Dragana V. Todoreskov //

Spisateljica Ljiljana Maletin Vojvodić svoju fascinaciju skandinavskim zemljama redovno otkriva čitaocu. Naslovi njenih žanrovski raznovrsnih knjiga – Oni koji jedu sirovo meso, Islandski bedeker – Patuljci i Hiperboreja, Nostalgija za Severom – slika Švedske u srpskoj kulturi, Norveška od Bjernsona do Knausgora, Norveška priča i Finska, zemlja Kalevale, jezera i sauna – to nedvosmisleno pokazuju. Najnoviji roman, nazvan Skrik, po nemačkom nazivu čuvene slike Edvarda Munka, nastavlja ispitivanje skandinavskih regija i gradova, ali i onoga što autorku takođe zaokuplja – konceptualne umetnosti i njenih protagonistkinja.

Polazeći od citata Marlene Dime da ako je slikarstvo žensko i ako je ludilo ženska bolest, onda su sve slikarke lude a svi slikari žene, Ljiljana Maletin Vojvodić dovodi u neposrednu vezu ženski pol/rod sa umetnošću, istovremeno posmatrajući privatni život i karijeru svoje glavne junakinje, Jul. Ideja da je i sâm život umetnika viđen kao projekat jedna je od poetičkih konstanti konceptualne i neoavangardne umetnosti koje autorka (baš kao i njena junakinja) izučava i tematizuje niz godina. Iz tog razloga će se u Skriku naći delovi biografija Trejsi Emin, Sindi Šerman, Sofi Kal, Širin Nešat, Joko Ono, ali i Edvarda Munka, Erlanda Lua i Karla Uvea Knausgora, čija je Moja borba, kako ga Jul vidi, roman o umetniku koji se opire da bude građanin. S jedne strane, Skrik poseduje neke od osobina esejističko-dokumentarističkog štiva, bliskog formi putopisa, ali je, sa druge, ipak reč o romanu, jer je u njemu prisutan veliki broj likova, lokacija, epizoda, narativnih ekstenzija i drugih osobina svojstvenih ovom žanru. U užem smislu, s obzirom na složene ukrštaje na relaciji Norveška – Srbija, umetnici – (malo)građani, dokumentarno (činjenično, proverljivo, stvarno) – izmišljeno, mogli bismo o Skriku govoriti kao o romanu razlika.

Skrik ima prstenastu kompoziciju. Jul Malić je zapravo produkt spisateljskih napora Miloša Reljina, nenadano nagrađenog pisca, koji sebe doživljava kao autsajdera. Inspirisan pozivom da boravi u Norveškoj, a po porudžbini, Reljin „rađa“ Jul, smeštajući je upravo tamo gde bi on trebalo da se nađe. Dok on na kraju svoje, okvirne, storije beži iz prostora koji ga, pod naletima sećanja i preživljenih trauma, guši, dotle se u centralnoj priči Jul hvata ukoštac sa prostorom u kojem se zatiče, sa stanovnicima umetničke rezidencije, koja to i nije u pravom smislu reči, odnosno, sa ljudima koje će sve do kraja priče doživljavati kao strance, konačno, sa svojom usamljenošću, menama u raspoloženju i trenucima inspiracije. U isti mah, oboje ispisuju stranice romana, te se na taj način fluktuacija umetničkog čina, njegov trajni čas na kojem neoavangardisti insistiraju, odvija pred očima čitalaca. Na izvestan način, mogli bismo o Skriku govoriti kao o poetičkom romanu, ali i kao o intermedijalnom projektu. Stoga njegova recepcija zahteva umetnički, pa u izvesnoj meri i teorijski i književnoistorijski kompetentnog čitaoca, koji, naoružan predznanjem, ali i umetničkim senzibilitetom, sa romanom korespondira na istoj razini i na njegovu kompleksnost odgovara visokom ocenom.

