Zašto neke knjige nećemo pročitati samo zbog korica?

Piše: Merima Aranitović //

Zašto često propustim neke dobre naslove? Odgovor jednostavan – zbog naslovnih strana. Uzmem u ruke, ne dopadne mi se boja, fotografije su odabrane bez ikakve veze s onim o čemu se u knjizi govori… Takve knjige najčešće samo vratim na policu. Tako bi završila i knjiga Ljubav, znatiželja, prozak i sumnja autorke Lusije Ečevarije da je nisam dobila na poklon.

https://printerval.com/book-print-art-11×14-books-poster-wall-decor-book-reading-print-art-reading-books-giclee-print-reading-books-poster-books-illustration-p47081350

Blurb izdavačke kuće Laguna roman Ljubav, znatiželja, prozak i sumnje opisuje kao kultni roman španske književnice o tri sestre i njihova sećanja na vlastito detinjstvo, roman se poredi sa čuvenom serijom Seks i gradRekla sam sebi, hajde da ga pročitam, deluje kao lako štivo, nešto o čemu se priča uz kafu (jer na naslovnici su tri šoljice kafe), ali ništa nije onako kako izgleda. I ona izreka da ne sudiš o knjizi po koricama ovde je u potpunosti primenljiva.

,,Onda kad sam bila dete neko ne odlučio (moja majka, ili Gonsalo, ili časne sestre ili sve) da smo mi različite, da moderna devojka sa reklama za pomorandžu Kas nije domaćica koja pere veš deterdžentom neutreks, da nema nikakve veze s direktorkom koja ulaže u hartije od vrednosti Narodne banke, međutim moja sestra se sklonila u svoju zastakljenu kancelariju isto onako kako sam se ja zaklonila u svom sajberšik baru, kao što se Anita zaštitila u svojoj kući Gastona i Danijele; i kako se Ana navukla na minilips, kao što sam ja učinila s ekstazijem, a Rosa s prozakom, i ako kroz naše vene teče ista krv istog oca i iste majke, ko kaže da smo toliko različite? Ko nam kaže da u suštini nismo iste osobe?“

Ono što ponesemo iz kuće nas obeleži

Skupljamo dijagnoze, živimo onako kako su nas učili dok smo bili deca, vezujemo se za idealnu sliku o roditeljima. Tražimo svoj put dok smo u roditeljskom domu i nastavljamo da ga živimo i kad iz njega odemo jer drugačije ne umemo, jer smo odrasli s uverenjem da smo to što je primarna porodica od nas stvorila.

Kako kaže jedna od naših junakinja, španski psihijatri su se obogatili skidajući novac sa njihovih računa. Verovatno bi i sa naših da imamo novca i da odlazak psihijatra i dalje nije stigmatizovan. Kako odrastamo, tako se suočavamo sa nečim što debelo ne štima u našim životima, ali ne umemo da proniknemo u to što nije u libeli. Nije protagonistkinja romana kivna na psihijatre, psihoterapeute (nisam naravno ni ja) – jer oni i jesu ti koji će pomoći da se osvetli sve ono što um potisne, da se prekrije nekom drugom uspomenom, učini da mislimo da je sve dobro.

Šta je očev odlazak  uradio našim junakinjama? Svakoj ponaosob. Jer svaka se sa tim suočila u različitim fazama sazrevanja.

Šta je učinila majka kojoj se od svega uvek bilo najvažnije šta će drugi reći? Šta učini nepromišljenost kad zbog novca pristane da im se u kuću useli rođaka sa sinom koji je dovoljno stariji od svake i u svakoj budi određene emocije. Ponavljam se, ali, da i to sve ima veze sa ranim odlaskom oca.

Svako u tom pozorištu u kom je režiser mati ima svoju ulogu i traži način da je odigra na najbolji mogući način, da bi se održao privid da je sve dobro i da ako dovoljno dugo ponavljamo jednu te istu rolu, bićemo nagrađene mirnim i dobrim životom.

