Piše: Merima Aranitović //

Osmog marta će umirati čitava jedna generacija karanfila, upakovana u celofan i prosleđena do svog konačnog boravišta. Neki od njih nikada neće otići iz cvećare, drugi će ostati zaboravljeni na nekim stolovima u nekim firmama, treći će uspeti da se dočepaju osmomartovskih domova da bi, na kraju, završili u – kontejneru.

Šta bi rekle sve one žene koje su se borile za prava svoje i kasnijih generacija da mogu da vide na šta se sveo 8. mart? Nije se Klara Cetkin borila za dan karanfila. Ni za decu koja jednom godišnje majci donesu cvet, za njihove očeve koji na povratku sa posla donesu kući isti taj poluuveli cvet, za učenike koji tog dana pokušavaju da „potkupe“ predmetne nastavnice karanfilom, a razredne starešine raskošnim buketom cveća ili skupim poklonom.

A kako je sve počelo?

Istorijski, Međunarodni dan žena je nastao kao borba protiv kapitalizma i ugnjetavanja žena. Osmog marta 1857. godine radnice tekstilne industrije držale su jedan u nizu protesta tražeći poboljšanje uslova rada, povećanje plata, bolji položaj u društvu. Te protestantkinje je policija napala i proterala. Te iste žene su osnovale prvo udruženje žena, dve godine nakon ovog događaja i 8. marta svake naredne godine su sledili novi protesti. Jedan od najznačajnijih je protest iz 1908. godine. Tada je 15 000 žena marširalo ulicama Njujorka, tražeći pravo glasa, kraće radno vreme i bolje plate.

Godine 1910. Druga Internacionala je organizovala prvu Međunarodnu konferenciju u Kopenhagenu i tada je 8. mart, na predlog nemačke socijalistkinje Klare Cetkin, proglašen za Međunarodni dan žena. I od tada se on i slavi kao takav.

U SFRJ su donesene brojne odluke važne za emancipaciju žena: jednaka prava muškaraca i žena u braku, pravo na razvod, obavezno pohađanje osnovne škole i za devojčice i za dečake… E, sad, ne znam da li otada datira običaj da se crveni karanfili poklanjaju ženama na njihov dan, ali znam da su danas mnogi zaboravili šta je uopšte 8. mart, zbog čega se praznuje i zbog čega je važan.

Ne kažem da bi trebalo da izađemo na ulice da pravimo nove proteste, ali nije ni daleko od toga. Danas žene imaju plate, bolje uslove za rad, ali šta je to bolje i u odnosu na šta? Ponovo je postalo aktuelno ono za šta su se žene borile početkom 20. veka. Svedoci smo konstantnog seksualnog uznemiravanja, zlostavljanja, povećanog broja femicida. Da li o tome razmišljamo tog 8. marta? Koliko je žena i dalje funkcioniše u tradicionalnoj patrijarhalnoj matrici? Da li će buket posečenog cveća neutralizovati femicid i neravnopravnost? Da li ćemo tog 8. marta zaboraviti na sve polemike o rodno osetljivom jeziku (ROJ)? Da li 8. marta imam prava da budem učiteljica i lekarka ali ne i akademkinja i vatrogaskinja?

Ima toliko toga zbog čega bi žene mogle i trebalo da dignu glas jer imamo pravo da – budemo sigurne, budemo informisane, imamo pravo na zdraviju porodicu, samoću, pravo na život bez stalne brige i stresa…

Može i ovako: pravo na osmeh, na dobar dan, izvini i hvala, kavaljerski gest, poštovanje, više slobodnog vremena, na kafu sa prijateljicama. Takođe i pravo na nov parfem, odlazak kod frizera… Znam, ovo zvuči banalno, ali je istinito. Jedan cvet u jednom danu neće promeniti ništa. Samo će umreti cvet. A sve će ostati status quo.

A 8. mart jeste moj praznik – jeste dan kada se setim i pomislim na sve one žene koje su se borile i izborile za ono što ja danas imam. I na one koje se bore za ono što i dalje nemam. Jeste moj praznik jer je njihova borba dovela do toga da imam i posao i platu i pristojne uslove za rad. Ali, nije moj praznik ako me se neko seti samo tog dana, ako misli da će karanfil zavijen u celofan moći da promeni moj svet, ako neko misli da je borba za prava žena završena..

I, da se razumemo. Volim poklone. Volim priče koje dobijem na poklon, volim cveće koje mogu da negujem i gajim, volim parfeme, knjige…, lagala bih i bila bih licemerna kad bih tvrdila drugačije. Volim lepe stvari, i, 8. mart, upravo zahvaljujući tim hrabrim ženama s kraja 19. i početka 20. veka, jeste datum koji želim da slavim jer je njihova borba omogućila da sve te stvari koje volim – mogu i sama sebi da priuštim. A mogu i da ih poklonim drugima.

Šta za vas znači 8. mart? Dan žena ili dan mrtvog cveća? Jeste li ikad pomislile zbog čega ga slavimo i šta to slavimo? U kojoj meri se u svoj porodici, na poslu, na ulici i pred zakonom osećamo zaštićeno? Da li je to jedini dan u godini kada nas se neko seti i pokloni malo pažnje upakovane u – celofan sa drškom?