Piše: Sandra Urban //

(Jun Fose, Melanholija, prevod Radoš Kosović, Blum izdavaštvo, Nova Varoš, 2021)

U tekstu „O pisanju Juna Fosea”[1] Karl Uve Knausgor navodi jedan njegov citat koji se odnosi na aktivno pisanje, a naglašava da ono neprestano mora da obnavlja čežnju za božanskim, „a u dobrim romanima možda ćete primetiti tako nešto”. O božanskoj prirodi stvaralačkog čina dobitnik Nobelove nagrade[2] za 2023. godinu u intervjuu za Njujorker[3] (13. novembar 2022), između ostalog, kaže:

„Čujem ono što pišem. Ali ne vidim. Ne zamišljam. A odakle to dolazi, ne znam. Naravno, moje je. To je moj jezik, a kao građu koristim nešto što znam. […] Imao sam neku vrstu obrta u religioznosti u životu koji mora da je imao veze sa ulaskom u to nepoznato. Bio sam ateista, ali nisam mogao da objasnim šta se dešavalo dok pišem, šta je činilo da se to desi. Odakle to dolazi? Nisam na to umeo da odgovorim. Uvek možete da objasnite mozak naukom, ali ne možete da uhvatite svetlo, ili duh, u svemu tome. To je nešto drugo. Sama književnost zna više nego što zna teorija književnosti.”

Foseov alter ego u romanu Melanholija, pisac Vidme, ide kroz kišu, vetar i mrak ka stanu sveštenika Norveške crkve, s namerom da s njim porazgovara o nečemu što je video, iskusio, do čega je došao u svom pisanju, o daljinama i dubinama u kojima je, „u srećnim trenucima lucidnosti” osetio „titraje božanskog”. Ovaj utisak da se našao u blizini nečega što – i protiv svoje volje jer je dobrovoljni isključenik iz Norveške crkve – mora da nazove božanskim, pisac Vidme nije imao samo u procesu pisanja, nego je svest o posebnosti tog doživljaja probuđena u trenutku susreta sa likovnim remek-delom, slikom Laša Herterviga, Sa Borgeje, kada je bežeći od kiše, ušao u Nacionalnu galeriju u Oslu, i tako „doživeo nešto najveće u svom životu”. On ne zna šta mu se desilo, ali zna da je u srodstvu sa slikarom, da je njegov daleki rođak. Zbog toga odlučuje da napiše roman koji bi imao veze sa slikama Laša Herterviga, „da na svoj način, svojom umetnošću, prenese nešto od ljudskih istina koje se kriju u oblacima na slikama Laša Herterviga”. U danu kada odustaje od početka pisanja romana, očigledno privremeno, dok ne dobije odgovore na pitanja koja su mu se otvorila intenzitetom koji prevazilazi moć njegovih uvida u postojanje i smisao, a ti odgovori će ga – oseća, a čak se tome i nada – vratiti pod okrilje institucije crkve, pisac Vidme će imati susret koji neće posedovati snagu kontakta sa umetničkim delom njegovog srodnika, ali biće mu komplementaran i tumačiće ga na neki način, kao i izvor teofanije na Hertervigovoj slici. To je susret ne sa sveštenikom, nego sa sveštenicom Norveške crkve, sa kojom će voditi vrlo sveden, ali esencijalan razgovor o veri i (ne)vraćanju pod okrilje Crkve, koji se potpuno prirodnim tokom pretvara u seansu koja liči na sastanak kvekera, bez reči, u mističnoj atmosferi podrazumevanog sveprisustva boga, u iščekivanju viđenja unutrašnje svetlosti, nasuprot strašnoj, odbojnoj i razornoj praznini koja je Vidmea ispunjavala prilikom svake posete crkvi. Večernji sastanak sa sveštenicom Marijom, dok napolju besne elementi, pretvara se i u obred pričesti, crnim vinom, čijim se ispijanjem, kao u činu evharistije, otkriva tajna nad tajnama – sjedinjenje s božanskim principom pronalaskom puta ka svetlosti u veri koja ne treba da predstavlja sigurnost, već nesigurnost, zapitanost, gde čovek nalazi ono što ne razume. Kao što gledajući ostrvo sa druge stane, sa kopna, pisac Vidme pokušava da otkrije tajnu „obećane” i „nedostižne” Borgeje, do koje, preko vode, „nikako nije mogao da pređe”, jer se u životu raju samo može težiti. Pričešćen vinom i pročišćen nebeskom vodom (okupan kišom), pisac Vidme se odriče svake potrebe za bilo kakvim svešteničkim posredovanjem u budućnosti, predaje se pisanju i Božjoj milosti, svojoj unutrašnjoj svetlosti.

