JEDNO MESTO U SVETU

Autorka: Dragana V. Todoreskov //

Itan Hok, Svetli tračak tame, Geopoetika, 2021, prevela Lusi Stivens

„Spoljašnji svet je sklon da veliča one najtrivijalnije i najpovršnije aspekte u životu jednog glumca“, beleži Itan Hok u svom romanu Svetli tračak tame (A Bright Ray of Darkness). Koliko sam puta u raznim komentarima na drušvenim mrežama povodom ovog svestranog umetnika (scenariste, reditelja i pisca) pročitala: „Onaj što je prevario Umu Turman!“

To me uvek rastuži, jer kvalifikovati umetnika na osnovu njegovog privatnog života jeste tekovina vremena u kojem dominira žuta štampa. Pritom, kao neko ko je pogledao sve filmove i serije Itana Hoka (od kojih neki pripadaju meni ne baš omiljenim žanrovima) samo da bi uživao u ulogama ovog glumca, osećam se i lično pogođenom. Ok, možda je sve stvar perspektive. Da sam pasionirana obožavateljka Itanove bivše žene, možda bih osetila žensku solidarnost i bes. Ovako, u roman sam ušla pristrasno, sa relativnom ravnodušnošću prema glasinama da je reč o maskiranoj autobiografiji, ispovednoj prozi itd. Pošto je Svetli tračak tame prvi roman Itana Hoka objavljen na srpskom jeziku, bila sam više nego znatiželjna da otkrijem kako se moj omiljeni glumac snašao u ulozi pisca.

Svetli tračak tame
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ethan_Hawke_2013.jpg

Ne živim u Americi, pa ne znam koliko tabloidi utiču na formiranje javnog mnjenja niti u kojoj meri ih oblikuje etički kodeks koji neko (ko, zapravo, drugo je pitanje) određuje, ali sasvim sigurno znam da, kako na američkom kontinentu, tako i kod nas, ima mnogo ljudi i žena koji su se našli u sličnoj situaciji kao Itan Hok. Ne mislim samo na poznate ličnosti, već i na common people čiji se privatni životi prežvakavaju po kuloarima i kancelarijama, a mane prenose usmenim proznim vrstama poznatijim kao tračevi. I svako od njih/nas je barem jednom u životu osetio potrebu da se opravda, da motiviše svoje postupke, što je, naravno, unapred osuđeno na propast. E sad, da je Svetli tračak tame samo, na autobiografskom modelu zasnovana, priča o propasti jednog braka, o usamljenom i neshvaćenom mužu koji živi u varljivoj nadi da će mu njegova otuđena žena oprostiti preljubu, rekli bismo da je Itan Hok svoj pokušaj pravdanja pretvorio u promašaj. Ali, na čitalačku sreću, ovaj roman je mnogo više od toga.

„Mada mi se sav svet rušio, nešto mi je ipak ostalo. Ne mislim da je to mnogo važno; ne mislim da će mi pomoći da me Sveti Petar pusti da prođem kroz biserne kapije raja; često se tome podsmevam – ali, oduvek sam bio dobar glumac. U svetu je uvek bilo jedno mesto gde je moje telo znalo šta treba da radi. U nečemu sam bio dobar i to što tako nešto postoji, bilo mi je dovoljno. Sada mi je, više nego ikada, bila potrebna moja profesija. Bila mi je potrebna da se na nju oslonim, da me podupire…“

Pisan u prvom licu, a zamišljen kao ispovest glumca čiji se život raspada u paramparčad, Hokov treći roman vodi nas u svet pozorišta i demonstrira umeće da se lični bol umanji umetnošću, da se svakoga dana na nekoliko sati pobegne u sigurnost drugoga, u novu priču, u tuđe cipele. Vilijam Harding, 32-godišnji američki glumac proslavljen u filmovima, stupa na brodvejske pozorišne daske u ulozi Ognjanina, Henrija Persija koji se buni protiv engleskog kralja Henrija IV u istoimenoj drami V. Šekspira. Budući da se radi o filmskoj zvezdi, kako Hardinga doživljavaju pozorišni kritičari i šira javnost, on sada mora da odigra ulogu života i objasni svima da njegova slava nije nezaslužena, već da proističe iz talenta i neumornog rada. Nešto slično mora da uradi i junak filma Birdman A. Inaritua, samo što je u njemu Majkl Kiting u ulozi ostarelog i donekle rashodovanog holivudskog asa poznatog po tumačenju superheroja, dok je Harding u mladim godinama i u punom stvaralačkom naponu. Sa druge strane, glumac koji je u osetljivoj životnoj fazi, a izlaz traži u alkoholu, narkoticima i povremenim seksualnim vezama, sada mora da pobedi samog sebe i doprinese uspešnosti čitavog glumačkog ansambla. Jer, koliko god bila umetnost, predstava Henri IV je u isti mah i projekat iza kojeg stoje producenti očekujući zaradu. Iz njihove perspektive, merila uspešnosti predstave nisu samo pozitivne kritike u prestižnim njujorškim listovima nego i broj prodatih karata, od premijere pa do poslednje izvedbe.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ethan_Hawke_Festival_de_Venise_(Mostra)_(cropped).png

