ŠTA STRANCI ZNAJU O ŠVEDSKOJ?

Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

O pravoj Švedskoj ne znaju stranci ništa. Stranci koji prođu kroz te severne zemlje, brbljaju o njima, ono što su čitali o tim zemljama, a ne ono što su doživeli i videli.

Miloš Crnjanski, „Kod Hiperborejaca“

Švedski mentalitet, u zavisnosti od toga ko o njemu govori, možemo iščitavati kao tzv. pozitivnu („Pipi duga čarapa“, Strindberg, Ikea, „ABBA“, Bergman, krimi-romani i serije na Netfiksu, samoodrživost, ekološka svest, minimalistički dizajn…) ili negativnu stereotipiju (distanciranost, hladnoća, otuđenje, melanholija).

Haga u Geteborgu. Foto: LjMV

Površno je donositi uopštene sudove u vezi sa određenom zemljom ili nacijom, ali očigledno je da i dan-danas, uprkos globalizaciji, migracijama ili pandemiji, Šveđani ne prave buku, stoje u redu i „gledaju svoja posla”.

Buvlja pijaca u Švedskoj. Foto: LjMV

Pitanje je, samo, u kojoj meri se savremeno švedsko društvo i dalje može posmatrati kao konzistentna sredina u kojoj većina deli iste stavove u vezi sa osnovnim načelima funkcionisanja u zajednici?

Detalj iz Švedske. Foto: LjMV

Ne znam koliko je njihovo društvo i dalje zasnovano na principima egalitarizma, ali se u švedskom nacionalnom kodu, uostalom kao i u ostatku Skandinavije, prepoznaju opšta mesta kao što su: umerenost (lagom), sloboda govora, nizak nivo korupcije.

Baštenska kolonija u Švedskoj. Foto: LjMV

U Švedskoj su, u značajnoj meri, izgrađeni odnosi u domenu ravnopravnosti − švedski zakon zabranjuje popis građana na osnovu njihovog porekla ili religije, homoseksualnim partnerima je omogućeno legalno sklapanje brakova i usvajanje dece. Zakoni posebno štite decu i njihova prava, Švedska je još 1979. godine postala prva zemlja koja je fizičko kažnjavanje dece proglasila krivičnim delom. Zakonodavstvo u sferi rodne ravnopravnosti usmerilo je švedsko društvo ka rodnoj neutralnosti, u Nacionalnu enciklopediju Švedske unet je pojam hen – lična zamenice neutralna u odnosu na lične zamenice trećeg lica jednine muškog i ženskog roda.

Švedska. Foto: LjMV

Zato se ne čini slučajnim što se radnja Kišove Enciklopedija mrtvih (1983) dešava upravo u Švedskoj budući da je dominantni literatni motiv ovog teksta – ideja o enciklopediji anonimnih i običnih ljudi.

Buvlja pijaca u Švedskoj. Foto: LjMV

Junakinja Kišove priče u Stokholm doputuje na poziv Instituta za pozorišna istraživanja a nakon izvođenja Strindbergove Sonate duhova u Dramskom pozorištu, zajedno sa svojom domaćicom, izvesnom gospođom Johanson, odlazi u Kraljevsku biblioteku. Na kraju se otkriva da je sve to naratorkin san, no fabula je sledeća: ostavši tokom noći zarobljena u toj biblioteci kao u nekakvom zatvoru, ona se suočava sa čudom − sa enciklopedijom umrlih u kojoj su detaljno, biografski precizno, a u isto vreme lirski i poetično prikazane obične ljudske sudbine. U toj enciklopediji nije bilo poznatih niti slavnih ljudi i kao da se upravo jednim takvim delom ispravlja(laljudska nepravda i da se svim Božijim stvorenjima dalo jednako mesto u večnosti, zahvaljujući tome što ima još na svetu ljudi koji beleže i vrednuju svaki život, svaku patnju, svako ljudsko trajanje.