Priča o piscu Vidmeu treći je tekst u prvom delu romana (Melanholija I). Za razliku od prva dva teksta i Melanholije II, događaj je smešten u savremenost (1991) i tematizuje motivaciju za pisanje romana koji držimo u ruci i čiji smo temu i glavnog junaka, čini nam se, već otkrili u prva dva teksta sa događajima iz sredine XIX stoleća. Ovaj deo je stožer Melanholije. On postavlja tezu o božanskom poreklu umetnosti, o melanholiji kao bolnom sučeljavanju sa bivstvovanjem u svetu koji nije sačinjen po meri čoveka (a još manje po meri izuzetnog čoveka) i melanholiji kao predvorju smrti. Pored eseja, koji su svi o zagonetki i suštini književnosti i umetnosti i, kako piše Knausgor, „stoje van umetnosti i zaviruju u nju”, Jun Fose, očito, da bi došao što bliže otkriću tajne, ova pitanja stavlja i u centar svoje proze, „koja umesto da zaviruje unutra od spolja, ona viri napolje iz unutra, zaviruje u svet i u čitaoca”. Tako se čudesni slikar Laš Hertervig našao u ulozi glavnog junaka Melanholije. Njegova sudbina i njegov unutrašnji i spoljašnji svet napisani su na u svetskoj literaturi nov i jedinstven način, način Juna Fosea, jednostavnim, gustim, sugestivnim jezikom leksičkog minimalizma, s neprekidnim ponavljanjima koja postižu efekat unutrašnjeg ritma, ritma toka misli, nemog recitovanja, dakle, s repetitivnošću koja ne umara nego daje tekstu lirski ritam i pretvara ga u najlepšu muzičku kompoziciju i čini da je čitalac čuje u sebi, da ga tekst upije, usisa, tako da on, čitalac, postane deo (s)lika, emocija i doživljaja, deo tišine kroz koju se može čuti glas Boga. Deo sveta Laša Herterviga, čija je životna priča istovremeno i posebna, originalna kao i svaki ljudski život, i reprezentativna, jer se u njoj obnavljaju blistavi i tragični momenti sudbine genijalnog umetnika koji se približio velikoj tajni.

