Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //
U pariskom Gran Paleu (Grand Palais Éphémère), od 26. juna 2025. pa sve do 4. januara 2026, traje izložba posvećena akterima čije su se biografije i umetnički putevi ukrštaju tokom nekoliko ključnih decenija evropske umetnosti druge polovine 20. veka. To su: francuska umetnica Niki de Sen Fal (Niki de Saint Phalle), švajcarski umetnik Žan Tingeli (Jean Tinguely) i kustos i istoričar umetnosti iz Šveđske Pontus Hulten (Pontus Hultén).
Iako dolaze iz različitih disciplina – Niki de Sen Fal, umetnica i performerka; Žan Tingeli, skulptor i konstruktor kinetičkih objekata; i Pontus Hulten, kustos i kulturni menadžer – zajedno su radili na važnim umetničkim projektima koji su, i u doslovnom i u institucionalnom smislu, redefinisali prostor savremene umetnosti što ilustruje izložba posvećena Niki de Saint Phalle, Žanu Tingeliju i Pontusu Hultenu u pariskom Gran Paleu.
Izložba Niki de Saint Phalle, Jean Tinguely i Pontus Hultén
Na izložbi posvećenoj Niki de Saint Phalle, Žanu Tinguelyju i Pontusu Hultenu prikazani su radovi, skice, modeli, filmski i arhivski materijali, snimci performansa i privatna prepiska. Fokus nije samo na gotovim umetničkim delima, već i na procesu saradnje – kako su se ideje razvijale i kako su projekti nastajali i transformisani kroz zajednički rad.
Izložba dokumentuje višedecenijsku saradnju dvoje umetnika i kustosa, počev od 1960-ih kada su se susreli u okviru pokreta novi realizam (Nouveau Réalisme), pa sve do realizacije nekih od najpoznatijih javnih umetničkih radova u Parizu i Švajcarskoj. Centralni deo postavke čine rekonstrukcija i dokumentacija velikih instalacija kao što je Hon – en katedral (Stokholm, 1966), koja predstavlja ogromnu figuru žene u koju su posetioci ulazili između nogu – rad koji su Sen Fal i Tingeli realizovali uz produkcijsku i kustosku podršku Pontusa Hultena, tada direktora Moderna muzeja (Moderna Museet) u Stokholmu.
Niki de Sen Fal i Tingeli
Niki de Sen Fal (1930–2002) široj javnosti najpoznatija je po serijama Nana skulptura – ženskih figura jarkih boja i zaobljenih formi – simbola emancipacije. Njen rad se često zasnivao na otvorenoj kritici patrijarhalnog društva, religije i nasilja. Tingeli (1925–1991) je, s druge strane, eksperimentisao sa mehaničkim objektima koji funkcionišu kao autonomne jedinice – često besmislene mašine koje se pokreću, stvaraju buku, ponekad se i same uništavaju.
Zašto je Hulten značajan?
Treći u ovom umetničkom trouglu, Pontus Hultén (1924–2006), bio je švedski kustos, istoričar umetnosti i muzejski direktor. Nije bio umetnik, ali je imao ključnu ulogu u oblikovanju infrastrukture savremene umetnosti, kroz muzeje, izložbe i međunarodne saradnje. Bio je osnivač Moderna muzeja u Stokholmu (1958), jednog od prvih evropskih muzeja savremene umetnosti. Kasnije je postao prvi direktor Centra Žorž Pompidu u Parizu (1977), gde je definisao misiju centra kao multidisciplinarne, otvorene institucije koja kombinuje umetnost, nauku, arhitekturu, film, književnost i publiku.
