji, koja je na prvi pogled njima veoma udaljena, neobična i drugačija. Kada su se pojavile Pesme staraog Japana, rane koje je srpskom narodu naneo Prvi svetski rat, još su bile sveže, otvorene.
Da se vratim na vaše pitanje. Imagološka slika Japana, ili slika o Japancima kod Srba jeste onakva kakvu ste je opisali. Mirni putnici u vozu, ljubazni i dobronamerni prodavci, marljivi čistač ulica, urednost i organizovanost kolektiva uvek me oduševljavaju kada god se vraćam u Japan.
Stereotipna slika o Japanu, može se reći, nije toliko pogrešna. Japanci vam daju takav prvi utisak, kada boravite kao putnik ili njihov gost. Mada se jasno vidi da prebrzi tempo života, koji nameće kapitalistički sistem u zreloj fazi, sve više i više otuđuje Japance. Nestao je veliki broj starih svetkovina i običaja koji su nas radosno okupljali u gradovima i selima, pogotovo posle pandemije. Premalo vremena za lični život i porodicu, čak za ljubav, što je posebno pogubno mladim ljudima. Bojim se da su Japanci postali dosta usamljeni, iako u dubini duše vole druženje.
Naime, asketizam, smirenost ili duhovna čistoća koje ste naveli prisutni su i kod Srba. Jedna od najlepših tišina jeste u Žičkom manastiru. I Visoki Dečani su čudesni. Smirenost je nešto što najviše nedostaje danas na svetu, a bitna je svima nama. Prema učenju zena, prava istina je ta koja svima donosi mir. A, po hrišćasnkom shvatanju (po pravoslavlju), ako sam dobro razumela, samo smireni čovek može da pomogne drugima. Negde, dva pogleda na svet se dodiruju.
U vezi sa vašim pitanjem, želim da ovde još nešto kažem. Književnost, pogotovo poezija, ima veoma važan zadatak: rekonstruisati svet koji u sebi nosi mnogo različitih značenja. Naš život je satkan od mnogih tankih niti, različitih boja. A život je kao kaleidoskop: malo ga pomeraš, on ti pokazuje novu sliku, nudeći sasvim drugi doživljaj. Slika nikada neće biti ista. Poezija ne treba da gradi stereotip o bilo čemu. Istina, književnost gradi i opštu sliku o nečemu. Ali, istovremeno, književnost se bavi nečim što ne može da se smesti u standarni ili stereotipni okvir neke konvencionalne slike o nekom narodu.
Štaviše, stereotipi su nekada opasni kao što se vidi u veštim propagandama koje nas okružuju vekovima. Kroz muziku, kroz likovnu umetnost, kroz pozorište i kinematografiju, formiraju se slike o nekom narodu ili o nekoj državi, o nekoj ličnosti, o nekom događaju. Pogotovo, danas se lako stvara stereotipna slika o bilo kome, o bilo čemu, zahvaljujući novoj tehnologiji. Od lekova do otrova. Poezija mora da sačuva autentičnost života, ličnog osećanja. Slojevitost značenja ljudskog postojanja.
Na kraju, dodala bih još nešto. Japanska srednjovekovna ideja o nestalnosti nastaje za vreme ratova, koji su dugo trajali (1192-1600). Politička nestabilnost, suša, poplava, pošast, glad i niz drugih nesreća, što je Kamono Ćomei opisao u svojoj esejstičkoj knjizi Hođoki. Smrt je bila tako blizu svima. Nesigurnost, strah i tuga oblikovali su filozofiju tadašnjih ljudi, misao o životu i smrti. I Miloš Crnjanki i Isidora Sekulić koji su preživeli burno ratno doba, čini se, našli su nešto što je srodno u japanskoj srednjovekovnoj misli o prolaznosti.
Sa suprugom, Hirošijem Jamasakijem, autorka ste knjige Sa japanskim u svet. Autorka ste i Gramatike savremenog japanskog jezika I i II. Pre više od 45 godina japanski jezik je počeo da se izučava kod nas, japanske studije su i dalje popularne. Koliko je japanski jezik težak srpskim govornicimai i koliko je važno poznavati kulturnu tradiciju jedne zemlje (u ovom slučaju Japana) da bi se, zaista, naučio jedan jezik?
U vezi sa razvojem japanologije, želim da pomenem važno ime: dr Dejan Razić, japanolog i sinolog. Svoj život je posvetio utemeljivanju japanologije i sinologije u bivšoj Jugoslaviji. Bio mu je izuzetno težak i mukotrpan posao, jer je postojao niz prepreka, od administrativnih problema, nerazumevanja kolega, pa sve do same teške bolesti, koja mu je odnela život. Današnja japanologija u Srbiji mnogo duguje njemu.