Da bi u proznom tekstu potvrdio teze o božanskoj prirodi umetnosti, stvaralačkog čina i samoga dela, Fose oneobičava svoj umetnički postupak na više nivoa, čime čitaoca takođe dovodi u stanje koje je sasvim blizu tajanstvenog, mističnog, u kojem oseti „titraje božanskog”. Osim inovativne i sugestivne upotrebe jezika koji gazi po rubovima neizrecivog, i epizoda u kojima Laš Hertervig, njegova sestra Uline i pisac Vidme doživljavaju iskustvo teofanije, gde se direktno i nedvosmisleno upućuje na preplavljivanje bića nebeskom svetlošću, kroz ceo roman rasuti su manje ili više uočljivi tragovi prisustva božanskog elementa kroz isusovske motive. Ljubičasto plišano odelo mladog slikara, nedavno pristiglog na studije u Dizeldorf, kao lajtmotiv prvog teksta romana, vizuelno je i simbolički dominantno i izdvaja Hertervirga i na taj način iz grupe drugih studenata slikarstva (koji, uglavnom „ne znaju da slikaju”, za razliku od njega, koji ume da slika jer ume da gleda i jer vidi sve, i ono što drugi ne vide) i obeležava njegove promene, unutrašnje, najpre onu pozitivnu, kad doživljava epifaniju u najsnažnijoj svetlosti koju je ikada video, svetlosti očiju petnaestogodišnje Helene, u kojoj se, poput izabranika, preobražava i postaje neko drugi, u kojoj doseže nepojmljiv spokoj. Laš Hertervig se u toj čistoj, ozaravajućoj ljubavi sasvim približava Hristovoj ideji ljubavi, u kojoj je ona sam Bog. Našao se u nečemu u čemu nikada nije bio, ali je sasvim pouzdano u tom trenutku znao „da je u onome čemu njegove slike teže, u onome što je na njegovim slikama, kad slika najbolje”, čemu se približavao i ranije. Tako slikar Laš Hertervig jedinstveno duhovno iskustvo približavanja božanskom vezuje istovremeno za ljubav i stvaralački čin. Ali ovo stanje neće dugo trajati jer će biti grubo prekinuto silom sirovog i surovog života i pravila. U trenutku prekida Laš Hertervig doživljava drugi preobražaj, promenu koja će od njega napraviti žrtvu, čije ljubičasto odelo sad simbolično upućuje na poslednje sate Isusa Hrista, pred raspeće, a koji se u purpurnoj haljini penje, kao princ, kao izabranik, kao sveštenik, kao predmet poruge rimskih vojnika i svetine, na Golgotu. Stradanje Laša Herterviga započinje vizuelnim halucinacijama kretanja bele i crne odeće, što ukazuje na njegovo žestoko uzdrmano i pomereno unutrašnje biće, koje se i samo dalje kreće, ne po sili misaonog procesa, koji je naglo prekinut, nego po sili jakih emotivnih reakcija, mimo ostalog sveta, mimo društva čiji je do tog trenutka bio član, mimo ustrojenog i propisanog života. Isteran iz prostora u kojem je do tada relativno mirno boravio, sa svoja dva kofera u koja su spakovani njegov život, rad i talenat, bez ideje o svome mestu u svetu koji ne razume i koji ne razume njega („Ali moram negde da odem, jer čovek je uvek negde.”), on „u svom prokletom ljubičastom plišanom odelu” ide dvaput niz i uz istu ulicu (kao njegova sestra Uline u Melanholiji II), sve vreme noseći, spuštajući i podižući svoje teške kofere, kao svoj krst, i izlažući sebe poruzi i podsmehu običnih i besnih: „Moram da otvorim vrata, moram da čujem kako se smeju, svi ti što ne umeju da slikaju, moram da čujem kako se svi ti što ne umeju da slikaju smeju.” Ranjena duša preosetljivog, a genijalnog čoveka stvara svoju odbrambenu strategiju od napada nedostojne okoline – Lašu Hartarvigu nadolaze slike iz prošlosti, kao halucinacije, kako se spušta stazom od kuće ka obali i vidi u jarkoj svetlosti sve oko sebe: ostrva, zaliv, plavi fjord, svog oca na pristaništu, sve njih i oko njih, i vidi i u njima svetlost, bele oblake na plavom mirnom nebu, oca i sebe u čamcu, snažno obasjane sunčevom svetlošću, vidi svoj prvi susret s prijateljima u kući kvekera, na tihom sastanku, kad doživljava svoje prvo božansko, svetlosno iskustvo, koje opisuje kao sliku „svog oca koji vesla u bujici sunčeve svetlosti” (poput Hrista koji će videti svoga Oca u trijumfu nebeske svetlosti). Te se slike prošlosti u naraciji smenjuju sa slikama sadašnjosti, ali i (ne)predvidive budućnosti, i to je karakteristično za ceo roman, a smenjuju se na način da se vremena ne razdvajaju nego zgušnjavaju i spajaju u svevremenost, u sadašnjost koja je uvek, čime se i ukida kategorija vremena (a delom i prostora njegovim sažimanjem), što nas, opet, vodi do božanske ideje večnosti. Veza sa božanstvom ogleda se i u Hertervigovoj hristolikosti, u njegovoj upečatljivoj dugoj kosi i bradi, kojima se ponosio kao svojom snagom. Ošišan i obrijan u prihvatilištu za stare gubi svoj identitet izabranog, što je poslednji korak iz života u smrt, potpuno poništavanje bića. I u Melanholiji II, gde se iz perspektive Lašove ostarele sestre Uline osvetljava umetnikov dvostruki lik, mnogi simboli asociraju na Hristov život, njegovu veru i stradanje. U epizodama sestrinog sećanja saznajemo o Lašovoj vezi sa drvetom (Hrist je u mladosti bio drvodelja), mada je ona već nagoveštena u drugom tekstu prvog dela Melanholije: u jutro Badnjega dana, kad mašta da pobegne iz Gaustadskog azila, duševne bolnice u kojoj je žrtva neadekvatnog lečenja kao posledice nezavidnog nivoa medicinskog znanja o duševnim bolestima, slikar Laš Hertervig, tretiran kao ludak, kojem je u procesu „lečenja” zabranjeno da slika i masturbira (a što su najelementarnije potrebe njegovog ekscentričnog bića), vidi spas u krajnjoj tački bega – u domu drvorezaca u Kristijaniji. Nakon otpusta iz ludnice, on živi usamljenički, povremeno obavljajući posao drvoseče, na svoj način mahnito i brzo, dajući u svom zatvorenom unutrašnjem svetu simbolično značenje činu seče drveta.

Kako je Uline jedini pouzdani svedok, pošto se njoj prvoj otkriva u detinjstvu tajna Lašovog genija, ona zna ko je on, ona Lašove oči poredi sa ribljim, intuitivno u njima prepoznavši božansku iskru, svetlo besmrtnosti i uskrsnuća, kojim će sijati ime njenog brata u slavi njegovog veličanstvenog dela nakon ovozemaljskog mučnog života, svetlo koje će i njoj, u predsmrtnom ekstatičnom času doneti blaženstvo i beskrajan mir.

***

Nije lako pisati o Foseovom delu jer se ono ne može tumačiti na klasičan način, tu teorija književnosti ne pomaže, uostalom, Fose smatra da od nje više zna sama književnost, što znači da je tajna u čitanju i unutrašnjem otkrivanju teksta i njegove božanske magije. Čitajte Fosea.

[1] https://www.glif.rs/blog/karl-uve-knausgor-o-pisanju-juna-fosea/

[2] https://www.glif.rs/blog/jun-fose-necujni-jezik-predavanje-povodom-nobelove-nagrade/

[3] https://www.glif.rs/blog/jun-fose-cujem-ono-sto-pisem/