Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

I write because I am going to die. (Karl Ove Knausgård)

Bergenška Akademija pisanja

Nakon pet godina ponovo sam u Bergenu. U umetničkom studiju Kulturnog centra Verftet prekoputa Akademije pisanja (Skrivekunstakademiet) u kojoj je 19-godišnji Karl Uve Knausgor (Karl Ove Knausgård, 1968) pokušavao da piše „kao Hamsun i Bukovski“ o čemu će, kasnije, svedočiti u autofikcijskom heksalogu Moja borba (Min Kamp 2009−2011).

Jutarnja zvezda

U bergenškim knjižarama se i dalje mogu kupiti pojedini tomovi Moje borbe, Knausgorove knjige naslovljene imenima godišnjih doba ali i njegov najnoviji roman Jutarnja zvezda. Morgenstjernen, objavljen na norveškom 2020, pisan je tokom izolacije zbog epidemije korona virusa, nakon razvoda od švedske književnice i jedne od karaktera Moje borbe Linde Bustrem Knausgor (Linda Boström Knausgård). Roman je nastao u Londonu ali se radnja ne dešava u Velikoj Britaniji, gde Knausgor sada živi sa petoro dece i u novom braku (Michal Shavit, urednici londonskog izdavača Jonathan Cape je i posvetio knjigu).

Jutarnja zvezda je prva od pet planiranih knjiga novog ciklusa. Roman, objavljen u prevodu na engleski jezik kao The Morning Star, (inače preveden je i na hrvatski), kako to navodi Knausgorov izdavač „govori o pojavama i događajima koje ne razumemo u potpunosti, o ljudima koji teško uspostavljaju kontrolu nad svojim životima i o tome šta se zbiva kada se oslobode mračne sile sveta“.

Naime, jednog letnjeg dana na nebu iznad Bergena pojavljuje se nepoznata užarena kugla. Jutarnja zvezda zlokobno sija nad devet likova. Profesor književnosti Arne i umetnica Tove su na odmoru sa svojom decom, tu je još i vozač Egil, sveštenica Katrin, publicista Jostein i kućna pomoćnicu Turid…

„Želeo sam da predstavim različite ljude koji doživljavaju isto ali ga drugačije shvataju, obrazlaže Knausgor motivisanost likova koji različito reaguju na ono što im se desilo.

Zašto pišem?

Pored Jutarnje zvezde u bergenškoj knjižari Boksalongen otkrivam još jednu Knausgorovu knjigu. Druga knjiga iz serije Zašto pišem, zapravo esej Inadvertent (Why I write) u kojem autor razotkriva kreativni proces pisanja, objavljena je 2018, a nastala je dok je Knausgor živeo u Švedskoj.

Ova intospektivna knjiga (po čemu je Knausgor i poznat) svojevrsni je vodič kroz lični stvaralački proces.

„Pisati“, kaže Knausgor, „znači odupreti se lakom razmišljanju i unapred stvorenim predstavama koje koče svest o našim životima“. Znači „nagrizati [svoje] vlastite predstave o svetu…”

Pitanje zašto piše najpre mu se učinilo previše jednostavnim. Prvo što mu je palo na pamet, kaže u tom eseju, bio je jedan davnašnji televizijski intervju tokom kojeg je izvesni pisac, ušetavši u studio izgovorio: „Pišem zato što ću umreti”. Imao je, tada, džemper uvučen u pantalone i kontrast između onoga kako je izgledao i šta je izrekao bio je dovoljan da ga Knausgor ne shvati ozbiljno.

Međutim, taj credo je vrlo blizak njegovoj poetici. Naslov njegovog debitantskog romana iz 1998. godine, Ute av verden (engeski prevod Out of the World očekuje se na proleće 2023), jeste „u vezi sa smrću i prošlošču, ali takođe i sa književnošću“, objašnjava Knausgor pominjući da je kao dečak pročitao ogroman broj knjiga, jer bežao je od realnosti u kojoj je živeo, „drugim rečima književnost je za njega bila čist i jednostavan eskapizam“. A sve je počelo sa stripovima koje je čitao, pozajmljivao, trampio…

U knjizi Zašto pišem autor otkriva i nekoliko osnovnih postulata pisanja koje doživljava kao „stvaranje prostora u kojem je nešto rečeno“. Jedan od njih je da se „ne sme psihologizirati prilikom opisivanja karaktera, da ne bi trebalo govoriti već pokazivati (Show, don’t tell!)“.

Munk

Knausgor se u svom eseju o pisanju osvrće i na svoju knjigu o Edvardu Munku (So Much Longing in So Little Space: The Art of Edvard Munch, 2019) sa kojim ga, bez obzira na različit kontekst i vreme, povezuje „seciranje duše“, unutrašnji nemir i žudnja za stvaranjem, kulturološki uticaji i iskustva drugih zemalja. Munk je iz Norveške odlazio u Pariz i Berlin, Knaugor se iz Norveške seli u Švedsku, potom u London.

Karl Uve Knausgor je 2017. godine kokustosirao izložbu Munkovih radova u Munkovom muzeju u Oslu što nije toliko neobično, kao što se nekome može učiniti, budući da je Knausgor u Bergenu, sem što je izučavao kreativno pisanje i književnost, studirao i istoriju umetnosti a u svojim knjigama se često referiše na vizuelnu umetnost pa i na Munka.

Nazivajući sam sebe kustosom-amaterom na toj izložbi, koja je po jednom od Munkovih radova nazvana „Ka šumi“ („Mot skogen“), odabrao je više od 100 slika i 30 grafika, od kojih su mnoge prvi put iznesene iz muzejskog depoa. Jer, kako je to, u vezi sa recepcijom poezije, primetio: „Nema privilegovanog uvida. Ništa nije bolje ili istinitije od nečeg drugog“, kao i da slikarstvo svedoči o ljudima, „ne o platnima ili bojama“ kao što i „literatura govori o njima, ne o knjigama“.

Knausgor u eseju Zašto pišem pominje kako je Munk izgubio majku sa 5 godina, kao i obožavanu stariju sestru kada mu je bilo 13. Smatrajući da je njegovo „poverenje u svet“ moralo biti narušeno, posebno nakon sestrine smrti, zaključuje da je „umetnost za njega delimično bila način artikulacije gubitka i poverenja, ali takođe i pokušaj da ponovo uspostavi poverenje sa svetom“.

Književni pop star

„Pisao sam jer mi je bilo važno da postanem pisac, jer sam na taj način mogao postati neko u očima drugih“, priznaje, u maniru naratora i protagoniste Moje borbe, u eseju Zašto pišem Karl Uve Knausgor.

Ne skriva kako je, svaku svoju napisanu priču, slao na bezbroj adresa, u želji da bude doživljen i prepoznat kao pisac. U želji da sebi i drugima dokaže da je poseban. Da je njegov rad značajan, da „nije srednjoškolski profesor ili novinar“ već pisac.

„Književni pop star“!