Zapretana između želje da boravi u Norveškoj i da napiše knjigu o najpoznatijim svetskim vizuelnim i konceptualnim umetnicama, i situacije u kojoj se nalazi (neadekvatni uslovi za rad, ravnodušne i pomalo neuviđavne kolege, neinspirativna norveška priroda u mestašcu Olvik), Jul nastoji da svoju poziciju popravi tako što će pomiriti višeglasje i protivrečnosti u svom karakteru, naći balans između normi koje je usvojila od roditelja i potrebe da živi mimo pravila, otrgnuti se od klišea, a buru na emotivnom planu pretočiti u kreativnu energiju. Njena spoznaja stvarnosti kao i potreba za transformacijom sebe i svoje umetničke prakse rezultiraće ginzbergovskim urlikom, dok će radnja teći u pravcu unutrašnje konsolidacije, prepoznavanja, spoznaje. Na formalnom planu, unutarnja previranja ogledaju se u kratkim rečenicama i pasusima, u brzom prelasku s jedne teme na drugu, u smeni unutrašnjeg monologa i personalne pripovedačke situacije, koje autorka vešto koristi da dočara dramu jednog bića.

Poverovala je da može živeti za umetnost kao što su drugi verovali u Boga.

Počela je da piše iako to niko od nje nije očekivao, mada to nikom nije bilo potrebno.

Niko nije tražio njene reči niti je iko želeo njenu iskrenost.

Pisala je da bi se sačuvala. Da ne bi morala da razgovara.

Da ne bi morala da objašnjava.

Da se ne bi osećala krivom.

Najpre u latvijskoj Kući pisaca, potom u portugalskoj hacijendi, katalonskom selu, u finskoj provinciji, nadomak granice sa Rusijom i u nekadašnjoj fabrici sardina, u Norveškoj, u Bergenu, nakon kojeg je i stigla u Hardanger fjord i Kuću umetnika u Olviku.

Dok Miloš, ispisujući roman o Jul, otvara prostor za svoju bolnu samospoznaju, Jul se u isti mah nastoji identifikovati ili porediti sa svojim junakinjama i umetnicama koje upoznaje (Lara Bronfman). Fascinacija ulogom žene u procesu brisanja granice između umetnosti i života, pa i ostvarivanjem ideje umetnosti kao životnog koncepta, putem performansa, instalacija, ready-made-a i drugih oblika neoavangardnih umetničkih praksi, upravo onih koje M. Sabolči određuje kao „neoavangarda tipa krik“, delimično su rezultat krize identiteta sa kojom se Jul suočava. Čija sam, gde pripadam, ko me voli, kuda da krenem – samo su neka od pitanja koja ona sebi postavlja.

Može li se kriza prevladati umetničkim angažmanom, promenom mesta boravka, rezidencijalnim putovanjima? Jul to čini, najpre prateći događaje i lica koja se smenjuju, slušajući tuđa razmišljanja, koncepte, ideje, te na taj način formira svoju sliku o razlikama između predstavnika različitih nacija i kultura. Drugo se, tako, doima kao kolaž sačinjen od skica stanovnika norveške provincije, umetnika iz Holandije, Amerike, ali i onih o kojima Jul piše. Kako priča odmiče, tako junakinja, daleko od grada u kojem se rodila i provela detinjstvo i mladost, a koji oživljava u mislima zaustavljajući na taj način radnju romana i vraćajući se u neistražene delove sopstvenog bića, shvata da se jedino putem osamljivanja, koje joj teško pada – tim pre što joj je u rezidenciji u kojoj boravi delimično jeste nametnuto usled distance koju uspostavljaju drugi „stanovnici“ i gosti – može zagledati u vlastitost. To jest, može se prepustiti seciranju duše koje za nju postaje, po sopstvenom priznanju, imperativ.

Nije prvi put da Ljiljana Maletin Vojvodić piše o umetnicima koji se otiskuju u daleke zemlje, tražeći u njima inspiraciju za svoj rad. Jeste, međutim, radikalna promena naglaska koju čini u Skriku – više nije u prvom planu priča o (de)konstrukciji slika i predrasuda, već potreba da se oživi suptilni umetnički senzibilitet. Skrik je umetnička pobuna žena koje, kao u konceptualnom radu M. Mandića Kaja: Ja sam ti je on ili u zbirci proznih tekstova Judite Šalgo Da li postoji život, nose višestruke identitete, žena koje univerzalnu ženskost, kao biološku i društvenu datost, tematizuju i problematizuju na nesvakidašnji način, koje svojim akcijama, performansima, nomadizmom, svojim viđenjem stvarnosti i približavanjem njoj putem umetničke prakse, nastoje da pošalju svoje krikove sa različitih strana sveta. Bez radikalne feminizacije, ali sa implicitnom porukom o (ne)moći da se kreativnom energijom žena menjaju društvo, sistem, predrasude, Skrik se čitaocu doima kao kompleksni i inspirativni umetnički krik Ljiljane Maletin Vojvodić.