Švedska. Foto: LjMV

Na specifičan način o švedskom mentalitetu svedoči i norveški autor Karl Uve Knausgor (Karl Ove Knausgård, 1968) koji je šestotomnu Moju borbu (2008−2011), pisao u Švedskoj. Radnja drugog toma heksaloga se iz Norveške seli u Švedsku jer protagonist i narator, jedne noći, vozom, iz Bergena stiže u Stokholm. Tamo ga sačekuje sunarodnik, Geir, koji mu pomaže da bolje razume novu sredinu i da se u njoj snađe. U međuvremenu se zaljubljuje u sada već (drugu) bivšu ženu, švedsku spisateljicu Lindu Bustrem (Linda Boström, 1972), s kojom će imati decu. Pokušavajući da se uklopi u novo okruženje, živeći u zahtevnom emotivnom odnosu, Karl Uve Knausgor se bori sa osećajem praznine i nedovoljnosti.

Švedska. Foto: LjMV

Uz intimnu, teče i jedna imagološka priča o Norvežaninu u susretu sa švedskim načinom života, ispunjena, u osnovi, opštim mestima. Iako je reč o srodnim kulturama, život u Švedskoj se glavnom junaku često čini neobičan i neprirodan jednako koliko je Šveđanima i on sam često neshvatljiv. Tako će ga u jednom trenutku, zbog načina na koji komentariše carski rez, Lindin švedski prijatelj, aludirajući na njegov konzervativizam, ironično nazivati Hamsunom, dok će Karl Uve Knausgor, nostalgičan spram Norveške, u koju ipak ne želi da se vrati, Stokholm opisati rečima: „To je fin grad. Ali hladan kao led. Možeš u njemu provesti čitav život, a da ne stupiš ni sa kim u prisan kontakt. Sve je u njemu organizovano na način da sa drugima ne dođeš u dodir” ili „Nikada nisam živeo u mestu na kojem je adresa stanovanja toliko bitna kao što je to slučaj u Stokholmu. Na neki način, ona je esencija svega ostalog. Ukoliko živite van centra zbivanja, zapravo ste isključeni. Pitanje u vezi sa tim gde živite, na način na koji se pojavljuje u Stokholmu nikada se ne postavlja u Bergenu”.

Skandinavski dizajn (Bolia). Foto: LjMV

Nekoliko godina kasnije, Linda Bustrem Knausgor će u svom romanu „Oktobarsko dijete” („Oktoberbarn”, 2019) napisati: „Sama sam sa sobom. U gradu u kojem živim nemam prijatelja, a muž me je ostavio. Dosadilo mu je biti osoba koja za stolom vodi razgovore sa djecom. Puno se šalio s njima da sakrije činjenicu da ja ništa ne govorim. Osim onda kada sam pričala bez kraja i konca. Često me nije bilo kod kuće. Često sam bila u ovoj bolnici. Moja nas je bolest sve unesrećila. Bio je to život koji on nije htio. Sva je ljubav postala samo vesta koja te svrbi i koju moraš skinuti. Samo da se riješiš te veste i sve će ponovo biti dobro.”

Iako vam unutrašnji glas govori da ne bi trebalo istraživati šta je u toj knjizi stvarno, a šta domaštano autorkino iskustvo, teško je potpuno zanemariti njenu vezu sa autorom „Moje borbe” budući da je Linda Bustrem Knausgor jedan od značajnih likova autofikcijskog heksaloga u kojem je K. U. Knausgor, mnogi će se sa njom složiti, „do kraja ogolio njihovu intimu”.

U Oktobarskom dijetetu” naratorka svedoči o boravku u bolnici koju zove „tvornicom”, bipolarnom poremećaju, pokušaju samoubistva, elektrokonvulzivnoj terapiji kojom, poput „restart” dugmeta na kompjuteru telo „šokiraju” kako bi povratio svoj balans. No, iako je reč o iskustvu koje jeste autorkino, i mada o njemu javno govorila, ovaj roman prevazilazi autobiografski podtekst i ne može se čitati kao autofikcija u kojoj (elektrokonvulzivna terapijia, doživljaj bolnice), ne prepozajemo tipičnu sliku Švedske.

