Piše: Nataša Krstić //

Do 5. marta 2023. godine na programu francuskog Muzeja Galijera (Palais Galliera) — Muzeja mode grada Pariza, bila je izložba  pod nazivom Frida Kahlo, Beyond Appearances posvećena čuvenoj meksičkoj slikarki Fridi Kalo (Frida Kahlo, 1907—1954) čije je ime postalo sinonim za slobodnu i kreativnu ženu sa vizijom, koja je kreirajući sopstveni intimni svet uspela da uzdrma i transformiše svet oko sebe. Izložba Beyond apparences nije se bavila samo već dobro poznatom biografijom ove umetnice, već je sumirala nastojanja istraživača mode i umetnosti da definišu suštinu i poruku Fridinog opusa i njenog interesantnog imidža. U saradnji sa Muzejom Frida Kalo u Meksiku na izložbi je prikazano i više od 200 predmeta (odeća, aksesoar, kozmetika, privatni spisi…) iz Plave kuće u kojoj je Frida Kalo rođena i odrasla.

Da se podsetimo: Frida Kalo je rođena 1907. godine u Plavoj kući u Meksiku. Kao godinu svog rođenja ona ipak navodi 1910. jer je tada izbila meksička revolucija. Čini to u znak solidarnosti sa revolucionarima. Boluje još kao sasvim mala, a njeno zdravlje je definitivno narušeno u saobraćajnoj nesreći 1925. godine. Godine 1929. udaje se za meksičkog slikara Dijega Riveru. Sa njim živi u Americi, u različitim gradovima —  San Francisku, Detrotu i Njujorku. Zatim sama boravi u Parizu gde je u vezi sa fotografom Nikolasom Marejem koji ju je fotografisao za Vog. Razvedena od Dijega, upušta se u različite veze i sa ženama iz sveta umetnosti. Po povratku u Meksiko, gde se ponovo udaje za Dijega, 1943. počinje da predaje u Nacionalnoj školi za slikarstvo. Godine 1953. ima prvu solo izložbu u Meksiko Sitiju. Njeno zdravlje tada je već potpuno urušeno. Umire u 47. godini. Pepeo Fride Kalo se čuva u Plavoj kući.

U kataogu izložbe Frida Kahlo, Beyond Appearances poznata teoretičarka mode Kler Vilkoks objašnjava dva najznačajnija povoda za ovako koncipiran projekat. Podeljena na sedam celina, izložba se bavi ličnošću, tragedijom, ikoničkim karakterom i stilom koji je neodvojiv od života Fride Kalo, njene prirode, stanja i rada. Svaka celina identifikuje po jednu emociju.

Prva celina sa nazivom „Ovde sam rođena“ govori o Fridinoj mladalačkoj ljubavi prema tradicionalnoj odeći koju je nasledila od majke i ljubavi prema fotografisanju koju joj je podario otac, fotograf. Te dve sklonosti odrediće njenu budućnost.

Druga celina — „Plava kuća“ posvećena je čuvenoj kući koju su Fridini roditelji sagradili 1904. godine. Frida je, sa svojim suprugom Dijegom Riverom, živela u toj kući u kojoj se i danas nalaze predmeti folk-umetnosti, retablo slike, pretkolumbijske skulpture, bogata flora i fauna. Kuća je posle njene smrti zaključana, a otvorena je za javnost sto godina nakon nastanka, 2004. godine.

Treća celina, nazvana „Gringolandija“ je žargonski naziv koji je Frida koristila za Ameriku. Iako u Americi počinje ozbiljnije da se bavi slikarstvom, sećanje na spontani pobačaj koji je doživela izaziva u njoj neprijatne emocije u odnosu na boravak u Americi. Godine 1938. trijumfuje u Njujorku, gde joj Galerija Džulijen Levi priređuje izložbu a nadrealistički umetnik Andre Breton, naziva je „a ribbon around a bomb“.

Četvrta celina, nazvana „Pariz“, opisuje Fridin boravak u Parizu, gde biva veoma zapažena. Galerie Renouet Colle 1939. organizuje grupnu izložbu sa sedamnaest Fridinih radova, Pikaso dizajnira minđuše za nju, a muzej Luvr otkupljuje njenu sliku „Ram“ koja se danas nalazi u Centru Pompidu.

Peta celina —  „Disability and creativity prati Fridin put spoznaje moći odevanja i aksesoara u konstruisanju identiteta. Kustoskinja izložbe objašnjava da je Frida, imajući kontrolu nad svojim imidžom – u životu, na fotografijama i u umetnosti, stvorila vizuelni rečnik kojim je izražavala psihičku i emocionalnu patnju i sposobnost da stvori značenje, lepotu i umetnost. To je ujedno i jedna od dve osnovne teme izložbe.