Noseći, pored ličnog, i teret nedovoljnog pozorišnog iskustva, ali, sa druge strane, i radoznalost koju oseća pred izazovom nepoznatog i novog, kao i ambiciju dopadljivosti publici i kritičarima koje nije lišen nijedan umetnik, Harding ulaže neverovatne napore da svoju ulogu dovede do perfekcije, ne štedeći pritom vlastito zdravlje. Dok se povodom scenskog rada muči dvojako – da prikaže Ognjanina u svoj njegovoj pobunjeničkoj impozantnosti pri čemu ulaže ogromne fizičke i psihičke napore, ali i da sačuva pribranost ukoliko dobije negativne komentare reditelja, kolega, publike i kritičara –on nastoji da očuva odnos sa decom koja ga redovno posećuju, ali i sa roditeljima koji mu, svako na svoj način, daju podršku u teškim danima.

Pomenuvši Birdmana, pomislila sam na to kako nesumnjivo ima mnogo više filmova simljenih na temu režiserskih muka nego samog glumačkog zanata. U ostvarenjima u kojima su protagonisti glumci ili neki drugi umetnici u interpretaciji, često slušamo replike koje ih vode u smeru uživljavanja u ulogu. Ukoliko bi se povukle paralele između otuđenog i na neki način pobunjenog Teksašanina nastanjenog u Njujorku, i Ognjanina, ustreptalog od gneva i želje da promeni vladajući poredak u Engleskoj, onda postaje jasno da je stepen uživljavanja koji Harding dostiže na prilično visokom nivou, pre svega jer on ne polazi od neke nulte faze ili „nedostatka ličnosti“ u kojoj pripovedač vidi radost glume, nego unapred nosi šekspirijanski bes u sebi. Čini se da je konekcija između njega i lika kog tumači uspostavljena još pre prvih proba, što se vidi u načinu na koji svoj akumulirani bes i patnju pretače u Ognjanina. U tom smislu, njegovu muzu ne treba tražiti u pozorištu nego u porodičnoj kući iz koje se Harding iselio.

Dok se u romanu smenjuju epizode iz najprestižnijeg njujorškog pozorišta i iz hotela Мerkjuri, od prvih proba do poslednje izvedbe Henrija IV, od prvih burnih izlazaka i mazohističkih provoda bez granica, pa sve do „prosvetljenja“, tj. vizije budućnosti koja u izvesnom smislu može označavati i zrelost do koje ličnost Vilijama Hardinga doseže, čitalačka publika shvata da je pripovedač (pa i pisac) sve manje rešen da je vodi stazama uveravanja da je (kao Itan Hok u većini filmova) i ovoga puta good guy ili da na brz i lak način dobije nešto empatije. I upravo okretanje glumi kao temi postaje ona raskrsnica na kojoj postajemo rešeni da, ukoliko smo roman kupili da bismo saznali nešto o privatnom životu Itana Hoka, to za nas više nije u prvom planu: koliko je autobiografija, Svetli tračak tame je toliko i dnevnik jedne predstave, dijalog sa Šekspirom, hronika transformacije patnje u glumačko umeće i konačno, nakon ne baš pohvalnih tekstova uglednih kritičara, svest da se ne glumi zbog drugih i za druge nego pre svega za sebe.

Na kraju, vratimo se na Prolog koji, kao i svi „činovi“ u romanu, nosi naslov po citatu iz Šekspira (ovoga puta, on glasi Uzbuđeni, brigom iznureni). Harding u njemu seda u taksi i vozi se prema hotelu. Taksista ga prepoznaje i obraća mu se u stilu nekada sam ti se divio, voleo sam tvoje filmove, ali ti si me razočarao kao čovek, itd… Nakon što ispriča svoju nimalo veselu socijalno-porodičnu priču protkanu verskim moralisanjima, pa ga čak izvređa zbog smrada i nehigijene kojoj je Harding podlegao, taksista ga dovozi do hotela i, po zaustavljanju, traži da se fotografiše sa njim. Tako Itan Hok unapred relativizuje, pa donekle i podvrgava ruglu licemerje tzv. „javnog mnjenja“ koje se odvažilo da procenjuje živote drugih. A zatim, na kraju romana, u sceni ispred hotela, Harding je druga osoba, očišćena i puna života, svesna da će ponovo voleti. Ginuo je na pozornici dovoljno puta da bi stekao pravo da živi. Oprostio je samom sebi.

I upravo ono što Svetli tračak tame čini toliko realističkim i prijemčivim čitaocima jeste ideja da se rađamo, volimo, mrzimo, radimo svoj posao na svoj način. Ma šta drugi rekli, ma šta drugi pomislili, Itan Hok je dokazao da je njegov glumački način jedinstven i neponovljiv. Prepoznala sam ga onog momenta kada sam prvi put ugledala ljupki, zbunjeni izraz lica Toda Andersona u filmu Pitera Vira Društvo mrtvih pesnika, pre tridesetak godina. I dok je Mr Anderson, vođen smelom profesorskom rukom Mr Kitinga (u interpretaciji velikog Robina Vilijamsa), mucao stihove za koje će se ispostaviti da su obećavajući, sada se Itan Hok doima kao odrasli kreativni Anderson koji definiše svoju spisateljsku osobenost i pokazuje raskošan književni talenat, na radost čitalačke i filmske publike.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!