I to traje neko vreme ali se, onda jedna suoči sa tim da je u svakom muškarcu tražila oca i nežnost koju je imala tako kratko, taman koliko je on bio u njihovom životu.

Druga odjednom shvati da to što je dobra domaćica, kuvarica, što joj je veš uvek čist i uštirkan, što je sve pod konac – od savršenog muža do deteta koje je idealno u svakom pogledu, ne znači ništa. Da je i njena potraga za savršenim ocem završila jednom vezom koja je bila sve samo ne idealna, ali je ona održavala dugo taj privid, da bi se na kraju udala za najboljeg druga svoje nesavršene ljubavi, i jednog se dana suoči sa činjenicom da joj je život toliko sterilan i bezličan da bez tableta za dizanje, spuštanje i održavanje raspoloženja više ne može da živi.

A treća koja svoj put ka savršenstvu krči učeći do besvesti postaje sve ono o čemu mašta žena kad razmišlja o karijeri. Imala je svoju kancelariju, svoj računar zaključan šifrom, markiranu garderobu, isto tako utegnut stan. Ali, na svoj 30 rođendan shvata da ne želi da ga proslavi ni sa porodicom, ali ni sa kolegama. U toj priči nema prijatelja, ni partnera, ni nagoveštaja za srećan porodični život.

Zašto niko sa nama nije pričao?

Ova knjiga je sjajno štivo o tome kako nas ono što ponesemo iz kuće obeleži. Kako smo naučeni da se držimo određenih modela ponašanja i odnosa sa ljudima jer tako treba. Kako nas škole koje smo završili usmeravaju – od toga kako ćemo razumeti svet i kakve ćemo odnose stvarati, do toga kakvo će biti naše seksualno opredeljenje (ako recimo pohađamo versku školu, sa osobama istog pola).

Junakinje su po godinama tu negde moje godište, i sasvim se dobro razumemo da sa nama niko nije pričao o emocionalnom ali i fizičkom razvoju. O seksu smo znali šta kod njega ne valja, a drugu stranu medalje otkrivali s manje ili više sreće. Biti obrazovan, biti pristojan, biti tih i neprimetan, bio je ideal roditelja našeg doba.

A mi smo, poput dece danas, o čemu i autorka piše, imali svoje traume, duboke emocionalne rane, pokušaje da se spasavamo kako je ko umeo i mogao. Uglavnom je sve gurano pod tepih, a nama je ostajalo da budemo ili najbolje u svom poslu, ili najbolje domaćice ili one crne ovce u porodici. A svako svoj krst nosi iz porodice. I ne, nisu roditelji krivi. Radili su najbolje što su umeli. Za sebe, a time, valjda i za nas. Samo, svako od nas drugačije nauči da pliva kroz život. Ali, ako je u nama ista krv, onda se na kraju sve to svede na istu polaznu tačku.

Da li bih vam preporučila ovu knjigu?

Da li bih vam preporučila ovu knjigu? Bih. Da li bih je svrstala u sjajno štivo? Ne bih. Ali, baš ta nesavršenost, pasusi koje bih ja izostavila, više verovatno govore o meni nego o samoj knjizi.

Da li sam našla deliće sebe u knjizi? Jesam. Za ostale članove svoje porodice ne znam, jer nisu je moja majka i sestra čitale. A kako reče Jasminka Petrović, porodice bi trebalo da čitaju istu knjigu, bez obzira na godište – jer tako kroz razne likove možemo jedni drugima da objasnimo kako se osećamo, a ne da prećutkujemo teme o kojima ,,ne bi trebalo pričati“. Učili smo kako da slušamo, memorišemo i reprodukujemo, kako zašijemo dugme i napravimo neko jelo. Ali niko nas nikad nije učio, ni u kući ni u školi, da otvoreno razgovaramo.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.