Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Ako biste danas pitali prosečnog srednjoškolca da li je čuo za neku savremenu domaću pesnikinju, verovatno bi odgovor bio odričan. A još je verovatnije da ne bi pomenuo Radmilu Petrović (1996, Užice). Mada bi mu se — istina, ne „na prvu loptu“ — njeni stihovi dopali. Recepcija savremene poezije je oskudna, za nju nema mesta u školskim programima. Mladi danas ili ne čitaju ili je njihova percepcija pesništva opterećena opštim mestima i klišeima o tome kako bi „prava pesma“ trebalo da zvuči.

Kako se onda desilo da jedna „šmeker-devojka, s perorezom u džepu i žicama u brushalteru”, dobije prostor u javnosti rezervisan za romanopisce?

Možda zato što se Radmila Petrović nije pesnički pozicionirala kroz kontrolisane kanale tradicionalne kritike (iako je kao srednjoškolka bila laureatkinja 42. Limskih večeri poezije zahvaljujući zbirci Miris zemlje, Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj, 2014. i pobedila je na 22. Poetskom konkursu „Desanka Maksimović“ zbirkom Celulozni rokenrol, SKZ i Valjevska gimnazija, 2015), već kroz citate, postove i komentare na društvenim mrežama.

Pesnikinja koja je u široj javnosti postala poznata po fotografiji na kojoj u vans patikama sedi na traktoru i stihovima poput: „Srpkinja sam, al’ mi Kosovo nije u srcu” ili „Samo želim nekog da rasklopimo traktor mog oca u tišini“, iako sasvim svoja i specifična, prototip je nove pesničke generacije. Iskustvo pisanja sticala je na radionicama kreativnog pisanja, učestvujući u (ne)formalnim čitanjima poezije, pesničkim susretima i festivalima. Umrežena generacijski, bila je učesnica značajnih internacionalnih rezidencijalnih programa za pisce, a često gostuje i u medijima.

Poslednju zbirku Nisam znala šta nosim u sebi (Šmeker-devojka, 2024) objavila je u sopstvenoj izdavačkoj kući, koju je osnovala sa svojim sestrama. U istoj kući reizdata je i njena prethodna zbirka Moja mama zna šta se dešava u gradovima (Enklava, 2020), prodata u — za poeziju gotovo nezamislivih — 12.000 primeraka.

Rođena u Užicu, odrasla u Stupčevićima kod Arilja, diplomirana ekonomistkinja školovana u Beogradu, piše iz iskustva koje nije novo, ali ga donosi na autentičan način. Ruralni imidž Radmile Petrović, nije poza, ona kroz njega pokazuje otpor, ali istovremeno on je i štit od uniformnosti i pritiska da se uklopi.

Život između sela i grada, osećaj drugosti, neprihvaćenosti — izvor su poezije u kojoj se život promišlja bez poetskog eskapizma i distance. Pesnikinja (koja je ujedno i lirski subjekt zbirke) živi između diskursa koji se ne razumeju: selo-grad, porodično-lično, tradicionalno-fluidno. To što ne pripada ni jednom ni drugom, otvara prostor za čitalačku identifikaciju.

Uprkos narativnosti i jezičkoj jednostavnosti, njena poezija ni u novoj zbirci, Nisam znala šta nosim u sebi, nije lišena metaforike i simbolike. Direktni i ispovedni stihovi i dalje deluju kao dnevnički zapisi, beleške iz svakodnevice. Radmila Petrović nastavlja da piše bez ukrasa, sa dozom (samo)ironije, bez sentimentalnosti, a u njenom poetskom vokabularu su i: open spejs, intervju za posao, kantina, šefica Mira, sms poruke, intervju, lakat na šalteru…

„Shvatiću kao znak ljubavi kad me jednom ponovo zapratiš na instagramu“ — piše Radmila Petrović.

Njena nova knjiga, zapravo roman u stihovima, iako formalno drugačija, zadržava ključne motive kao što su: socijalno raslojavanje, identitet, rodne uloge, dihotomija selo i grad, porodica.

U pesmi „Moja kosa želi s njenom u istu pletenicu“ Petrović piše:
„Niko za mene nije prokopao kanal / pitomi ljudi žuborili su roditeljskim koritima / a ja znala / ako želim uspeh / moram grunuti u mlazevima.“

Majka je figura rada, požrtvovanja, ali i odsustva nežnosti — ona koja muzla mleko rukama koje su trebale milovati njenu kosu. Otac je takođe prisutan kao dvostruki simbol — u kući „vuk“, u gradu „pile“.

Ovaj put queer tematika, u smislu osporavanje binarnih opozicija, fluidnost roda i seksualnosti, izlazi iz okvira nagoveštaja i postaje važna tema zbirke (pesma: „Žena što se nikad pre nije zaljubila u ženu voli u meni možda muškarca“ i dr.), uz lajt-motiv vile — mitološkog bića iz srpskog folklora, zaštitnice prirode, čudesne lepote i natprirodnih moći:
„Priznaj mi, vilo / kad prođeš ulicom / prestrojavaju li se / u traku bliže tebi / momci na motorima.“

Iako se zbirka Nisam znala šta nosim u sebi ne iscrpljuje u rodnom ili queer okviru — ti slojevi su veoma važni jer otvaraju prostor za teme koje su i dalje potiskivane i deo su šireg društvenog konteksta.

Poezija Radmile Petrović, polazi iz konkretnog i svakodnevnog, što joj daje društvenu oštrinu. Jer ne može se pisati o porodici, rodu, seksualnosti i identitetu, a ostati društveno nezainteresovan, iako Petrović to ne čini na jedan eksplicitno angažovan način.

Takođe, iako njenu poeziju ne možemo deklarisati kao ekofeminističku, u njenom jeziku i motivima možemo prepoznati kritiku patrijarhalnih struktura, paralelne sisteme dominacije, preispitivanje roda i seksualnosti kao društvenih konstrukata.

U stihovima Radmile Petrović nema lažnog pomirenja.

Odrasla je u selu u kojem nisu mogli „odvojiti ratnog zločinca od heroja / nasilnika od oca“ jer, „zna se šta je loš otac / koji te ne prizna kao svoju / ode da pravi po svetu / neku drugu decu.“

Živi u gradu u kojem je pisanje poezije razlog za oprez: „Poštovana / obaveštavamo Vas / izabrali smo drugog kandidata / direktorka je uzela s rezervom / činjenicu / da pišete pesme.“

Upravo su takav jezik, razlaganje identiteta i stihovi kao otpor i promišljanje razlozi zašto je Radmila Petrović danas među najčitanijim pesnikinjama svoje generacije.