Pokrenuti novu studijsku disciplinu tamo gde ona nema tradicije zaista je težak zadatak u pravom smislu te reči. Kao da sadite stabla jabuke u pustinji. Kada se poredi sa ruskom, poljskom ili češkom japanologijom koje imaju tradiciju, postaje nam jasno. Radila sam od samog osnivanja studijske grupe za japanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, ukupno 35 godina. Bilo je neophodno da se sistematizuje učenje japanskog jezika kao stranog, što je bio mukotrpan posao. Trudili smo se da studenti imaju Gramatiku savremenog japanskog jezika, što je veoma važno.
Želim da naglasim da je bila značajna saradnja sa Tokijskom univerzitetom za strane studije, čiji su mladi lektori dolazili redovno desetak godina, i doprineli razvoju japanologije. Japanski lektori su studentima nesebično prenosili znanje japanskog jezika novim metodama, a rađalo se prijateljstvo u učionici, što je veoma dragoceno. Pri rastanku posle mandata svakog lektora, bilo je suza. Moram da pomenem da je Hiroši sastavio dvojezični rečnik (japansko-srpski; srpsko-japanski) sa kratkom gramatikom, koji doživljava nekoliko izdanja. Profesor dr Predrag Piper mu je dao niz dragocenih saveta. To su prilozi srpskoj japanologiji. Nadam se da će se japanologija i dalje razvijati u Srbiji.
Japanski, svakako, nije lak jezik evropskim polaznicima, posebno zbog specifičnosti i složenosti pisma. Ali u svakoj generaciji imamo nekoliko izuzetnih studenata. Studenti u Srbiji, čini se, nadareni su za učenje stranih jezika. Balkan je mesto u kome se susreću različiti jezici i kulture, pa su ljudi otvoreni prema drugim kulturama, što je važno za učenje jezika. To važi za Istočnu Evropu.
Među diplomiranim japanolozima ima nekoliko sjajnih ličnosti. Da navedem tri imena: današnja ambasadorka Srbije u Nemačkoj dr Snežana Marković, koja je dugo radila u u Tokiju; ambasadorka u Tokiju Aleksandra Kovač; Tijana Nagato, dugogodišnji sekretar u vašoj ambasadi u Tokiju. One, ne samo da odlično govore japanski, već su posvećene svom pozivu. Nesebično, mudro, kreativno i vredno rade da grade mostove između Srbije i Japana. Japanci ih mnogo vole, visoko cene njihov rad.
Treba da pomenem i Branku Takahaši, koja živi u Tokiju, piše romane i na srpskom i na japanskom, a Sanja Tripković, koja radi u jednoj kompaniji u Tokiju, bavi se i književnim tekstovima na japanskom. Ima i drugih koje rade u japanskim firmama veoma uspešno u Srbiji, koristeći odlično znanje japanskog. Njihovi uspesi me uvek raduju. To su divni ljudi u kojima se spajaju dobre strane srpskog i japanskog mentaliteta. Nije bilo uzaludno to što smo se trudili.
Za učenje stranog jezika, kao što ste već nagovestili, svakako je potrebno upoznavanje istorije i kulture, posebno književnosti. Polaznicima treba pružiti jasan uvid u japansku istoriju, kulturu i književnost. Toplo vam preporučujem dvojezičnu Istoriju Japana (Zavod za udžbenike, Beograd) koje su kolege prevele zajedno sa Hirošijem. Sažeta, objektivna. Ovim naslovom su utvrđeni termini koji se odnose na japansku istoriju. Jezik je zaista složen sistem, u kome imaju bitnu ulogu emocija, misao i kolektivno pamćenje. Da sam imala još jedan život, unela bih pozorišnu istoriju Japana u nastavni program. Želela bih da govorim o lepoti No drame, što je već odavno osetila Isidola Sekulić. Obožavam No dramu, jer kroz tišinu oživljava onostranost. To je metafizika. A, život je jedna mala posuda, data od Boga. Ne može da stane previše vina u njoj.
Inače, treba da se setimo da je upoznavanje istorije zaista bitno kada čitate strana književna dela. Kako biste razumeli Rane jade a da ne znate šta su to Hladni dani? Kako ćemo čitati Na Drini ćupriju ako ne znamo prošlost Bosne. Mada me je Andrićev roman obuzeo dok nisam još dovoljno poznavala vašu istoriju. Bila sam student, čitala sam ga tada na odličnom japanskom prevodu. Andrić me je uveo u istoriju Balkanskih naroda, punu tuge i lepote.