Druga tema izložbe je uticaj Fride Kalo na razvoj mode i obrađena je u dve poslednje celine. U tom smislu, kustoskinja ističe da je Fridin izgled prethodio savremenim načinima umetničke samokreacije. Fridin hibridni stil, kojim je ona skrivala svoj invaliditet i podvlačila svoj karakter, bio je sastavni deo njenog života .

Sedma celina, „Frida i savremeni izgled“ prikazuje kako je Frida bila inspiracija savremenim modnim kreatorima u oslikavanju traume, etniciteta, seksualnog identiteta i politike. Mnogi čuveni kreatori su u Fridinom izgledu našli bogatu i duboku inspiraciju. Žan Pol Gotje, Džon Galijano, Aleksander Mekvin, Marija Gracija Kjuri, Rej Kavakubo su među najpoznatijim.

Stvarajući brojne autoportrete i intimističke kompozicije, fantastiku inspirisanu meksičkim narodnim retablo slikama, Frida je oslikavala sopstveni identitet i žensko iskustvo. Misao, koju je započela kreirajući sopstveni izgled, završavala je na slikama. Eklektični stil odevanja u osnovi se sastojao od haljine Tehuana plemena, kombinovane sa tkaninama uvezenim iz Kine i Evrope. U slobodnoj interpretaciji koristila je huipil, vrstu tkanine koja se u Južnom Meksiku upotrebljavala prilikom fieste. Po nagovoru svog budućeg muža, Dijega Rivere, Frida je 1927. godine na njihovom venčanju nosila haljinu žena Tehuana plemena, koje su bile oličenje domorodačkog otpora i ženske nezavisnosti. Zbog toga je bila ideal mnogih intelektualki u Meksiku. U isto vreme na Zapadu je cvetao feministički pokret pa je Frida privlačila pažnju i izazivala interesovanje u Americi i Parizu. U knjizi o folk kostimima sveta, Harold i Leg opisuju Tehuana žene u punim satenskim suknjama tamnih boja sa naglašenim velikim štampanim ili vezenim cvetovima.

Veoma čest odevni predmet koji je Frida popularizovala bio je rebozo, tradiciozni graciozni meksički šal koji je nosila obavijen oko tela ili u kosi. Rebozo se tradicionalno nosio na razne načine, zavisno od prilike, religiozne ili društvene. Na Fridinim fotografijama i slikarskim platnima uočava se belo vezeno platno kojim je uokvirila lice. Ukrašene zlatnim nakitom, u plavim i narandžastim bluzama, Tehuana žene su simbolizovale žensku borbenost, seksualnost i magiju.

Socijalni, umetnički i politički fenomeni, koji određuju Fridin identitet i koncept njenog odevanja i stvaralaštva, su nadrealizam, feminizam i multikulturalnost. Fridini nadrealistički simboli vode poreklo od motiva kulture starosedelaca Indijanaca i narodne kulture Meksika.

Flora i fauna Meksika pretapaju se u intimni svet mašte Fride Kalo. Sama umetnica razjašnjava da ona, za razliku od evropskih nadrealista tog vremena, ne slika svoje snove već sopstvenu realnost. U predgovoru Fridinim dnevnicima Karlos Fuentes ističe: „Ono što su evropski nadrealisti kodifikovali kao umetnički pokret, uvek je bilo deo meksičke i latinoameričke kulture, koja je mešavina mita i činjenice, sna, razuma i fantazije“.

O Fridinom feminizmu postoje različita tumačenja. On nastaje iz njene potrebe da govori o svojoj subjektivnosti. U velikoj studiji o umetnosti Fride Kalo, umetnica Džudi Čikago i novinarka Fransis Borzelo analiziraju psihološku dimenziju Fridininih simbola. One smatraju da predstavama životinja žene umetnice izražavaju emocije koje ne mogu da izraze direktno, te tako izražavaju svoju mušku stranu. Na slikama sa životinjama Kalo prikazuje sebe kao ikonu, kraljicu prirodnog sveta. Predstave malog jelena simbolišu Fridinu ranjivost, a papagaj koji priča u azijskoj kulturi simboliše upozorenje na prevaru.

Posle pobačaja, 1932. godine, nastala je slika „Dve Fride“ koja se nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Meksiko Sitiju. Prva Frida je u Tehuan kostimu i drži u ruci portret Dijega kao deteta, a druga je Frida, građanka sveta, koju je Dijego napustio, u čipkanoj viktorijanskoj haljini. Dva srca — celo i slomljeno, simbolizuju ranjenu Fridu i samostalnu, superiornu Fridu. Makaze kojima jedna Frida seče arterije, simbol su patnje, otuđenja i usamljenosti koje oseća na Zapadu. Na izvestan način Frida štiti samu sebe pružajući otpor hegemoniji i globalizujućoj racionalizaciji.