Oktobarsko dete Linde Bustrem Knausgor na švedskom jeziku. Foto: LjMV

Iako je švedski politički model za mnoge i dalje dokaz kapitalizma s ljudskim licem, a zvanični statistički podaci govore da je Švedska multikulturalno društvo u kojem skoro petina stanovništva vodi poreklo iz drugih zemalja, diferencijacija se uočava u svim segmentima, od religijskog do gastronomskog.

Supermarket u Geteborgu. Foto: LJMV
Supermarket u Geteborgu. Foto: LJMV

Zato se postavlja pitanje u kojoj bi meri stereotipi o švedskoj kulturi danas morali uključiti i tzv. kulturu imigranata, pripadnike različitog etničkog i kulturološkog identiteta, paradokse i kompleksnost kojima oni modifikuju tradicionalni švedski kulturološki model?

Prodavnica second hand robe u Geteborgu. Foto: LJMV

Iz toga se, dalje, nameće i pitanje da li je priča o švedskoj kulturi i Šveđanima svedočanstvo o tradicionalno orijentisanim starosedeocima koji slede duhovnost svojih predaka ili je to priča o imigrantima koji najverovatnije nikada neće pročitati knjigu nekog švedskog pisca i koje neće zainteresovati švedska istorija niti kultura?

Švedska. Foto: LjMV

Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno sa njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd, pripoveda švedski imigrant, Ljuba Sretenović, protagonista romana Dragoslava Mihailovića (1930) Kad su cvetale tikve (1968).

Priču o nekadašnjem dušanovačkom šampionu u boksu, (anti)junaku beogradske periferije, Mihajlović smešta u okvir koji se odvija u Švedskoj – i koji, i nakon više od pola veka, predstavlja svojevrsnu imagološku sliku ove nordijske zemlje, koja se, u velikoj meri, na sličan način uz čitav niz klišea (plavokose i plavooke Šveđanke, specifična vrsta naivnosti spram srpske „superiornosti”), čak i danas konstruiše u svesti mnogobrojnih emigranata. Tako, Ljuba Sretenović, bivši junak Dušanovca nastavlja: Ovi blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad pođem, oni kažu: „On je otišao na svoje more. On ne može bez svog mora”.

Čude se imigranti Šveđanima, i čine im se naivni i nerazumni. Zato kada Mihajlovićevog protagonistu slomi nostalgija, kada ga uhvati njegovo „ludilo” i kad se smrači, on sedne u kola i pobegne s posla, na šta njegovi iz sindikata kažu: On ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi to zemlja ako našem najboljem radniku ne možemo da dozvolimo da vidi svoje more?

Bazen u Geteborgu. Foto: LJMV

Takva reakcija izaziva Ljubin komentar: „Oni misle da smo svi mi prosto udareni, keve mi. I kad prođu ovuda i kad čuju kako urličemo naše pesme, i ovakve suze valjamo, oni misle – nismo čitavi. Leba mi, veze nemaju. Ali ovako rezonuju, ako si ti lud, slobodno i to možeš da budeš, i imaš pravo na to, samo nemoj da napraviš neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad njemu to dođe, on predoseti, pa sedne u kola, i ode u tu njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki prekršaj? Nije. Je li učinio nešto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije i bolje što je otišao?“

Cvećara u Švedskoj. Foto: LjMV

Predstave o „Drugom” u Mihajlovićevoj prozi, iako su napisane pre skoro pola veka, zahvaljujući kompleksu manipulativnih stereotipa i klišea na kojima se slika Švedske (i Skandinavije uopšte) u našoj kulturi održava, svojim refleksivno-anegdotskim epizodama svedoče o praksi vezivanja za nacionalne identiteteo odnosima moći i inferiornosti i njihovim emotivnim interpretacijama. O tome da o pravoj Švedskoj, ne znaju stranci ništa.

Ili to uopšte nije tako?

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!