Književna dela sadrže sva moguća izražajna sredstva jezika. A, što je važnije, pružaju nam novi duhovni, emocionalni i autentični doživljaj sveta. Čitati književno delo ili učiti strane jezike jeste predivno putovanje po novim predelima.
Zanimljiv je podatak da pišete (i objavljujete) i na srpskom i na japanskom jeziku. Nagrađeni ste i značajnom pesničkom Nagradom „Milica Stojadinović Srpkinja”. Kritičari su primetili da u poeziji „povezujete dva tipa osećajnosti i jezičke slikovitosti: istočnjačku i zapadnjačku“, te da „japansku (haiku) lucidnost transponujete u srpski jezik”. Da li se slažete sa takvim tumačenjima? Koliko na Vaš identitet utiče jezik; da li se Vaš stil i izbor motiva, odnos prema temi menjaju u zavisnosti od jezika na kojem pišete?
Živeti na dva jezika kao pesnik i prevodilac jeste veliki proces. Pogotovo kada si na književnoj sceni na oba jezika, zahteva mnogo snage, ne samo duhovno već i fizički. Kroz životno, čitalačko i spisateljsko iskustvo, jezik se razvija, obogaćuje, oblikuje i brusi. Ali, istovremeno, velika je borba da čuvaš elastičnost, raskošnost svoga maternjeg jezika kada živiš izvan svoje matične zemlje, daleko od domovine.
Nagrada „Milica Stojadinović” me je veoma obradovala, kao da sam postala vaš rod. Mnogo mi je drago da neki kritičari primećuju i otkrivaju nešto novo u mojoj poeziji, neki spoj dva sveta, dve različite osećajnosti. Neka moja poezija bude more u koje se ulivaju dve reke: srpski jezik i japanski. Poezija treba da briše sve granice. Prava poezija se nalazi iznad svih jezika, religija, kultura, tradicija… Prosto lebdi kao blaga svetlost koja obavija usnulo dete. Ili jutarnji cvrkut ptica u tišini, ili njen let.
Nagrađeni ste i za svoj prevodilački rad. Na japanski ste prevodili Danila Kiša, Andrića, Desanku Maksimović i dr, a na srpski pesme Šuntaroa Tanikave? U čemu se razlikuje prevođenje sa srpskog na japanski od japanskog na srpski jezik?
Velika je razlika, drugačiji su procesi, što se smerova jezika u prevođenju tiče. Maternji jezik vam pruža neku vrstu sigurnosti i opuštenosti, dok strani jezik, iako ste ga odlično naučili, daje jedno osećanje nesigurnosti i izvesnu napetost. Ali, za poeziju je napetost dobra stvar, kao i nesigurnost. Kada ste previše sigurni u jeziku, onda ne možete pisati poeziju. Mala nesigurnost ili napetost je divan začin u jeziku.
Mada, moram nešto da priznam. U početku sam mislila da mi je lakše kada se prevodi na japanski, ali danas ne mislim baš tako. I jedan i drugi smer su podjednako složeni, zahtevaju mnogo uma, emocije i iskustva. Prevoditi poeziju liči na filigranski rad. Prvo, treba shvatiti originalnu pesničku sliku, zatim muziku, da bi sve to preneli na drugi jezikovni sistem, pesnički precizno.
Prevođenje, kao svaka umetnost, zahteva izuzetnu koncentraciju. Dok sam prevodila Kazuko, ili Šuntaroa, morala sam da se isključim iz sveta, da bih se potpuno posvetila prevođenju. Što se proze tiče, drugačiji su postupci. Ali za jedno i drugo, potrebno je temeljno znanje oba jezika, istraživački duh ali i osećaj za melodiju.
Mirjana Vukmirović, čuvena prevoditeljka za francuski, često mi je govorila: morate da imate živce za stihove. Pored toga, treba da imate pouzdane ljude, odlične poznavaoce jezika, s kojima se savetujete. A važni su i rečnici. Kada prevodim, proveravam često neke sinonime, značenje reči, više puta čitam da bih dobila ekvivalentnu muziku.
Japanski pisci su vrlo čitani u Srbiji, od Mišime, Kavabate, preko Harukija Murakamija, Rjua Murakamija. Kakva je recepcija ex-Ju pisaca u Japanu, recimo Kišovih dela Enciklopedija mrtvih i Rani jadi koje ste prevodili ili Ive Andrića čiji ste novi prevod izabranih priča objavili sa suprugom Hirošijem? Prevode li se na japanski jezik neki savremeni srpski pisci?
