Art Box portal //

Sinoćna tribina održana ispred kordona policije, ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, na temu autonomije univerziteta još jednom nas je podsetila koliko je ova vrednost važna — ne samo za akademsku zajednicu, već i za čitavo društvo. U danima kada se nekoliko stotina policajaca i žandarma nalazi pored Filozofskog fakulteta, kada je prekomerno prisustvo policije u zgradi, kada je više od 120 nastavnika tog fakulteta potpisalo peticiju ističući da „u atmosferi ucena i pretnji nije moguće i nije profesionalno održati ispite“, kada se sloboda mišljenja i nezavisnost institucija sve češće dovode u pitanje, podsećamo odakle potiče ideja univerzitetske autonomije, kako se kroz vekove razvijala i sa kakvim se izazovima suočava danas.

Koreni slobode: srednji vek i nastanak univerziteta

Ideja univerzitetske autonomije potiče još iz 11. i 12. veka, kada nastaju prvi evropski univerziteti u Bolonji, Parizu i Oksfordu. Tadašnje universitas bile su zajednice profesora i/ili studenata koje su, slično srednjovekovnim cehovima, tražile pravo da samostalno odlučuju o svom radu, bez mešanja lokalnih ili crkvenih vlasti.

Univerzitet u Bolonji bio je pod upravom studenata, koji su birali profesore i pravila rada.

Univerzitet u Parizu bio je više pod kontrolom profesora, ali su i oni tražili slobodu u odnosu na crkvu i kraljevsku vlast.

Još tada se utemeljuju prvi elementi univerzitetske autonomije: sloboda u izboru nastavnog kadra, sadržaja nastave, kao i zaštita od spoljašnjih uticaja.

Renesansa i prosvetiteljstvo: nauka, sloboda i univerzitet kao svetionik znanja

U vreme renesanse i naročito tokom prosvetiteljstva (18. vek), univerziteti postaju centri racionalnog mišljenja, naučnih otkrića i slobodnog izražavanja.

Filozofi poput Kanta i Voltera zalagali su se za slobodu mišljenja i učenja, dok je Humbolt 1810. godine u Berlinu osnovao univerzitet koji je postavio temelj modernom razumevanju akademske autonomije. Humbolt je smatrao da univerzitet mora imati potpunu slobodu u nastavnom i istraživačkom radu, a da obrazovanje treba da doprinosi celovitom razvoju ličnosti.

Njegova ideja da univerzitet treba da bude nezavisan, slobodan i posvećen istini inspirisala je reforme širom Evrope, pa i šire.

19. i 20. vek: institucionalizacija autonomije

Tokom 19. i 20. veka, univerziteti se sve više oslobađaju crkvene kontrole i postaju sekularne institucije. U mnogim zemljama se zakonski garantuje: sloboda nastave i istraživanja, samostalnost u odlučivanju o organizaciji i upravljanju i pravo da se biraju organi univerziteta bez političkog pritiska.

Nakon Drugog svetskog rata, ideja univerzitetske autonomije postaje važna za obnovu demokratije i razvoja nauke. U mnogim ustavima, uključujući i Ustav Republike Srbije, univerzitetska autonomija je zagarantovano pravo.

21. vek: nova lica starih pritisaka

Danas se univerziteti širom sveta, kao i u Srbiji, suočavaju sa različitim i novim oblicima pritisaka kao što su: političko uplitanje u izbor rukovodstva i nastavne programe, finansijski pritisci i zavisnost od tržišta, komercijalizacija znanja i dominacija kvantiteta nad kvalitetom, napadi na akademsku slobodu pod izgovorom efikasnosti i „reformi”.

Sve to pokazuje da autonomija nije jednom zauvek osvojena, već da je to neprekidan proces njenog odbrane i očuvanja.

Zašto je univerzitetska autonomija važna danas?

Autonomija univerziteta nije samo pitanje unutrašnjeg uređenja. Ona je uslov za kritičko mišljenje, nezavisno istraživanje i slobodno obrazovanje, koje su osnov svakog demokratskog društva.

Kada univerzitet izgubi autonomiju, gubi i sposobnost da bude korektiv društva, mesto dijaloga i istine.

U vremenu kada se znanje sve češće posmatra kao roba, a obrazovanje kao tržišni proizvod, univerziteti moraju ostati prostor slobode, racionalne misli i društvene odgovornosti.