Piše: Neda Todorović //

Veliki broj izuzetnih susreta događa se slučajno. Slučaj, taj vrhunski režiser, odveo je jednu neobičnu, radoznalu, obrazovanu ličnost, beogradsku arhitektinju Olgu Radić, sa nemačkog autobana koji vodi ka Frankfurtu i Sajmu arhitekture na koji se uputila, na neki sporedni put kojim je, zaobilazeći Nirnberg, stigla do Darmštata u kome je odlučila da predahne i prespava. U neobaveznoj šetnji naišla je na univerziteski kampus u kome je naletela na tablu na kojoj piše – Jovanka Bontschits Straße.

Na naslovnoj strani knjige Žena koja je pušila žitan Olge Radić (Službeni glasnik, 2024) jeste crtež, kroki junakinje – osmehnute Jovanke Bončić Katerenić (1887–1966); na poslednjoj strani je fotografija autorke blagorodnog izgleda Olge Radić (1960–2021), koleginice Jovanke Bončić, duhovne kćerke, koja se upustila u zahtevnu avanturu rekonstrukcije života slavne a gotovo zaboravljene prethodnice čije ime nosi ta ulica u Darmštatu.

U istraživanju tog turbulentnog života koji je htela da sačuva od zaborava, Olga Radić je konsultujući arhive, prebirajući porodične fotografije, obilazeći preostale potomke i pažljivo slušajući sećanja Jovankinog sustanara sa darom fotografskog sećanja, stigla do najminucioznijih, nepoznatih detalja pa je, kao Flober, mogla da zaključi: Jovanka Bončić to sam ja. Pišući taj prebogati životopis osmelila se da ga saopšti u prvom licu! I, bila je toliko uverljiva da čitalac ostaje zatečen iscrpnim opisima ljudi, mesta, situacija, ambijenata, modnih detalja, gastronomskih pojedinosti pa i snova Jovanke Bončić kao da je ona lično, svojom rukom pisala dnevnik, memoare, ispovest koju je neko pronašao na prašnjavom tavanu. A nije.

Ponesena duhovnom srodnošću sa koleginicom, vođena strpljenjem, strašću i urođenom preciznošću,  Olga Radić je uspela da, beležeći svaki pa i najmanji detalj,  ispriča uzbudljivu priču o dve porodice, jednoj ovdašnjoj, srpskoj – Bončićima – i jednoj ukrajinskoj, muževljevoj  – Katernićima – pa i o njihovim precima i zajedničkim potomcima ovog celoživotnog tandema.

Opisala je mladost svoje junakinje koja je, posle studija u Beogradu, postala prva žena koja je diplomirala arhitekturu na Visokoj tehničkoj školi u Darmštatu, o čemu svedoče tekstovi i fotografije Jovanke Bončić, jedine među kolegama, objavljenji u nemačkoj štampi tog vremena. Taj uspeh se u toj, razvijenoj sredini toliko ceni da je,  2013. godine nagrađen imenom ulice: Jovanka Bontschits Straße.

Autorka je ispričala i priču o tri rata koja je njena junakinja preživela, o ruskoj revoluciji, o  jednoj velikoj, doživotnoj ljubavu sa plemićem, kolegom i suprugom Andrejem Katarinićem, o  njihova tri sina čije je živote uspela da sačuva u dramatičnim, ratnim vremenima, o selidbama i bežanijama, o nemaštini na granici gladi, o mnogim mestima u kojima je živela, o brojnim putovanjima koja su obogaćivala njeno znanje arhitektinje  i njene stavove moderne intelektualke. Niš, Pozarevac, Vranje, Beograd, Kijev, Riga, Petrograd, Moskva, Dobrovic,  Venecija, Verona, Firenca, Sijena, Piza, Padova, Pariz…

Mnogo je poznatih ličnosti, savremenika Jovanke Bončić začinilo ovo višebojno, literarno tkanje dajući mu auteničnost vremena u kome je ta ličnost neobične snage gradila za žene neobičnu karijeru ostavljajući za sobom neizbrisiv, stvaralački trag. Beta Vukanović, Jelisaveta Načić, Danica Pavlović, majka Milene Barili, samo su neke od tih ličnosti čiji su se životi ukrštali sa njenim.

Banjski dvor u Banjaluci, Kur salon i deo Kupatila u Banji Koviljači, zgrade Veterinarskog i Učiteljskog fakulteta u Beogradu… Zdanja koja je Jovanka Bončić Katerinić projektovala rezultat su njenog profesionalnog vjeruju: sklada srpskog nacionalnog stila i kulturne tradicije sa zahtevima tadašnje savremene, evropske arhitekture. Do danas su to ostala markantna obeležja sredina u kojima su izgrađena.

A autorka knjige, arhitektkinja Olga Radić je kao usput naslikala i one najlepše i najznačajnije građevine koje su nicale u Beogradu između dva rata o kojima je, rečima autorke knjige, svedočila njena junakinja, savremenica, školska drugarica i prijateljica najznačajnijih, tadašnjih neimara.

Pred čitaočevim očima otvara se uvid u to uzbudljivo, nezadrživo izrastanje Beograda u naprednu jugoslovensku i evropsku prestonicu. To je samo jedan od nivoa kojim je Olga Radić prefinjeno nenametljivo oplemenila građevinu ovog romana koji počiva na temeljima satkanim od činjenica zbog čega nadrasta fikciju i dodiruje istoriju.

I iza autorke knjige, rođene Beograđanke Olge Radić, ostali su brojni, značajni projekti enetrijera i eksterijera koje je ostvarila radeći u najpre u čuvenom Energoprojektu, a potom u Osnovi i najzad Proinženjeringu  –   obeležja Bagdada, savremenog Beograda ali i mnogih malih mesta u Srbiji u kojima je, idući putem koju je trasirao profesor Božidar Petrović,  autorka radila na brižljivoj rekostrukciji starih, napuštenih kuća kao posvećena čuvarka tradicije koja sve brže nestaje.

Ova jedinstvena, multižanrovska knjiga je zapravo priča ne o jednoj nego o dve značajne žene, arhitektinje – o junakinji, Jovanki Bončić Katerinić i, o autorki, Olgi Radić,  koja je u nameri da ostavi svedočanstvo o značajnoj prethodnici ostavila još jedan – sopstveni, neizbrisivi trag.