Zaista je lepo što su japanski pisci čitani, omiljeni i prisutni u Srbiji. Osim imena koja ste naveli, želim da preporučim Žena u pesku Kobo Abea u prevodu Dejana Razića. Treba da dodajem Rjunosukea Akutagavu i Soseki Nacumea, koji su vrhunski pisci japanske moderne. Meni je Akutagava duhovni učitelj književnog jezika. Njegov stil je uzoran. Njegove rečenice su jasne, svedene, sveže i poetične.
Još nešto. Priredila sam Antologiju japanskog eseja (preveo Dalibor Kličković, Službeni glasnik, 2019), u želji da predstavim bogatu tradiciju japanske esejističke književnosti. Urednik je bio Branko Kukić, vrhunski urednik. Možete da uživate u divnim esejima japanskih autora.
A sada, govorimo o književnostima iz srpskohrvatskog (uh, kako je to funkcionalan izraz bio!) govornog područja. Moram reći da je nas književnih prevodilaca za srpski ili hrvatski još uvek malo, iako ima veoma dobrih savremenih dela.
Prva generacija prevodilaca za „srpskohrvatski jezik“ bavila se klasičnim delima. Za promovisanje jugoslovenskih književnosti, posebno srpsku, izuzetan doprinos su imali Kazuo Tanaka, Šigeo Kurihara i Hiroši Jamasaki Vukelić. Preveli su srpske narodene pesme i pripovetke prema Vuku Karadžiću, dela Petra Petrovića Njegoša, Ive Andrića i dr. Iz hrvatske književnosti, Tanaka je preveo Krležinu prozu za jednu antologiju, dok je Kurihara preveo Priče iz davnina Ivane Mažuranić.
A ja spadam u drugu generaciju prevodilaca. Kiš uživa odličan prijem kod uticajnih kritičara među kojima su istaknuti pisac Nacuki Ikezava, poznata spisateljica Joko Ogava, a dr Ikezava je uvrstio Bašta, pepeo u okviru knjige Izabrana dela svetske književnosti. Enciklopedija mrtvih i Rani jadi su izdati sada u džepnom izdanju, što potvrđuje Kišovo prisustvo među japanskim čitaocima.
Treba da pomenem da je pokrenuta nova edicija svetskih klasičnih književnosti pri izdavačkoj kući Genki šobo. U njoj se nalaze Njegoš (preveli K.Tanaka i H. Jamasaki) i Andrić (preveli Tanaka, H i K. Jamasaki). U oktobru prošle godine smo predstavili ova izdanja u Ambasadi Srbije u Tokiju. Bilo je puno posetilaca. U istoj ediciji se očekuje uskoro Nušićevo delo koje je prevela Ajako Oku.
Pored ovih pisaca, Keiko Mitani, koja je nažalost nedavno umrla, prevela je nekoliko dela M. Pavića kao i Selimovićev roman Derviš i smrt, što je odličan doprinos prevodilaštvu. Hiroši je preveo Kada su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića, što nam je posebno drago. Jedan fenomen jeste zbirka Andrićevih priča pod naslovom Priča o vezirovom slonu koju je sačinio već pomenuti Kurihara 2018. godine. Rođen 1934. godine! Kada mu je izašla knjiga, imao je 84 godina. I dalje je aktivan kao književni prevodilac. Pre neki dan mi je pisao da je preveo pet priča Laze Lazarevića! Želim mu još mnogo godina!
Što se mladih srpskih autora tiče, prevela sam nekoliko pripovedaka Berislava Blagojevića za japanski literarni časopis Subaru. Njegova kratka prića „Krik“ mi se mnogo sviđa. Iskrena i snažna emocija, fin humor koji ublažava tugu i gorčinu, vešto pripovedanje. To je lirski zapis koji svedoči građanski rat u očima dečaka, što me podseća na Rane jade. Nadam se da će biti još dobrih priča od njega.
Sada bih želela da prevodim roman Miloša Crnjanskog: Dnevnik o Čarnojeviću. Ove godine imam već nekoliko planova, među kojima je monografija o Pesmama starog Japana za japanskog izdavača. Trudiću se da budem smirena, vedra i posvećena književnim rečima, kao onaj tihi isposnik kako ga je opisala Isidora u svom prikazu o Pesmama starog Japana.
Leave a Reply