Piše: Nataša Krstić //

U znak sećanja na 50 godina od Pikasove smrti, Francuska i Španija su 2023. proglasile godinom Pabla Pikasa (Pablo Picasso, 1881—1973). Njegov život i delo biće obeleženi sa 42 izložbe u 38 velikih institucija u Evropi i SAD među kojima se posebno izdvaja izložba u Pikasovom muzeju (The Musée Picasso) u Parizu, na kojoj učestvuju savremene umetnice koje na svojim platnima vode dijalog sa poetikom umetnika koji je stvorio Gerniku, jedno od najznačajnijih antiratnih umetničkih dela ikada.

Osim ove izložbe u muzeju Pikaso (umetnički direktor projekta je engleski dizajner Pol Smit) različite izložbe  i projekti dešavaće se širom francuske prestonice i čitave zemlje: Centar Žorž Pompidu u Parizu prikazuje izložbu crteža, Muzej Monmartr izložbu „Pikaso i Ferdinand Olivije“, Muzej čoveka u Parizu bavi se vezom između Pikasa i praistorije, a Muzej Luksemburg inspirisan je vezom između Pikasa i Gertrude Stajn.

U oktobru 2023. u Muzeju Pikasa biće prikazana instalacija Sofi Kal, na temu „Nestajanje“, a na nižim spratovima organizovaće se još niz izložbi i performansa. Od 6. do 8. decembra Unesco će u Parizu organizovati konferenciju posvećenu Pikasu na temu „Pikaso u XXI veku — istorijska pitanja i problemi kulture“ koja će okupiti muzejske institucije, umetnike, pisce, istoričare umetnosti, istraživačke centre , kuratore, kolekcionare.

Dekorisani vintidž tapeti postavljeni su ispod slika tako da podvlače prisustvo dekorativnosti u stvaralaštvu Pikasa i aktuelnih umetnika. Radovi Dore Mar, Luis Buržoa, umetnika kao što su Obi Okigbo, Mikelin Tomas, Čeri Samba pokreću pitanja feminizma, kolonijalizma i rase. Ideja da na izložbi budu zastupljene žene govori u prilog posmatranju Pikasove poetike kao „ženske“. Osim aspekta koje ova izložba stavlja u centar ispitivanja, možemo utvrditi brojne teme koje Pikasov rad postavlja i teme koje afirmiše, a koje mogu inspirisati savremene i umetnike budućnosti koji žele da stvaraju simboličke veze i vode dijalog sa Pikasom.

Kao dečak Pablo Pikaso je pokazao izvanredno umeće vernog prikazivanja realnosti koje mu je omogućilo da kasnije eksperimentiše na transformacijama predstava dobro poznatog terena. Inspirisan živom atmosferom Barselone, punom inovacija i želje za promenama miljea klasičnog modernizma i večno inspirisan francuskim duhom kog je upijao živeći u Parizu, Pikaso stvara slikarstvo, revolucionarno kako u likovnom i estetskom, tako i u političkom smislu.

Anatolij Podoksik opisuje suštinu Pikasove ličnosti kao lirika i poetu, oslobođenog zemaljske stvarnosti i talentovanog za metaforičke transformacije realnosti. Pikasova prijateljica Gertruda Stajn u knjizi o Pikasu primećuje da je Pikaso u sebi čuvao Španiju, Italiju i Francusku. Svaka zemlja je ostavila karakterističan trag u njegovom opusu, kao što je svoj trag na Pikasa ostavilo druženje sa pariskim pesnicima. Tako je Pikaso bio poznat kao slikar među pesnicima i pesnik među slikarima.

Izrazito lirske, poetske prirode, Pikaso se upušta u misiju predstavljanja sveta oko sebe, provučenog kroz njegovu subjektivnu misaonu, emocionalnu i estetsku ravan, a kao rezultat takvog eksperimenta nastaje njegov svet potpuno novih, originalnih i izmišljenih likovnih i estetskih vrednosti. Potrebno je da se vratimo tim vrednostima i počnemo da razvijamo jedan segment savremenog likovnog stvaralaštva koje bi moglo nastati u otvorenom dijalogu sa njima. Da bismo to učinili, moramo se osvrnuti na sve suštinske aspekte Pikasove poetike, što je ideja koju ovaj veliki projekat sa brojnim izložbama započinje. Istraživanje i projekat fokusiraju se i na Pikasovu ličnost i život, koje moramo sagledati da bismo mogli shvatiti njegovu umetnost.

Biograf i analitičar Pabla Pikasa, Hans Jafe ukazao je davnih 60-tih na humanističku crtu Pikasove ličnosti: „Njegovo delo otkriva njegovim savremenicima novu koncepciju čoveka koji odbija da postane rob bilo kojeg sistema, čak i svog sopstvenog, već se radije posvećuje životu sa svim njegovim usponima i padovima, njegovim nadama i razočarenjima i otuda iskrenosti i apsolutnoj autentičnosti. Zbog te svoje ljubavi prema životu , koji doživljava tako intenzivno, on je jedan od duhovnih vođa svojih savremenika i našeg veka“.