Pontus Hulten je među prvima umetnike kao što su Niki de Sen Fal, Žan Tingeli, Marsel Dišan, Endi Varhol ili Josf Bojs etablirao u muzejima Evrope. Zalagao se za dinamičan, nelinearan pristup kustoskom radu: izložbe je shvatao kao žive, interaktivne situacije, ne kao puki pregled radova. Takođe, bio je poznat kao kreativni kustos– povezivao je umetnike, omogućavao realizaciju ambicioznih radova, pronalazio sredstva i menjao ulogu muzeja iz prostora čuvanja u mesta stvaranja.
Hulten je bio ključna figura za institucionalno priznavanje i produkciju savremene umetnosti u Evropi, a njegova sposobnost da poveže umetnike s institucijama i javnim prostorom bila je presudna za mnoge projekte Sen Fal i Tingelija.
Veza Hultena sa Sen Fal i Tinguelijem
Pontus je još 1960-ih u Stokholmu sarađivao sa Tingelijem i Sen Fal na projektima poput Hon – en katedral. Nije bio samo kustos koji je izlagao njihove radove, već i neko ko je radio s njima kao producent, medijator i prijatelj. U mnogim projektima bio je ključna osoba koja je njihove radikalne ideje pretvarala u stvarnost.
Zašto je ova izložba važna?
Izložba u Gran Paleu prikazuje jedan od retkih primera dugotrajne, ravnopravne umetničke saradnje između dvoje umetnika i jednog kustosa. Oni nisu samo stvarali umetnička dela već su menjali načine na koje umetnost funkcioniše u prostoru, instituciji i društvu. Njihova saradnja je primer modela u kome kustos nije samo tumač, već aktivni učesnik u umetničkom procesu.
Izložba takođe pokazuje genezu i kontekst Centra Žorž Pompidu, jednog od najuticajnijih muzeja savremene umetnosti u svetu. Hulten je bio njegov prvi direktor, a Sen Fal i Tingeli su autori javnih skulptura koje definišu vizuelni identitet tog prostora — Fontane Stravinski. Na izložbi u Gran Paleu posebna pažnja posvećena je i Fontani Stravinski (1983) koja se u Parizu nalazi pored ulaza u Bobur (Centre Georges Pompidou) gde je, uz tehničku koordinaciju Tingelija i autentični vizuelni jezik Niki de Sen Fal, izložena serija pokretnih skulptura u živim bojama i zvucima, inspirisanih delima Igora Stravinskog,
Gran Pale i Centar Pompidu
Izložba koja u Gran Paleu traje do januara 2026, deo je šireg programa kojim Gran Pale i Centar Pompidu obeležavaju novo poglavlje institucionalne reorganizacije zbog zatvaranja i renoviranja originalne zgrade Pompidu centra.
Jedan od važnih kulturnih i arhitektonskih simbola Pariza, Centar Žorž Pompidu, nastao 1977. godine, biće zatvoren narednih pet godina. Nakon gotovo 50 godina rada, zbog dotrajalih tehničkih sistema, boljeg pristupa osobama sa invaliditetom i prilagođenenosti savremenim standardima energetske efikasnosti i ekološke održivosti, do 2030. godine aktivnosti Centra sele se ne samo u Grand Pale, već i u galerije širom Francuske, pa i u Pompidu ogranke u inostranstvu (Šangaj, Malaga, Brisel). Zbog toga je Gran Pale privremeno mesto susreta s modernom i savremenom umetnošću a ova izložba ima za cilj i da očuva kontinuitet javne prezentacije savremene umetnosti tokom renovacije Pompidu centra.
Umetnost u javnom prostoru i feministički diskurs Niki de Sen Fal
Zbog svoje vizuelne prepoznatljivosti, političke angažovanosti, inovacija u skulpturi, ali i zbog toga što je preispitivala rodne uloge i pomerala granice između umetnosti i publike, Niki de Sen Fal se danas smatra jednom od najznačajnijih umetnica 20. veka.
Dok su mnogi umetnici 60-ih i 70-ih radili u zatvorenim prostorima, Niki de Sent Fal je izlagala svoje radove u parkovima, na trgovima, fontanama, često sa Žanom Tingelijem. Njena umetnost nije bila elitistička već svima dostupna, taktilna i razigrana.