Ono što je Fridino lično, možemo protumačiti u širem kontekstu univerzalnog iskustva. Misao i stvaralaštvo Fride Kalo smatra se pretečom metanarativa modernosti stvorenih u postglobalnoj ekonomskoj fazi. Slika “Dve Fride” objašnjava njenu, često potpuno kontradiktornu ličnost — krhku, a jaku, okićenu simbolima, a istovremeno surovo realnu, zaljubljenu u Meksiko. Nezavisna i moderna Frida osvaja Pariz, ali njena duša zauvek pripada Meksiku. Ona je modna ikona, ali i simbol intelektualne i feminističke pobune.

Drugi koncept izložbe bavi se uticajem Fride Kalo na modu koja nastaje mnogo kasnije, 80-tih godina XX veka. Uspomenu na Fridu probudio je Kristijan Lakroa kada je rekao da je moda više način života koji ima veze sa nečijim korenima i pronalaženjem samog sebe, nego logo koji ćete staviti na leđa. Koliko je Pariz značio Fridi, toliko je ona bila interesantna Parizu. Nekoliko decenija kasnije, Pariz su osvojili kreatori koji su napravili revoluciju u modi koji su došli iz drugih kultura i urušili do tada prihvaćene modne kanone koje su određivali Dior, Šanel i Iv Sen Loran.

Teoretičarka Dajana Krejn je modu 80-tih godina XX veka podelila na dva stila govoreći o —  postmodernistima i avangardistima. Frida Kalo uticala je na razvoj mode obe škole, na dva različita načina. Isto tako, u duhu mode XXI veka, Frida i dalje ostavlja trag, specifično modifikovan u skladu sa drugačijim stilskim tendencijama. Postmodernisti neguju simboliku nadrealizma protkanu humorom, dok se avangardisti bave feminizmom, intelektualnom pobunom, avangardom margina, ženskim pismom uopšte. Najčuveniji postmodernisti su Mekvin, Gotje, Lakroa, Galijano, a avangardisti su kreatori Japanske škole i Belgijske škole – Rej Kavakubo, Martin Marđela. Najpoznatija kreatorka u modi XXI veka koja je krenula Fridinim putem je Marija Gracija Kjuri, kreatorka Kristijana Diora koja je inspirisana feminizmom ispisala nove stranice u istoriji ove velike modne kuće.

Dualitet muško—žensko i život—smrt koji se provlači kroz Fridinu viziju, obradila su dva kreatora postmodernista. Žan Pol Gotje interpretira vedru, veselu, optimističnu Fridu u smelim odnosima boja, dok Aleksandar Mekvin Fridinu igru između života i smrti predstavlja kao misterioznu Fridu koju teskoba života neprekidno pritiska. Mekvinove „Hodajuće skulpture“ nose jelenje rogove, njegova estetika je subverzivna , Mekvin Fridinu estetiku doživljava kao inspiraciju za totalnu subverziju. Eklektičnost, kao metod Fridinog odevanja postmodernisti su preuzeli u potpunosti i proširili na kombinacije inspirisane različitim etno kulturama. Japanska kreatorka Rej Kavakubo poznata je, između ostalog, po svojim kožnim korsetima konstruisanim poput Fridinih pomagala za kičmu. Njen korset je izraz bunta nekonvencionalnog duha. Radeći za modnu kuću Kenzo, Antonio Maras inspiriše se estetskim principima koje je Frida usvojila u odevanju i modernizuje ih. Isto radi i Džon Galijano, inspirisan ruskim folklorom u kolekciji „Ukrajinska mlada“.

Insistiranje na estetskom formalizmu kao vrednosti modernizma, pojavilo se ponovo u modi XXI veka, jednim delom iz potrebe da se u potpunosti revitalizuju dominantne vrednosti Zapada. Fridin uticaj na modu oseća se u drugačijem estetskom kontekstu. Nemački Vog 2014. prikazuje kolekciju kuće Valentino iza koje stoje Pjer Paolo Pikoli i Marija Gracija Kjuri, na fotografiji koja imitira čuvenu sliku „Dve Fride“. Haljina sa raskošnim vezom i vizije gotovo pozorišnog, scenskog izgleda snimljene su i 2015. godine obogaćene pticama sa Fridinih autoportreta.

Modne poetike inspirisane Fridom Kalo su veoma komunikativne, žene ih vole i lako prihvataju. Danas više ne deluju tako neobično i originalno kao u vreme kada je Frida živela. Njenu eklektičnu viziju mode najraskošnije i najautentičnije je nastavio i razvio Karl Lagerfeld, radeći u kući Šanel. On je  kreirao abecedu savremene mode baziranu na „principu Kalo“. Tako je nastala „Moda koja govori“.

Fridina najintimnija osećanja postala su univerzalna i danas pripadaju svim ženama. Sve ono što žene danas smatraju prirodnim i svakodnevnim, Frida je u svoje vreme morala da osvoji razbijajući razne tabue.