Jafe uočava paralelu između Pikasovog radikalnog individualizma i potrebe da zastupa socijalnu pravdu. Pikasova popularnost je porasla zahvaljujući njegovom opredeljenju da se suprotstavi nacistima i Franku, ne samo stvarajući prizor Gernike, već tako što se priključio buntovnicima u rodnoj Španiji gde je postavljen za direktora muzeja Prado. Posle rata, u Parizu, postaje član komunističke partije.

Njegove jake emocije prema životu koje je ispleo u kubističke kompozicije radosti življenja i još snažnije, dramatične predstave tuge i siromaštva u plavoj fazi, živote cirkuzanata u ružičastoj, oslikavaju Pikasovu ličnost koju su njegovi biografi s ljubavlju opisali. Isto čini sam Pikaso kada govori, sa namerom da lični karakter pretvori u imperativ za svakog stvaraoca: „Umetnik je u isto vreme političko biće, uvek budan za srceparajuće događaje na koje reaguje svim bićem. Slikarstvo nije ukras. Ono je oružje…..”

Pikasu su istovremeno važne lepota i istina. Transformacija realnosti u novu likovnu i estetsku formu u njegovom delu neraskidivo je povezana sa pripovedanjem istine i suočavanjem sa njom. Dijalog se može otvoriti ne samo iz humanističkog aspekta, kao to čini ovaj projekat, već se mnoštvo novih projekata umetnika i institucija može zasnivati na dijalogu sa novom formom estetskog koju je Pikaso izvanredno originalno izmislio.

Brojni stvaraoci i istoričari umetnosti, kao i teoretičari, govorili su o toj začudnosti originalnog Pikasovog estetskog izraza. Ključno Pikasovo gledište, koje je unapredilo umetnost posle njega, bilo je da slikarstvo treba da se razvija unutar sebe, da razvija svoj jezik do apstraktnih granica i da se na taj način odvaja od realnosti, ali da treba uvek da prikazuje tu istu realnost na sopstveni način. To je revolucija koju su započeli impresionisti, Lotrek, Matis, Pikasovi uzori. Ali, Pikaso je shvatio da mora otići korak dalje u „lomljenju” realnosti i nalaženju njenih novih interpretacija.

U duhu tekućeg projekta u Parizu, stvarao je i sam Pikaso koji je vodio dijalog sa čuvenim majstorima slikarstva i interpretirao ih potpuno slobodno i originalno. Tako su nastale replike El Greka, Pusena, Goje, Delakroa, Velaskeza, Monea.

Među brojnim različitim tumačenjima upotrebe slova i reči na kubističkim kompozicijama, koje u knjizi o kubizmu iznosi Nil Koks, zapažanje koje otvara nove dimenzije mogućeg dijaloga je definicija Daniel Anri Kaveveilera (Daniel Henry Kahveweiler) koji uvodi termin „reality argument“. On zapaža da Pikaso razbija formu renesanse i opisuje: „Nešto o pojavi slova ili prepoznatljivih detalja u kubizmu, probudilo bi gledaoca iz sanjivog sveta apstraktnih struktura i ponovo potvrdilo predstavu svakodnevnog subjekta“.

U kubističkim kompozicijama se „reality argument“ uklapa u sve ostale težnje koje autor ima, a koje u spoju sa estetskom dimenzijom slike čine specifičan svet i poredak u kome je izražen humanistički pristup, baziran na mimetičkom efektu  koji sve Pikasove slike, naročito kubističke, u sebi nose.

Prve argumentacije nove estetske dimenzije, koju je Pikaso stvorio uporedo sa „reality argument“ fenomenom, dao je Rodžer Fraj, autor i kritičar koji je Pikasa uvrstio u dve izložbe postimpresionista koje je priredio u Londonu 1910. i 1912. godine. U svom delu o zloupotrebi lepote, Artur Danto objašnjava da su Frajeve izložbe sa Pikasom bile krajnje neobične kritici koja nije znala kako da se odnosi prema njima. Utisak koji je Pikaso ostavio bio je da on nije tragao za lepim nego za ružnim. U tom smislu Danto navodi Murove reči (G. E. Moor) da kritičari zaboravljaju da je svako novo stvaralaštvo ružno dok ne postane lepo i da obično pripisujemo reč lepo onim radovima čije su nam vrednosti poznate i koje usvajamo lako a ružnim one radove koje usvajamo sa naporom. No, estetski obrazovani ljudi, u prošlosti kao i danas, lako prepoznaju verziju lepote koju je Pikaso stvorio i tim svojim originalnim viđenjem inspirisao čitave generacije likovnih umetnika, pisaca, modnih kreatora, arhitekata, scenografa, pozorišnih reditelja.

Prema Dantou, istorija modernizma je istorija prihvatanja. On zaključuje da istorija umetnosti uvek ima srećan kraj. Da li je bio u pravu, ima još vremena da se uverimo.