Niki de Sen Fal je stvarala umetnost koja je eksplicitno feministička i to pre nego što je ona na taj način imenovana u umetničkim krugovima. Njene skulpture žena – Nane („Nane“, franc. Nanas) – ogromne, radosne i moćne figure u potpunosti su suprotne tradicionalnim prikazima žene kao pasivne muze ili objekta. One predstavljaju snažnu, slobodnu, radosnu i samosvojnu žensku energiju. Mada reč nana u francuskom žargonu znači „žena“ u neformalnom, pa i podrugljivom tonu, Sen Fal upravo semantiku te reči transformiše u nešto pozitivno, moćno i monumentalno.
Eksperimentalni mediji, forma i autobiografija
Iako se Niki de Sen Fal na početku bavila slikarstvom i performansima – na primer, serijom shooting paintings, u kojoj je pucala u kese s bojom – najviše se istakla u skulpturi. Njena upotreba industrijskih materijala, betona, poliuretana i boja bila je inovativna i fizički zahtevna, što je imalo poseban značaj za žene umetnice.
Sen Fal nije bežala od ličnih tema. Ali, iako je otvoreno govorila o seksualnom zlostavljanju u detinjstvu, o mentalnom zdravlju, o religiji, ratu i kontroli tela, njena umetnost nije bila samo autobiografska, već i univerzalna.
Više o „Nanama“ Niki de Sen Fal
„Nana“ skulpture, prepoznatljive po jarkim bojama i dinamičnim pozama, raširenih su ruku i nogu, izraženih grudi, bokova, butina i telu koje prkosi idealima lepote — izražavaju slobodu, vitalnost, trče, plešu. Stvorene su od pristupačnih i nekonvencionalnih materijala kao što su: stakloplastika, papir-maše, tkanina, poliester — često povezanih s ručnim radom, što je ujedno i jedna feministička poruka.
„Nane“ su reakcija na stereotipe o ženi — one su neobične, upadljive, slobodne. Ne žele da budu predmet muškog pogleda nego subjekti snage, igre i otpora. „Nane“ su raskid sa tradicionalnom skulpturom: razigrane, nestabilne, radosne i žive. Uz to mnoge su postavljene u javne prostore širom sveta (Pariz, Hanover, Švajcarska…) kao primer umetnosti dostupne svima.
Prva „Nana“
Prvu „Nanu“ Sen Fal je napravila 1965, inspirisana trudnom prijateljicom. Ubrzo pravi seriju, zatim i skulpturalne instalacije u velikim razmerama, uključujući i čuvenu, preko 20 metara visoku Hon – en katedral (1966), u koju su posetioci ulazili kroz vaginu.
Niki de Sen Fal spajala je feminističku intuiciju, javni prostor i lični sadržaj u upečatljive vizuelne forme. Njene skulpture prenose poruke o moći, telu i igri kao obliku otpora. ‘Nane’ su skulpturalne proslave ženstvenosti, slobode i radikalnog prihvatanja tela. Čak i danas, one ostaju jedan od najsnažnijih i najprepoznatljivijih umetničkih komentara o ženi.
Institucionalna i javna priznanja Niki de Sen Fal
Danas su radovi Niki de Sen Fal zastupljeni u kolekcijama najvažnijih svetskih muzeja (MoMA, Pompidou, Tate), a njen skulpturalni park Tarot Garden (Giardino dei Tarocchi) u Italiji – često poređen sa Gaudijevim parkom (Parkom Güell) u Barseloni, jedan je od najvažnijih primera umetničkog rada u prirodi
Niki de Sen Fal je značajna jer je bila ispred svog vremena po temama koje je otvarala, jer je uključila publiku u umetnost i preoblikovala pojam žene u umetnosti.
Leave a Reply